Za „Vreme“ iz Rima
Jedan od njegovih školskih drugova pamti ga kao „veoma pametnog momka, elegantnog i inteligentnog, najboljeg u razredu“. Za „naboljeg u razredu“ Franko Fratini važio je i mnogo godina kasnije, za vreme mandata vlade Silvija Berluskonija 2008–2011, dok je obavljao funkciju ministra spoljnih poslova. Prema rečima čoveka upoznatog sa zakulisnim radnjama tadašnje vlade, upravo ga je Berluskoni proglasio „odlikašem“, ali sa izvesnom dozom sarkazma koja se tumači Berluskonijevom nelagodnošću spram kulture i visokoobrazovanih ljudi.
Jer, Franko Fratini je pre svega čovek međunarodne kulture i diplomatije. Rođen je 1957. godine, tečno govori engleski i francuski. Između ostalog je predsedavajući Italijanskog društva međunarodnih organizacija, centra za think–thank i diplomatsku obuku osnovanog 1944. kao deo mreže međunarodnih fondacija koje su podržavale ono što će se kasnije pretvoriti u Ujedinjene nacije. Fratini je takođe i predsedavajući Evropske narodnjačke partije (European People’s Party, EPP), ekspertske komisije za spoljnu politiku i član nedavno osnovane Komisije za izmenu Ustava Italije.
PLANINAR I HRIŠĆANIN: Iako se uvek drži britanski hladno i samouvereno, Fratini je takođe i strastven. Iznad svega kada su u pitanju planinarenje i skijanje. Šta to znači? Značilo je mnogo, na primer, Ferdinandu Rolandu, italijanskom planinskom vodiču koji se zaljubio u planine Avganistana. Ferdinando je sanjao da siromašnim stanovnicima avganistanskih planina donese „alpsku revoluciju“, transformaciju privrede i kulture planinskog naroda u ekonomski privlačnu opciju. Tokom večere u Kabulu, ima tome dosta vremena, Ferdinando je pričao o tome kako je, dok je očajnički tražio novac za svoju nevladinu organizaciju Alpistan, poslao imejl Fratiniju, u to vreme ministru spoljnih poslova Italije. Na njegovo iznenađenje, Fratini mu je uzvratio planinarskim entuzijazmom i pozvao ga da se preko Farnesine (sedište italijanske diplomatije) sastanu da bi razmotrili kako može da mu pomogne sa projektom. Na Ferdinandovo zaprepašćenje, ispostavilo se da je Fratini ljubitelj planinarenja, do te mere da se 9. juna 2010. godine venčao u planinskom centru Badija Veli sa dvadeset godina mlađom Stelom Kopi, ćerkom bivšeg predsednika Italijanske federacije zimskih sportova.
Političku karijeru počeo je ranih devedesetih godina kao savetnik vicepremijera Klaudija Martelija iz Socijalističke partije. Na prvu ministarsku dužnost stupio je 1995. godine, kada je godinu dana bio na čelu ministarstva za regionalne poslove. Godinu dana kasnije zatičemo ga na čelu organizacije Kopasir, parlamentarnog komiteta za obaveštajne poslove i nacionalnu bezbednost. Nakon tri godine odsustva sa glavne političke scene i službe u gradskom veću Rima, vratio se u parlament 2001. kao poslanik Berluskonijeve stranke. Tada je ponovo imenovan za ministra, ovog puta zaduženog za kontrolu i koordinaciju agencija za unutrašnje i spoljašnje obaveštajne poslove. Preskočivši još jednu stepenicu 2002. godine došao je u Farnesinu. Slede dve intenzivne godine kada se Fratini suočava sa posledicama napada na njujorške Kule bliznakinje 11. septembra 2001. i sa početkom ratova u Iraku i Avganistanu koje je podržao, negujući dobre odnose sa administracijom predsednika Džordža Buša juniora. Još jedan skok napravio je 2004. godine, kada je postao zamenik predsednika Evropske komisije i predsednik Komisije za pravosuđe.
Treba reći da je Fratini jedan od malobrojnih političara koji su ozbiljno i posvećeno shvatali Evropu i evropske poslove, prevazilazeći u EU uobičajenu kozmetičku retoriku. Aktivno je promovisao pitanja Srbije i Zapadnog Balkana među evropskim kolegama. U neka od njegovih najvažnijih dostignuća, osim umanjivanja značaja kosovskog pitanja u Brisela, spadaju i diplomatske veze i kontakti koje je uspostavio širom Jadrana.
S druge strane, treba spomenuti i to da je veoma osetljiv na pitanja identiteta, posebno na tzv. hrišćanske korene u Evropi. Na primer, dok je bio šef diplomatije 2009. godine, insistirao je da se sa zgrada javnih institucija i škola u Italiji ne uklanja krst, uprkos presudi Evropskog suda za ljudska prava koja je nalagala uklanjanje verskih simbola. Prema pisanju „Stampe“ od 30. novembra 2009, Fratini je podržao predlog kolege Roberta Kastelija iz Severne lige o modifikovanju italijanske zastave stavljanjem krsta u sredinu. Ideja je na kraju propala, baš kao i debata o krstovima na javnim objektima.
Međutim, bila bi greška smatrati ga zagriženim hrišćaninom. Na svom Tviter nalogu Fratini je prokomentarisao smrt naciste Eriha Pribkea, nedavno preminulog u Rimu, rečima: „Nisam dobar hrišćanin, njemu ne mogu da oprostim.“
Fratini je svoju političku borbu za verske slobode (uglavnom za hrišćanska religiozna uverenja) predstavljao kao borbu za ljudska prava. Napisao je 2010. godine: „Verujem da bi novi humanizam trebalo da se suprotstavi ekstremizmu i nasilju. Jedini način da se spreče fanatizam i netolerancija jeste stavljanje čoveka u centar, i to je razlog što italijanska diplomatija smatra verske slobode fundamentalnim pravom. Nije reč o zbirnom, već o pojedinačnom pravu.“ S druge strane, kako je napisao u vatikanskim novinama „Oservatore Romano“, Fratini smatra da su „ateizam, relativizam i materijalizam podjednako opasni po društvo kao i ekstremizam“.
ARAPSKO PROLEĆE: Posvećenost ljudskim pravima dovela ga je u tešku poziciju kada je „arapsko proleće“ zahvatilo južni Mediteran. Fratinijevo delovanje sa pozicije ministra spoljnih poslova nije se, u kontaktu sa autokratskim režimima, poput libijskog, razlikovalo od Berluskonijevog nekritičnog stava prema vladama tih zemalja. Poput drugih evropskih političara, i Fratini je bio zatečen izlivom nezadovoljstva u Tunisu, Libiji i Egiptu, zemljama sa kojima je Italija imala veoma dobre odnose. U političkom smislu, 2011. za njega je verovatno bila najgora godina.
Tuniski vladar Ben Ali već je bio pobegao iz zemlje kada je 17. januara 2011. godine Fratini isticao Gadafijevu vladavinu u Libiji kao dobar primer mudrog vođenja države i zaštite od ekstremizma. Dva meseca kasnije, u vreme kad je Italija podržavala vazdušne napade NATO-a na Libiju, još uvek je tvrdio da Gadafi ne može biti uklonjen sa vlasti. Mesec dana posle toga Gadafi, bivši saveznik, postao je „nemilosrdan diktator“, prema Fratinijevim rečima objavljenim u novinama „Libero“. Nije se bolje snašao ni kada je „arapsko proleće“ zahvatilo Egipat. Dok su demonstracije na trgu Tahrir bile u toku, kada se režim Hosnija Mubaraka već klimao, Fratini je izjavio da se nada „da će Mubarak nastaviti da vlada svojom zemljom kao i do sada, mudro i dalekovido“.
Još jedna užasna godina za njega bila je 2008, samo nekoliko meseci nakon što ga je Berluskoni iz Brisela opozvao u Rim. Tog leta, kada je Rusija zaratila sa Gruzijom, Fratini se zatekao na Maldivima i nije prekinuo svoj odmor. Šest meseci kasnije, opet je šef italijanske diplomatije bio, ovoga puta na zimskom odmoru, na skijanju u svojim voljenim planinama, kada je Izrael pokrenuo operaciju u pojasu Gaze. Izjavu o dešavanju na Bliskom istoku dao je sa skijaške staze, a ne iz svog ministarstva gde je trebalo da bude. Italijanski javni televizijski servis nije imao izbora do da emituje intervju sa ministrom u skijaškom odelu i lica preplanulog na zimskom suncu.
Njegov položaj u vladi opisao je bivši ambasador Italije u UN Roberto Spolji u depeši koja je procurila na Vikiliksu. Spolji je napisao da Berluskoni ne sluša svog ministra spoljnih poslova koji je sve više i više „frustriran, irelevantan i bez resursa“. Skoro da mu je bila izrečena smrtna politička presuda.
USPON DO VRHA NATO–a: Fratini je, međutim, bio dovoljno sposoban da se distancira od Berluskonijeve pogubne vladavine poslednjih par godina, i posle kratkog političkog medenog meseca sa Mariom Montijem, polako i tiho se udaljio sa glavne italijanske političke scene. Mudar i dalekovid izbor, koji bi mogao da ga dovede do priželjkivane pozicije – generalnog sekretar NATO-a, pošto Andres Fog Rasmusen završi mandat leta sledeće godine. To je ono što je Fratini imao na umu kad je u januaru ove godine odlučio da se ne kandiduje za poslanika u parlamentu i da napusti Berluskonijevu stranku.
Fratini je najavio nominaciju za položaj generalnog sekretara NATO-a jula ove godine i od tada vredno radi na prikupljanju što šire moguće podrške. Za sada, dobro mu ide. Italijanska vlada je zvanično stala iza njega, i prema govorkanjima u diplomatskim krugovima, svi ministri – od ministarke spoljnih poslova Eme Bonino do premijera Enrika Lete i ministra odbrane Marija Maura – lobiraju za Fratinija prilikom pojedinačnih i bilateralnih sastanaka sa saveznicima i članicama NATO-a. Priča se i da je Leta razgovarao sa američkim predsednikom Barakom Obamom o eventualnom Fratinijevom naimenovanju za generalnog sekretara NATO-a, dok je Ema Bonino na bilateralnim sastancima koristila priliku da zatraži podršku da Italija dobije mesto generalnog sekretara, budući je poslednji generalni sekretar NATO-a iz Italije izabran pre 42 godine, iako je mesto zamenika generalnog sekretara „držala“ u kontinuitetu od 1971. do 2012. godine.
Sudeći po Fratinijevom sopstvenom blogu, on može da računa na podršku velikog broja zemalja, naročito iz Istočne Evrope, dok u Italiji, prema pisanju tamošnje štampe, može da se osloni na predsednika Đorđa Napolitana, koji ima priličan ugled u međunarodnim krugovima. U Rimu se može čuti da je Napolitano iskoristio svoj politički uticaj da ubedi predsednika Francuske Fransoa Olanda (socijalistu, poput Fratinija u ranim političkim godinama) da podrži Fratinija umesto drugih takmaca za to mesto, kao što su bivši nemački ministar odbrane Tomas de Meizer, predsednik Turske Abdulah Gul, kanadski ministar odbrane Piter Mekej ili čak Belgijanac Pieter de Krem.
U vojnoj alijansi demokratskih zemalja ne postoji određena procedura za kandidovanje i izbor generalnog sekretara: samo set političkih nagodbi i sastanaka iza zatvorenih vrata dok se ne postigne konsenzus. Fratini bi mogao dobro da prođe: on je italijanska verzija evropolitičara (poput Marija Montija i Marija Dragija, šefa Evropske centralne banke, čije su diplomatske veštine i lični kvaliteti cenjeniji u inostranstvu nego kod kuće). Povrh toga, kažu da ima dobre veze u svim zemljama i onaj osnovni kvalitet – nema nijednog političkog neprijatelja na vidiku. Tokom svoje političke karijere uspeo je sve da ih zaobiđe, kao u slalomu. Njegovi padovi pak nisu bili ozbiljni, pre su to bili gafovi nego skandali. Svaki dobar skijaš će reći da su i padovi deo sporta, pa i deo zabave. Fratini bi se verovatno složio sa ovom tvrdnjom.
Sa engleskog prevela Biljana Vasić
