Koliko košta poljoprivreda

„Novo je da Zakon o podsticajima poljoprivredi i ruralnom razvoju definiše mere koje će Ministarstvo poljoprivrede implementirati u svrhu podsticanja poljoprivredne proizvodnje gde imamo tri kategorije: prvu kategoriju čine takozvana direktna plaćanja, drugu kategoriju čine mere takozvanog ruralnog razvoja i treću kategoriju takozvane ostale mere koje su uglavnom institucionalne mere kao što je marketing, informacioni sistem u poljoprivredi, kao što je savetodavna služba u poljoprivredi, kao što je edukacija, sistem računovodstva na poljoprivrednim gazdinstvima.

Na ovaj način, sama ideja i namera kreatora ovog zakona jeste da sam sistem subvencionisanja i podsticanja poljoprivredne proizvodnje učini transparentnim, učini ga predvidljivim i učini ga suštinski stabilnim. Minimalna plaćanja u periodu primene ovog zakona biće fokusirana s jedne strane na ratarsku, a s druge strane na stočarsku proizvodnju. U ratarskoj proizvodnji garantuje se plaćanje poljoprivrednim proizvođačima od 12.000 dinara po hektaru, mera direktnog plaćanja po hektaru, nazovimo je kako god, a s druge strane stočarima se garantuje plaćanje od sedam dinara po litru mleka, takozvana premija na mleko, i garantuje se plaćanje od 20.000 dinara po kvalitetnom grlu goveda. Rekao bih da su to finansijski veoma stimulativne mere, čak i u poređenju sa regionom, sa ciljem revitalizacije stočarske komponente unutar cele poljoprivrede.“

„VREME„: Odakle pare za sve to? Reč je o dva miliona hektara puta 12.000 dinara… A gde su kravice, prasići…?

MILOŠ MILOVANOVIĆ: Tih 12.000 dinara po hektaru je, u stvari, u dva dela – jedan je plaćanje u gotovom novcu poljoprivrednom proizvođaču po hektaru, a drugi deo je regres. To su tehničke finese: bitno je ono na šta poljoprivrednik može da računa, a to je ukupno 12.000 dinara po hektaru njegovih oranica, bez obzira da li je reč o ratarskoj, povrtarskoj ili bilo kojoj drugoj proizvodnji.

To pomalo bode oči: neko poseduje zemlju i samo zbog toga iz budžeta dobije neke pare.

Ova mera direktnog plaćanja jeste najobimnija i finansijski najzahtevnija, a i najveća po broju korisnika. Mi imamo inspekcijsku kontrolu na uzorku, koji nikada nije manji od pet procenata od ukupnog broja korisnika, ali je i potpuno pošteno reći da je nemoguće iskontrolisati svaku parcelu i svakog korisnika. Namera Ministarstva jeste da stvori takav sistem koji će omogućiti adekvatan transfer sredstava koje mi imamo na prave korisnike i na pravi način kako bi oni iz njih mogli da izvuku maksimum. Da pronevera ima – ima ih: uvek će postojati neko ko će se dovijati na ovaj ili onaj način da određena sredstva koja su mu dodeljena ne iskoristi na pravi način. Opet, naš zadatak je da stvorimo sistem koji omogućava koliko god je to moguće plasman njegovih sredstava na njegov račun za ono čime se on bavi.

Zašto onda ja plaćam 100 evra nekome samo zato što zemlju poseduje, kad mu je mogući profit hiljadu evra?

Sve zemlje koje pretenduju da postanu članice Evropske unije postepeno usvajaju takozvanu zajedničku agrarnu politiku, koja je jedna od retkih obavezujućih politika Evropske unije i koja ima potpuno iste uslove za sve poljoprivrednike širom Evropske unije. Zatim, sve zemlje ovog prostora postepeno usvajaju pojedine mere i uvode ih u domaću praksu, što radi i naša zemlja. Plaćanje po hektaru nije vezano uslovom da se obavi proizvodnja, već se vrši na osnovu njegove trenutne proizvodnje i na osnovu površina koje je poljoprivrednik obrađivao ranije.

Implementacija ovakve mere je stvaranje sličnog ambijenta za poslovanje u našoj zemlji onome koji postoji na širem prostoru Jugoistočne Evrope, ali i unutar Evropske unije. Mi se zasigurno subvencijama ne možemo takmičiti sa Nemačkom, Francuskom, zemljama koje su neouporedivo veće, ali pokušavamo da uspostavimo sistem koji nema za cilj samo da pomogne poljoprivrednu proizvodnju, već i da stvori jedan kompatibilan sistem za trgovinu. Usklađivanje sa EU automatski znači usklađivanje sa svim ovim članicama, što je manje-više stara Jugoslavija minus Slovenija i plus Albanija i Moldavija. Nas te mere čine kompatibilnim ne samo sa Evropskom unijom nego i sa ovim prostorom i time otvaraju vrata našim proizvodima, našim kompanijama ne samo u EU nego svuda, jer smo svi u istom prostoru.

Pitao sam onomad jednog Holanđanina, poljoprivrednika, kako holandska država subvencioniše poljoprivrednu proizvodnju, a on pita mene: „Kako mislite subvencije?“ Holandija je u Evropskoj uniji, a nema nikakve subvencije, ako je tačno što mi je rekao.

Evo, možete da odete na sajt Evropske komisije, Direktorata za poljoprivredu koji je pandan našem Ministarstvu za poljoprivredu, pa da pogledate kako izgleda predlog budžeta zajedničke agrarne politike za period od 2016. do 2020. godine. Odatle ćete videti da ukupna vrednost ovog budžeta iznosi oko 430 milijardi evra ili nešto preko 60 milijardi evra na godišnjem nivou. E, sad, druga je stvar što u Evropskoj uniji ima daleko manje poljoprivrednih proizvođača koji obrađuju daleko više hektara i samim tim dobiju daleko više subvencija nego što je kod nas slučaj.

U Hrvatskoj se već godinama iz budžeta svakome ko ima obradivo zemljište isplaćuje po 300 evra po hektaru, a za rezultat imaju da su svega 15.000 gazdinstava robni proizvođači.

To je samo još jedan dokaz da visina budžeta namenjenog poljoprivredi ne mora nužno biti jednaka konkurentnosti neke poljoprivrede. Srbija ne treba da se takmiči sa subvencijama, pogotovo ne treba da se takmiči sa razvijenim zemljama sveta: Ministarstvo finansija će da pomogne konkurentnosti, da na mikroprimerima pomogne pojedine investicije. To je upravo ono što mi verujemo da je našem budžetu potrebno – investiciona komponenta.

U Sloveniji nema subvencija za ratarsku proizvodnju, već samo za organsku, ali proizvođača jednom mesečno pohodi revizor, da pregleda „papire„, da proveri kako se troše „narodne pare„. A kod nas?

Sve i da mi nećemo, poljoprivredni proizvođači će morati da ispune određene uslove dobre prakse zaštite životne sredine. To su stvari koje će pre ili kasnije, sve da Srbija i ne želi, a imajući u vidu spoljnopolitičke prioritete naše zemlje, doći na red. Još jednom da kažem, prihod koji poljoprivredni proizvođači ostvaruju po osnovu bavljenja ratarskom proizvodnjom, ako govorimo o ratarskoj proizvodnji, daleko je veći nego što je, uslovno rečeno, njihova direktna korist od držanja zemlje u posedu dobijanja subvencija, a ne bavljenja poljoprivredom.

I tako, ja uplatim poljoprivredniku 100 evra po hektaru da primeni svu agrotehniku, a on to ne uradi. I ništa?

U Nacrtu zakona se kaže da svako ko se bavi poljoprivrednom proizvodnjom ima pravo na subvencije. Naglašavam – Nacrt zakona, videćemo kako ćemo završiti. Mi izlazimo u javnu raspravu, već i učestvujemo po lokalnim samoupravama, po opštinama… Imamo dosta komentara i za i protiv, i onih koji kažu da treba da bude manje od 100 evra, i da treba preko 100. Naravno, svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje, svoj predlog, a videćemo kako će to biti na kraju, zato naglašavam – Nacrt zakona. Takođe, ono što Zakon predviđa jeste subvencionisanje svih formi poslovanja u oblasti poljoprivrede, nema veze da li je to fizičko ili pravno lice, svako ko se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, i na taj način ovaj Zakon ispravlja, uslovno rečeno, jednu nepravdu koja je jedinstvena u našoj zemlji.

I šeik Muhamed, raspoložen da uloži novac u srpsku poljoprivredu, takođe može da računa na subvencije.

Teorijski, sredstva može da dobije bilo ko ko se bavi poljoprivrednom proizvodnjom u Srbiji, ako je registrovan u registru poljoprivrednih gazdinstava, i ko tamo ima svoje parcele bez obzira da li je vlasnik ili zakupac. Šeik Muhamed to nije.

Ponuđeno mu je da kupi poljoprivredno zemljište, bez obzira na Zakon koji to zabranjuje.

Ja vam nisam najbolji sagovornik za to, jer je to suštinski inicijativa Ministarstva finansija i privrede. Ne znam u kom pravcu ovo ide: naglašavam da je Ministarstvo finansija i privrede nosilac tog posla, tako da Ministarstvo poljoprivrede sa tog aspekta ne učestvuje direktno, ali mislim da adekvatna investicija oplođena adekvatnim kapitalom, koja treba da poveća produktivnost i transfer ovog zemljišta ka onome ko će na najbolji način da ga koristi, jeste dobra.

Pitanje je jednostavno: da li je neko iz Ministarstva poljoprivrede rekao da to ne može?

Kada neko bude tražio naše mišljenje kao resornog ministarstva, mi ćemo ga dati. Ovo sada mogu samo zajedno sa vama da komentarišem.