Modernizacija spasiteljstva

Kada mi je „rekao jedan čoek“ da obratim pažnju na vest da je premijer Srbije Ivica Dačić, 24. marta, odveo svog ličnog gosta iz SAD, Kristofera Forbsa, potpredsednika izdavačke kompanije „Forbs“, čuvene po rang-listama svetskih milijardera, kod patrijarha SPC g. Irineja, u Parohijski dom Hrama Svetog Save na VračaruParoParohijski dom Hrama Svetog Save na Vračaru, u prvi mah sam se upitao – koji će andrak ovaj simpatični Amerikanac, čuvenog prezimena, koji je ovde stigao sa čitavom porodicom, kod našeg vrhovnog duhovnika.

Naime, do tog trenutka, Forbsova poseta delovala je kao očajnički marketinški manevar premijera Dačića da – posle poena koje su njegovi politički konkurenti (a i progonitelji), iz savezničke koalicije na vlasti, uhvatili pronalazeći u Persijskom zalivu bajoslovno bogatog šeika Mohameda, kao investicionog spasitelja Srbije – i on ovde dovede nekog sa asocijacijama na milijarde dolara i tako anulira njihovu propagandnu prednost. Međutim, kada su strane investicije direktno povezane čak sa personifikacijom famozne srpske duhovnosti, iskrslo je pitanje nije li Dačić predozirao svoju akciju, a srpski patrijarh trivijalizovao svoju ulogu u očuvanju srpskog identiteta i državnog integriteta.

Međutim, taj isti čovek koji mi je ukazao na bizarnost ovog slučaja, dodao je i jednu čudnu asocijaciju, koja mu se javila, iz nekog razloga, ovim povodom – da ga sve podseća na ulogu jurodivih u istoriji „pravoslavne civilizacije“, mada on sebi nije mogao da objasni zašto mu je to palo na pamet povodom g. Forbsa, koji oličava sve suprotno od jurodivosti – osim što mu se čini da je ovde na delu isti mehanizam „spasiteljstva“. Taj čovek je, moguće, u podsvesti imao briljantan tekst našeg pokojnog kolege Stojana Cerovića, od pre 20 godina, koji je upravo tada lepo objasnio smisao i kontekst tadašnje, medijski spektakularne, posete Srbiji (u pratnji majke) izvesnog mladića iz Rusije, po imenu Jaroslav Jastrebov, koji je ovde medijsku slavu prethodno stekao tako što je, u ondašnje vreme velike svetske izolacije Srbije, u Moskvi, preko puta ambasade SRJ, namestio šator i objavio da stupa u štrajk glađu za spas pravoslavne Srbije i Crne Gore.

Tada je Miloševićeva državna televizija osetila da je ovaj nesrećnik, „ponesen nekim osećanjem“ (kako bi rekao Dostojevski) jedini čovek iz sveta koji podržava Srbiju u ratovima na Balkanu, pa je s njim napravila veliku reportažu, a spretni vođa opozicije Vuk Drašković ukrao je ovog pravednika vlastima i doveo ga u posetu Srbiji. Cerović tada piše da Jastrebova možda samo mladost spasava tumačenja „da je reč samo o jednom od nastavljača velike ruske tradicije jurodivih, božjih ljudi, ‘budala Hrista radi’, kako se nekad govorilo“, a „oni su uživali izvesno poštovanje običnog sveta i svakako predstavljali nesrećno i smešno naličje famozne ruske duhovnosti“, jer „jurodivi su se izlagali ruglu i ismevanju smatrajući to moralnim savršenstvom“.

Cerović još tada uočava, da upotrebimo jednu nedozvoljivu manipulaciju, potpunu razliku između Jastrebova i Forbsa. On naime objašnjava zašto su Srbi neshvaćeni na „bezdušnom Zapadu“, pa kaže: „Tamo su navikli da obraćaju pažnju na činjenice i ne zaviruju mnogo u dušu… Zapadni posmatrači broje stanovništvo, sabiraju žrtve, gledaju ko gde i koliko ruši, pa kad ta računica ispadne manje povoljna po srpsku stranu, njoj ne preostaje drugo no da se pozove na dušu, gde ta matematika i geografija ne važe.“

Dakle, kako onda objasniti susret Forbs–Irinej u aranžmanu Dačića, koji se politički izgradio na odličnom znanju ruskog jezika i srpske duše? Verovatno bi bilo pogrešno to proglasiti samo „modernizacijom fenomena spasiteljstva“ i geopolitičkom promenom usmerenja „srpske duhovnosti“ u pravcu zapadnih privrednih investicija. Takođe bi bilo odviše sumnjivo postaviti hipotezu da je reč o sasvim prozaičnoj stvari – da je tim susretom učinjen pokušaj da čuvena milijarderska publikacija pod Forbsovim imenom organizuje akciju za prikupljanje donacija za skupo fresko-oslikavanje Hrama Svetog Save.

Istina, tim povodom mi u sećanje dolazi jedan službeni ručak, od pre petnaest godina, sa našim poslovnim čovekom koji se bavio akumulatorima i olovom u Srbiji, Bugarskoj i Rusiji, a čija lična opsesija je bila da pomiri rimskog papu i ruskog patrijarha. On mi je naime pričao da je o svojoj zamisli pisao papi, a da je o njoj ruskom patrijarhu stvar izneo lično, u poseti – koja ga je koštala samo 5000 nemačkih maraka donacije Ruskoj crkvi. Da je platio više, kako mi je rekao, dobio bi posetu i dužu od pola sata, koliko je njemu odobreno, pa bi možda za ekumenizam još više stekao razumevanje ruskog crkvenog velikodostojnika, koji je i inače tokom susreta značajno klimao glavom.

Ima još problema u traganju za odgovorom na pitanje kako uopšte objasniti Forbsovu posetu Srbiji, a posebno njegov susret sa našim patrijarhom, što valjda nije učinjeno u nekom turističkom paket-aranžmanu za Vip goste, jer g. Irinej se ipak ne može uporediti sa nekim plemenskim vračem iz kakvog zabačenog urođeničkog plemena – koga svakako vredi obići kao lokalnu zanimljivost. Naime, jedini čovek sa Forbsove liste milijardera iz Srbije je ovde upravo u istražnom zatvoru, pa ne znamo kako je Dačić tu činjenicu prikazao svome gostu, a i patrijarhu – u kontekstu molbe da se svetski bogati ljudi privuku na investiranje u Srbiju.

Uostalom, kad je već reč o apsu, baš u vreme dok je Forbs sa porodicom obilazio Srbiju, u Engleskoj je na 14 godina robije osuđen nekadašnji uvaženi gost Srbije, iz devedesetih godina prošlog veka, Đovani di Stefano, koji se ovde jedno vreme bio i naselio – kao strani investitor sa posebnim svetskim vezama, a kasnije i kao advokat sa izvanrednim poznavanjem međunarodnog prava (pa je čak bio u odbrambenom timu Miloševića u Hagu). A taj gospodin sada je osuđen zbog lažnog predstavljanja i prevara. Daleko bilo, Forbs nikako nije sličan spomenutoj svetskoj vrdalami, ali se u plasmanu njegove posete Srbiji vide slična očekivanja, da se nekim prekim putem ostvari neko investiciono čudo, što je po pravilu daleko od svake realnosti.

Dakle tu, negde, oko pitanja kako naći nekog spasitelja Srbije koji će doći iz boljeg sveta, zapravo počinje objašnjenje ove domaće trke među lokalnim spasiteljima i novim komesarima. Po sistemu: „Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“, kako je, čini mi se, glasio naziv jedne naše starije rok grupe, ovdašnji vodeći političari promovišu ne samo svoje lične nadnaravne vrednosti nego i sposobnosti da preko šarma i ličnog kontakta dovedu u Srbiji, ovakva kakva je, neke ljude sa parama, koji će svojim investicijama naprasno otvoriti radna mesta i pokrenuti domaću proizvodnju. Nije tu bitno da se te lične veze ostvaruju sa Zapadom ili Rusijom, jer vidimo da je prvi čovek „Gasproma“ Aleksej Miler ovde nedavno boravio, navodno, u akciji „spasavanja vojnika Bajatovića“. Zatim, predsednik Srbije gde god kreće u posetu i koga god prima kod sebe, ne samo da deli odlikovanja već upadljivo personifikuje prijateljstvo između dve države, to jest sve će navodno zavisiti od njegovog drugarstva i njegove reči predsedniku Belorusije Lukašenku, itd.

Pošto je Srbija doista u velikoj ekonomskoj krizi, trebalo bi možda razumeti sve te pokušaje da se s nekim krupnim ličnostima iz sveta nekako postigne nešto, prečicom i na brzinu, te da se doista privuče nešto novca za investicije u Srbiju. Jer bez inostranog kapitala, Srbija praktično ništa ne može izgraditi, pošto bi prikupljanje onog domaćeg možda izazvalo suviše pažnje policijskih i istražnih organa. Problem je što naši političari ne daju odgovor na ključno pitanje – zašto investitori ovde ne dolaze bez domaćinskih poziva i bez finansijskih podsticaja? A to što narod očekuje spasenje od nekog čuda, opasno je zloupotrebljavati.

…i kod predsednika Srbije