Nora

Bila sam napušteno štene sa Luštice, Crna Gora, gde sam srela neke dobre ljude i tuce dece iz istog čopora, čija je kuća bila odmah do kasarne, mog prvog prebivališta. Odgajana sam da ne odajem vojnu tajnu o broju podmornica i brodova u garnizonu, ali mogu da kažem da je vojno imanje bilo veliko, za skitnju do mile volje, a kad ogladnim i poželim da se igram, tu su dobri ljudi i deca iz sela. U kuću su me prvi put pustili kad je grmelo i sevalo, do tada sam bila na terasi. Sažalili su se na mene, ja sam cvilela i nabacila onaj molećiv pseći izraz lica i više nije bilo prepreke, svake noći sam spavala ispod kreveta, a čim svane, trk do vojske. Tamo su bili moj Dondo (stric), čuvar kapije, njegovi potomci i dva velika žuta psa sa kojima sam se igrala. Mnogo su se dobro hranili ljudi iz kuće, za mene je uvek bilo predivnih ostataka koje sam delila sa lokalnom mačkom. Sve je vrvelo u selu do sredine avgusta, nisam ni primetila kad su se vrata većine kuća u selu pozatvarala. U kući su ostali čovek, žena i jedno dete.

Dva dana je padala kiša. Ljudi iz kuće su nekud otišli, ni hrane, ni krova nad glavom. Moj Dondo je ušao u stražarsku kućicu, ostali psi su se posakrivali u razrušene zgrade garnizona, a ja sam se opet provukla ispod ograde i otišla do ljudi iz kuće. Nema ih. Sve mi je gore i gore, povraćam, moram da nađem zaklon, jedva se vučem. U toku noći ugledah svetlo iz kuće i otvorena vrata, znači da oni žele da se vratim. Suvo, toplo, oni me maze i leče. Oni me vole. Posle toga nisam se mnogo udaljavala od kuće, a i kad bih zamakla iza ćoška, oni su vikali: „Nora, Nora.“

Dobila sam pasoš. Zovem se Nora. Nije loše, stoji mi, pošto sam crna (fr. noir). U zdravstveno-putnoj ispravi piše da sam pas mešanac star 3,5 meseci, kratkodlaka sam nešto kao poenter sa belim soknama i belom portiklicom. Ljudi me zovu i luštički vodnik. Vakcinisana sam protiv besnila i psećih bolesti, očišćena od krpelja i buva, okupana i očešljana. Od tog trenutka stalno sam bila na povocu, dobila sam ljubičastu ogrlicu sa cirkonima. Poslednji pogled na more, mulo i svetionik, pozdravila sam se sa Dondom i ostalim meštanima i krenula u Beograd.

Dvanaest sati u kolima mi nije lako palo, posebno zbog toga što nisam znala ni gde idem, ni šta će biti sa mnom. Bila sam dobra, uglavnom sam spavala, što je ostavilo utisak na ljude. Rekli su: „Kuče je pravi genije!“ U kući sam zatekla mačku, o, dođavola. Iskustvo sa seoskim mačkama nije mi bilo od pomoći, ova gradska je drugačija, ne beži nego se sva nakostreši i ponaša se superiorno. No, dobro, verovatno će smekšati. Hrane me odlično, mesnate kuglice iz kesice, okrajci živog mesa, voće i povrće, koske od pečenja. Ne znaju oni da pas razlikuje samo deset odsto ukusa koje oseća čovek i da nisam opterećena jelovnikom, isto mi dođe da jedem izmet ili šniclu, a i nerviraju me ovi mlečni zubi, glođem šta stignem. Najmlađa u ljudskom čoporu je plakala zbog patika i narukvice od sata koje sam joj prošle noći oglodala, ja sam je tešila i skakala po njoj, ona je sedela na podu i još više plakala. Rekli su mi: „Fuj to, Nora“, i pokazivali mi šta sam uradila, ništa nisam shvatila, šta ću ja sad s tim, trebalo je da me grde dok sam žvakala patiku, sad je gotovo. Ovih dana stalno govore fuj ovo, fuj ono, idi uz nogu, stani-kreni, a ja se zainatim i ukočim u mestu. Čujem da pričaju o tome da meko srce kvari štene, a ja skočim na sto, pa šta bude. I ništa nije bilo, imaju meko srce. Ulećem u krevet da ih budim, oni se kao ljute, a kad nešto uradim što im je po volji, kažu mi: „Dobar pas“, i poglade me, to mnogo volim. Našla sam svoje mesto za spavanje na lejzibegu, a to nije ono mesto kad kažu: „Nora, mesto“, a tad ne znam gde tačno da se smestim, najčešće legnem ispod kuhinjskog stola. Ljudi su rekli da imam sindrom gladnog kučeta i ne daju mi da jedem koske oko kontejnera, bože koliko ih ima u gradu, toga nije bilo na Luštici. Po knjigama, činiju sa hranom ne treba dopunjavati, već je obavezno skloniti u roku od petnaest minuta posle serviranja, ali ja zbog tog sindroma sve pojedem za manje od minut, a kad me ne gledaju, smažem i mačju hranu. Mačka je sva uvređena, bila je u šoku kad me je videla na stolu, to je odvajkada bila njena teritorija. Ne znam kako će se rešiti ta situacija. Dobro je što voli da se igra.

Ljudi govore o socijalizaciji, navikavanju, pražnjenju, sterilizaciji, ne znam šta je to, ali ne zvuči kao da je jelovnik. Kad je reč o pražnjenju, ne znam zašto je mački dozvoljena ta radnja u kući, a meni nije, ali nema veze, i tako je nervoza oko jutarnjeg pražnjenja u kupatilu. Ljudi nose kesicu i skupljaju za mnom, čudan običaj, to se ne radi na Luštici. Sviđa mi se i društvo u kraju, lepo su me prihvatili, ja se izvrnem i predam, neka, štene sam i nova, glupo je da se pravim važna i lajem. Ko je stasao sa vojnim psima, njemu socijalizacija ne treba, zar ne?

Sve u svemu, sviđa mi se moj novi život. Ljudi kažu da su me spasili, da sad nema nikog u selu i da bih ostala sama na mulu, bez hrane i neprilagođena na čopor. Mada mislim da me moj Dondo ne bi ostavio na cedilu da sam ostala. Šta li oni sad rade tamo? Da li se pitaju gde sam?