Drži bure vodu

Možda je u ocenu stanja srpske privrede najbolje poći od tržišta nekretnina, iz više razloga. Da biste se, kao zaposleni, odvažili na podizanje stambenog kredita, potrebno je da budete sigurni da ćete taj kredit moći i da otplatite – plata mora da bude dovoljno visoka, a posao izvestan u narednih nekoliko decenija. Još važnije, u isto to mora da bude ubeđena i banka, da bi takav kredit odobrila. Stoga, stanje u kome se nalazi ovo tržište dobro oslikava barem dva elementa: standard građana i ono što se uvek navodi kao neophodan uslov povoljne privredne klime, a to je izvesnost. Prema nekim procenama, postoji potreba za više od 20.000 stambenih jedinica u Srbiji, međutim, uprkos velikoj potencijalnoj tražnji, tržište nekretninama je praktično mrtvo već nekoliko godina. Takođe, iako se stanovi ne prodaju, ni cena im bitno ne opada, jer je, zbog izuzetno komplikovane procedure dobijanja građevinske dozvole, izgradnja novih je misaona imenica. U jesen 2012. studija Svetske banke Doing Business stavila je Srbiju na dno kada je reč o dobijanju građevinske dozvole – 179. mesto od ukupno 185 zemalja. Doduše, krajem prošle godine usvojena je izmena Zakona o planiranju i izgradnji, i to je promenjen sporni član 103, o konverziji prava korišćenja zemljišta u pravo svojine, ali je problem, zapravo, gurnut pod tepih: u izmeni Zakona se kaže da je dozvoljeno graditi, dograđivati i rekonstruisati i bez dokaza o izvršenoj konverziji, ali samo „u narednih 12 meseci“, tj. samo tokom 2013. godine. Posle toga – videćemo.

No, i da situacija nije takva, kome bi banke davale dugoročne kredite za pokretanje građevinske i drugih povezanih industrija? Ili, još bolje, kome banke uopšte da daju bilo kakve kredite? Svakako ne privredi, jer u proseku, svaki četvrti kredit namenjen privredi banka neće moći da naplati. Nepostojeće tržište nekretnina ima i u ovome svoju ulogu: banke kao zalogu za kredite uzimaju nekretnine, ali problem nastaje kada treba odrediti njihovu tržišnu cenu – koja je tržišna cena jedne nekretnine ako je tržište mrtvo? Takođe, retki su oni koji sebi mogu da priušte kredite sa sadašnjim kamatama: iznad sedam odsto za devize, i čak dvadesetak odsto za dinare. Stoga, kredit uzima samo onaj koji mora, a i banka daje samo kada mora – iako su građani mnogo revnosniji od privrede i pravnih lica kada je reč o vraćanju kredita (oko devet odsto ne uspeva da se razduži), nema mnogo razloga da banka kreditira privredu ili stanovništvo. Mnogo joj se više isplati da novac uloži u državne hartije od vrednosti (HOV) i mirno čeka prinos od 9,8 do 16 odsto, u zavisnosti kada one dospevaju na naplatu. Još ako dinar nastavi da stagnira, ili da jača u odnosu na evro, ova kamata praktično predstavlja prinos na devize – zašto bi se onda banka „igrala“ sa nepouzdanim klijentima, kada od najpouzdanijeg mogućeg, države, može da očekuje ovoliku dobit?

INFLACIJA I JAVNI DUG: Ko je od građana u martu 2012. imao hrabrosti da proda evre i uloži dinare na štednju, u martu 2013. mogao je da podigne dinare, ponovo ih zameni u evre i „bude dobar“ za više od 10 odsto. Cena evra, iako turbulentna, na početku i kraju pomenutog perioda bila je ista – negde oko 111 dinara – a pomenuti građanin morao je da se suoči sa rekordnom inflacijom u Evropi, koja je na kraju 2012. prešla iznad 12 odsto, i upravo sada, na prelazu iz prvog u drugi kvartal 2013, prema prognozi Narodne banke treba da dostigne svoj vrhunac i počne da pada u predviđeni koridor od 4,5 plus/minus 1,5 odsto. Za razliku od guvernera Šoškića, Jorgovanka Tabaković sa svojim timom nije prodavala devizne rezerve da bi sprečila naglu depresijaciju dinara, već je podizala referentnu kamatnu stopu: sa 9,5 narasla je na trenutnih 11,75 odsto. Iako je reč o meri za smanjivanje inflacije, nusprodukt je da je cena dinara porasla, pa ga je i manje u opticaju, što „drži“ trenutno veoma jak kurs prema evru. Ministarstvo finansija i privrede smatra za uspeh kada proda svoje dinarske HOV ispod nivoa referentne kamatne stope, ili devizne HOV po stopi ispod pet odsto, sve napominjući da je potražnja bila mnogostruko veća od ponude, mada je teško zamisliti kako država čija je privreda u padu od 1,7 odsto BDP-a uspeva da vraća dug koji raste 4,875 odsto godišnje. No, država baš i nema mnogo izbora – valja zakrpiti deficit od oko 1,1 milijarde evra u budžetu za 2013: ili prodajom preostale državne imovine, ili zaduživanjem. Pošto, osim „Telekoma“ i EPS-a, i nije ostalo baš nešto što bi zainteresovani kupac mogao da probere, država prodaje HOV i uzima kredite od komercijalnih banaka za pokrivanje rupa od prethodnih dugova i kredita, a javni dug raste: samo na otplatu glavnica i kamata 2013. iz budžeta će otići više od 4,4 milijarde evra, dok (s razlogom) mnogo spominjanom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje ide oko 2,5 milijarde. Prema podacima Uprave za javni dug, na kraju februara ukupni javni dug bio je nešto iznad 19 milijardi evra – unutrašnji 7,27, a spoljašnji 11,77 milijardi; primera radi, dug celokupne SFRJ u trenutku raspada bio je oko 14,6 milijardi evra. Uzimajući u obzir BDP koji je nešto ispod 30 milijardi, učešće javnog duga u BDP-u je oko 65 odsto, daleko iznad zakonom propisanih 45. Šta država duguje? U strukturi direktnog unutrašnjeg duga dominiraju dugoročne HOV (nešto više od četiri milijarde) i stara devizna štednja (1,86 milijardi evra). U indirektnim dugovanjima, odnosno, dugovima javnih preduzeća za koje država garantuje, ističe se JP Srbijagas sa 540 miliona, a prate ga Galenika sa 75 i JAT Airways sa 67,5 miliona evra. Najveću stavku u direktnom spoljnjem dugu čine evro-obveznice Eurobond 2021 sa 3,2 milijarde, te dugovi Pariskom klubu (1,47 milijardi) i Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj (1,45 milijardi evra). U indirektnom spoljnjem dugu najveći poverioci su Evropska investiciona banka sa 870 miliona i Evropska banka za obnovu i razvoj sa 356 miliona evra, a novac je najčešće usmeravan ka JP Putevi Srbije, Železnici i EPS-u.

REFORMA JAVNOG SEKTORA I NEZAPOSLENOST: Uprkos postojanju zvaničnih podataka, teško je reći koliki je broj nezaposlenih: neki samostalno rade na crno, negde poslodavci zapošljavaju na crno, neki ne rade, ali se nisu javljali Nacionalnoj službi za zapošljavanje, pa su „ispali“ sa spiska. I tamo gde su prijavili radnike, neki poslodavci plaćaju doprinose na minimalnu zaradu, a radnicima ne daju plate, ili im na ruke plaćaju manje ili više od zvaničnog minimalca. Ipak, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna bruto zarada u februaru bila je 60.199, a neto 43.371 dinar (387 evra), a u ovaj prosek nije ušlo oko 700.000 (poodavno) nezaposlenih, među kojima je više od 40 odsto mlađih od 30 godina. Čak i sa ovakvim stanjem i ukupnom nezaposlenošću koje se približava brojci od 30 odsto, otpuštanja tek predstoje, kada se „zađe“ u javni sektor: tokom poslednjih godina krize, nešto više od 400.000 ljudi izgubilo je posao, od toga 2,5 odsto u državnom i 97,5 odsto u privatnom sektoru. Podizanjem PDV-a država je intervenisala u prihodnoj strani budžeta, ali u rashodnu niko ne sme da „džarne“: pomenuta suma iz budžeta za vraćanje dugova ne može da se smanji, ali bi mogla suma namenjena javnom sektoru, i to strukturnim reformama u koje se nijedna vlada do sada nije upustila. Nije reč (samo) o penzionom, zdravstvenom sistemu ili administraciji, već i o državnim preduzećima. „Fondu PIO treba omogućiti da ima direktne, tj. izvorne prihode“, kažu iz Privredne komore Srbije (PKS) za „Vreme“. „Treba mu vratiti deo imovine koja mu je oduzeta, a on mora da se oslobodi elemenata socijalne zaštite, reformiše i kadrovski i tehnički osposobi“, dodaju iz PKS. Sa druge strane, više od 170 preduzeća u restrukturiranju ne plaća poreze, ne plaća privatnicima, a ne plaća ni javnim preduzećima. U poslednjem slučaju, za javna preduzeća garantuje država i tako stvori dva problema: njihov dug postane deo javnog duga, a rokovi za plaćanje se još više rastegnu: Srbija je i tu među rekorderima, jer prosečno prođe više od četiri meseca pre nego što se naplate potraživanja. Ovaj ogroman problem likvidnosti trebalo bi da reši Zakon o rokovima plaćanja. Uprkos nezgodno izabranom datumu za početak primene ovog zakona (1. april), puni efekti njegove primene se, prema izjavama iz Ministarstva finansija, mogu očekivati za otprilike mesec i po dana – tada će proći prvih 45 dana, odnosno rok za koji budžetski korisnici moraju da plate robe i usluge.