Nikada nam bolje nije bilo

Hajde sa stvari u vezi sa fudbalom u Srbiji i regionu posmatramo nešto drugačije od onoga što je uobičajena perspektiva.

Ako pogledamo timove koji se takmiče u prestižnoj Ligi šampiona videćemo da je region, zemlje nekadašnje SFRJ, zastupljeniji na tom tržištu nego ranije, a da Srbija u tome prednjači. Sport koji je poslednjih godina u tolikoj meri ocrnjen i kriminalizovan zbog huliganskih ispada i policijskih istraga koje nisu vodile nigde, pokazuje se kao dobro organizovan sistem koji uspeva da svake godine „iznedri“ tristotinak fudbalera koji mogu da nađu posao od Japana do Brazila. Nijedna druga oblast života u Srbiji ne pokazuje takvu vitalnost i ne uspeva da uradi nešto što bi u toj meri moglo da konkuriše ostalima u svetu.

Evo kako to izgleda.

Derbi prvog kola ove jeseni igran je na stadionu Reala iz Madrida i među glavnim akterima su bili igrači iz bivše „Juge“: trojica koji su nastupili za Mančester siti, Ilija Nastasić, Edin Džeko i Aleksandar Kolarov i Hrvat Luka Modrić, koji je igrao za domaćina. Džeko i Kolarov su postigli golove, Nastasić je u svom debiju pokazao da je veliki talenat, a Modrić je u nekoliko poteza demonstrirao zašto ga mnogi vide kao najboljeg igrača sa Balkana u ovom veku.

Kada bismo probali da sastavimo tim od igrača iz država koje su nekada činile SFRJ, imali bismo velike probleme, i to je više puta obrađivano u regionalnim medijima, jer bi potencijalni selektor imao previše dobrih igrača koje bi trebalo uklopiti u tim koji čine najbolja jedanaestorica. „Vreme“ u prilogu daje svoj doprinos ovoj jugonostalgičarskoj igri. Dakle, u najtežim mogućim vremenima za ljude sa ovih prostora jedna se „grana“ razvijala tako dobro da je sada taj i takav fudbal možda jedini na nivou iznad 1989. godine, koja se često uzima kao reper u različitim poređenjima. Nikada nije bilo više kvalitetnih i vrhunskih igrača u najvećim timovima Evrope sa prostora nekadašnje Jugoslavije kao što je to slučaj u poslednjih desetak godina.

Uporedo sa ovim procesom, koji se zapravo oslanja na mogućnost da igrači sada mlađi odlaze preko i pridružuju se globalnom fudbalskom tržištu rada, dogodilo se da se za fudbal, kao sport koji jeste „više od života i smrti“, veže čitav niz sporednih priča koje ga stavljaju u rang kriminalnih delatnosti, a koje se odnose na surovo postupanje prema igračima, na nevidljive tokove novca i na nameštanje rezultata. Poslednjih godina je objavljeno više studija koje se bave ovim problemima, a bili smo i sami svedoci pokušaja da se u Srbiji policija obračuna sa kriminalom u fudbalu.

U studiji koja se bavi globalnim fudbalskim tržištem igrača, koju je FIFA ove godine prvi put objavila, videli smo da je Srbija jedan od vodećih izvoznika fudbalera u svetu: na globalnoj listi deli treće mesto sa Nigerijom, Kolumbijom, Francuskom i Urugvajem sa udelom od tri odsto za 2011. godinu. FIFA beleži transfere igrača iz svih svojih 208 članica i u 2011. je zabeleženo ukupno 11.500 međunarodnih transfera ili, kako su oni to predstavili: jedan transfer na 45 minuta. Najviše transfera bilo je, razumljivo, poslednjeg dana prelaznog roka, 31. avgusta, kada je zabeleženo 317 prelazaka igrača iz jedne države u drugu. Takođe je saopšteno i da su razmere ovog posla sledeće: ukupan „obrt“ je preko tri milijarde dolara, od toga je 85 odsto novac koji klubovi plaćaju klubovima za samo deset odsto svih transfera jer je najveći broj igrača bio slobodan kada je potpisivao ugovore.

Ono što je stalna misterija kada se u Srbiji govori o tome ko upravlja karijerama fudbalera i na koji način se obavljaju transferi, a tiče se uloge menadžera, ovde je takođe predstavljeno: oni su u proseku zarađivali oko 240.000 dolara po transferu, čija je prosečna vrednost 1,5 miliona dolara. Ovo je suma koja je isplaćivana menadžerima koji su posredovali između klubova, odnosno u račun nije ušao novac koji su mogli da dobiju od samog igrača.

Ako je Srbija na deobi visokog trećeg mesta sa preko 300 registrovanih odlazaka igrača u „treće države“ i ako je prosečan transfer 1,5 miliona dolara, možemo da nagađamo da se u poslu preprodaje igrača u Srbiji „okrene“ oko 450 miliona dolara, ali to svakako nije ispravna cifra jer se ogromna većina igrača „proda“ za mnogo manje od ovih 1,5 miliona dolara. Kako bilo, to je dobar posao jer se zaista vrte milioni dolara i, naravno, da je mnogo preduzetnika zainteresovano da stavi svoju šaku na taj novac. Ovi podaci pokazuju da su se igrači i oni koji ih prate dobro priključili na ovu „svetsku struju“, da vrlo dobro znaju kako se „radi posao“ i da postoji potencijal da se mnogi od ovog prosečnog broja igrača nađu jednog dana u situaciji u kojoj su poslednjih godina bili Branislav Ivanović, Nemanja Vidić i Dejan Stanković, da kao predvodnici velikih klubova podignu pehar namenjen osvajaču Lige šampiona.

Pored toga, iako se stalno govori o krizi srpskog fudbala, ovakvi podaci demantuju takve stavove jer ne bi postojala mogućnost da se toliko igrača „proda“ i da mnogo njih igra i u velikim klubovima i u najjačim ligama Evrope i sveta.

Cinici će reći da je to više dokaz da je čitava stvar na globalnom nivou korumpirana i sklona kriminalu pa su se „naši“ tu lako uklopili. Toga svakako da ima onoliko koliko i u svakom drugom poslu: kada se u Srbiji pogleda koliko novca nestane u postupcima nameštenih javnih nabavki videćemo da je kriminalizovani fudbal minorna pojava sa svim svojim transferima i nameštenim utakmicama. Tako je i na globalnom nivou: prevare koje odlikuju „visoki biznis“ neuporedivo su veće od poslovanja dalekoistočnih kladionica koje služe kao paravan za nameštanje utakmica širom planete.

Ovim stavom se ne želi reći da je kriminal u fudbalu ništavan, već da se istakne ono što je pozitivno u čitavom kontekstu: igrači su dobili priliku da sami kreiraju svoju karijeru i od zavisnosti od toga kako su donosili odluke tako im se karijera i razvijala. Ranija objavljena studija koja je pokazala jadan položaj fudbalera uopšte, nepostojanje sindikata i institucionalne zaštite te uvučenost igrača u neku vrstu trgovine ljudima čini se da ne donosi mnogo toga novog kada je u pitanju položaj bilo kog radnika u nekom privrednom sistemu. Zato su i svedočenja nekih srpskih fudbalera o tome kako ih je mučio trener ili „gazda“ strašna, ali gube na značaju kada se uporede sa situacijom u kojoj se nalaze „obični radnici“.

Na drugoj strani su klubovi koji su najslabija karika u čitavom lancu jer se ne zna još uvek ni šta su oni, ni čiji su, ni da li mogu uopšte da postoje. Zbog toga postoji prividna neravnoteža između individualnih dometa igrača i klubova iz kojih su oni ponikli: kaže se da oni odlaze prerano i da zato naši klubovi ne mogu ništa da naprave u Evropi i da, pored toga, kajmak sa njihovih transfera kupe menadžeri, najveće zlo koje je hodalo Srbijom. Problem je, čini se, na drugom mestu jer vi ne možete danas nikome da ograničite kretanje pa ako igrač želi sa 15 godina da ode „u beli svet“, to je njegova a ne stvar države, kao i u slučaju supertalentovanih matematičara. Ako je dobro za Srbiju da ima studenta na Oksfordu, dobro je i da ima u Milanelu. Fudbalski savez bi trebalo da otvori tržište u Srbiji i da omogući „slobodan protok ljudi“: to znači da bi naši klubovi mogli da dovode, poput kiparskih, gomilu stranih igrača srednje klase uz koje bi mogli da stasavaju i oni mladi domaći fudbaleri koji se odluče da ostanu nešto duže u Srbiji.

Primera koji bi ovakvo stanovište potvrdili ima na pretek samo je potrebno malo volje da se donesu prave odluke. Situacija u kojoj bi se srpsko tržište „otvorilo“ za igrače iz drugih država podiglo bi kvalitet lige i omogućilo da se klubovi razvijaju. Primer iz okruženja je Rumunija, čiji klubovi postaju stalni učesnici Lige šampiona i Uefa kupa, a pored toga su se pojavili potpuno novi klubovi koji su postali bolji od jedne Steaue. Zamislite, onda, situaciju u kojoj je Napredak iz Kruševca prvak Srbije (a da nije porodica Mišković „kupila“ prvenstvo) i da su se za titulu borili sa Metalcem iz Milanovca.

Naša reprezentacija je već na dobitku jer igrači koji nastupaju za nju igraju u najjačoj konkurenciji i uz ispravno vođenje lako mogu da ostvare plasman na SP u Brazilu 2014. godine.

Sep Blater…

…i Mišel Platini

NAŠI MEĐU NJIHOVIMA: Kolarov,…

…Modrić…

…i Džeko fotografije: reuters