Čast je čast, a gas je gas

Za Vreme iz Bona

Predsednik Nemačke Joahim Gauk ovih dana se ne skida sa naslovnih strana novina. Jer, Gauk je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji dao šlagvort za zaokret nemačke spoljne politike: Berlin mora više da se angažuje u svetu, ne sme da „okreće glavu“, kao ekonomski div ne sme više da bude politički patuljak. Mnogi komentatori su njegovu izjavu tumačili kao uvod u jače vojno angažovanje Bundesvera koji već učestvuje sa nekoliko hiljada vojnika u šesnaest inostranih misija – od Islanda i Baltika, preko Kosova, Somalije i Sudana, pa sve do Avganistana i Kambodže. Iako predsednik Nemačke nema velika ovlašćenja, Gauk samo jezički raskošnije i oratorski spretnije kaže ono što misli vlada u Berlinu.

Predsednik Nemačke već u petak (7. februara) ima sledeću priliku da skrene pažnju na sebe. Tada se u crnomorskom odmaralištu Sočiju svečano otvaraju Zimske olimpijske igre na koje je Joahim Gauk trebalo da ode, ali će ipak demonstrativno ostati kod kuće. Nije on doduše – kao evropska komesarka Vivijen Reding – jasno i glasno rekao da ne ide iz protesta zbog odnosa vlasti prema homoseksualcima, ali je ipak pobrao pohvale ovdašnjih kolumnista. „Ništa ne pogađa ruskog vlastodršca Putina koliko izostanak moćnih i važnih osoba na njegovim pompeznim priredbama“, piše, recimo, „Rajniše post“. „Bivši džudista Putin želi da se pokaže kao zaštitnik sporta, a Gauk ne želi da u tome učestvuje. Ovaj bojkot neće umanjiti represiju nad opozicijom, niti omalovažavanje neistomišljenika u Rusiji. Ali kako bi drugačije jedan nemački predsednik mogao da skrene pažnju na te probleme?“

PEDESET MILIJARDI: Prvi među „tim problemima“ koje Gauk prećutno kritikuje svakako je sporni zakon koji brani „homoseksualnu propagandu“. Nije sklonost ka istom polu zabranjena, daleko bilo, objasnio je Vladimir Putin, samo nemojte da se ljubakate i držite za ruke pred decom ili da fotografije koje bi implicirale gej razvrat kačite po internetu – to je ukratko suština zakona. Ostale razloge za kritiku Putin je delimično ublažio na onoj glasovitoj godišnjoj konferenciji pred 1300 novinara, kada je objavio svoju milost za kontroverznog biznismena Mihaila Hodorkovskog, te Nadeždu Tolokonikovu i Mariju Aljohinu iz benda Pusi rajot. Bivši oligarh Hodorkovski je odmah došao u Berlin gde je nanovo predstavljen kao pravi pravcati disident. Ta mala i zakasnela pobeda „zaštitnika ljudskih prava“ u Nemačkoj nije preterano slavljena. Nedugo pošto je Gauk razglasio svoj bojkot Igara u Sočiju, do dobro informisanog nedeljnika „Špigl“ procurelo je da se Merkelova naljutila na predsednika. Tako se samo nepotrebno dezavuiše ruska vlast, navodno je zamerila kancelarka.

Nemačka i Rusija ostvarile su prema podacima Savezne službe za statistiku 2012. trgovinsku razmenu od preko 80 milijardi evra, a Merkelovu ne zovu džabe švapskom domaćicom – što je sinonim za štedljivu i sposobnu menadžerku kućnog budžeta. Tom budžetu dobrano doprinosi izvoz mašina, vozila i hemijskih proizvoda u Rusiju, te onih 40 milijardi evra godišnje što ih obrne 6100 nemačkih firmi u Rusiji, koje ukupno zapošljavaju 270.000 ljudi. „Hiljade nemačkih malih, srednjih i velikih preduzeća koje posluju u Rusiji svakako su važnije Berlinu od dve članice benda Pusi rajot koje su završile u zatvoru. Tako je vazda bilo i tako će ostati“, kaže za „Vreme“ italijanski novinar Stefano Gracioli, koji radi kao dopisnik u Kijevu. „Uostalom, to važi i za druge države. SAD, recimo, ne kritikuju preterano Saudijsku Arabiju, jer su Vašingtonu privredni odnosi (nafta) važniji od prava žena ili homoseksualaca u Rijadu“, dodaje Gracioli.

Istini za volju, ni sama Angela Merkel neće biti u masi od 40.000 znatiželjnika i uvaženih gostiju na otvaranju Putinovih igara. Elegantno je saopšteno da kancelarka ni do sada nije posećivala ni letnje ni zimske igre, pa ovog puta šalje ministra policije Tomasa de Mezijera u čiji resor nekim čudom spada i sport. Pritom, Merkelovoj ne bi ni na kraj pameti bilo da uradi nešto poput Baraka Obame koji je na čelo delegacije za Soči postavio bivšu tenisku šampionku Bili Džin King, deklarisanu lezbejku. Umesto toga, Berlin se zadovoljava tihim moralnim pridikama.

Merkelova je imala čitava dva mandata vremena da shvati sa kim u Kremlju ima posla. Kako u autorskom tekstu primećuje poznavateljka bivšeg istočnog bloka Liana Fiks, doskora je Rusija posmatrana samo kao „objekat nemačke politike, nebrušeni dijamant sa evropske periferije prepun prirodnih sirovina. (…) Tako je Rusija postala projektna površina nemačkih ideja o novom poretku, koje možemo nazvati vizionarskim ili utopijskim. Nemačka sa oduševljenjem preuzima ulogu učitelja koji na osnovu svog gorkog iskustva deli savete drugim zemljama.“ U eri Angele Merkel je sa tim završeno, u razvoju „strateškog partnerstva“ između Berlina i Moskve manje se čitaju moralne bukvice, a više koristi digitron.

U tom kontekstu se tumači i odluka novopečene nemačke koalicione vlade da za poverenika za odnose sa Rusijom postavi Gernota Erlera. Ovaj iskusni socijaldemokrata govori ruski jezik bezmalo kao maternji, važi za posebno blagonaklonog prema Rusiji i kaže da je pre svih kritika „važno dopustiti Moskvi da brani svoj ugled“. Berlinski profesor Tomas Rise sa Slobodnog univerziteta potvrđuje da su sve jače struje u Berlinu koje se uzdržavaju od kritika Kremlja. Rise spada u krug stručnjaka koji ne veruju da se Brisel i Berlin plaše Ruskog medveda. Da, Evropi treba ruski gas, ali i Kremlju su potrebni evropski kupci, „jer Putinov sistem je zavisan od izvoza gasa i nafte na zapad“, navodi Rise za „Vreme“. Polovina ruskog budžeta puni se od poslova sa energentima, a polovina Gaspromovih energenata ide baš u Evropu. Saradnja je tako unosna da je ruski gigant čak dobavljačima poput nemačkog koncerna E.on snizio cenu za hiljadu kubika gasa sa 400 na 380 dolara.

UKRAJINA IN FABULA: Kako se tu uklapaju kijevske slike, ulične borbe proevropskih demonstranata i brutalnog režima (ako gledate Si-En-En), odnosno plaćenih nasilnika i snaga bezbednosti (ako vam je draža Raša tudej)? U skladu sa temom teksta, moglo bi da se krene baš od ekonomske računice – pedantni Nemci su već anketirali stotinak svojih biznismena u Rusiji od kojih se čak 40 odsto boji se da će kriza u Ukrajini negativno uticati na njihov posao. Dok Putin suvereno drži mišićavu ruku na ventilu za gas od kojeg zavisi privreda Ukrajine, Nemačka se trudi da ne raspiruje vatru. „Ukrajina ima domaći problem, rastrgnuta između interesa Rusije, sa jedne, i EU i SAD sa druge strane“, kaže kijevski novinar Gracioli. „Nemačka pokušava da posreduje, sa skromnim uspehom. Berlin jeste na strani opozicije, ali je zapravo sam blokirao Sporazum o pridruživanju sa Ukrajinom tako što je insistirao da bivša premijerka Julija Timošenko bude oslobođena pre njegovog potpisivanja. Sporazum je bio parafiran još u martu 2012. i tada ga je EU stavila na led. Brisel i Berlin su sami krivi, jer je pritisak Rusije došao tek mnogo kasnije, na leto prošle godine.“

Na gorepomenutoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti zvezda je bio svetski bokserski šampion i jedan od vođa ukrajinske opozicije Vitalij Kličko, koji je doveden za isti sto sa šefom diplomatije Ukrajine Leonidom Košarom. U Nemačkoj se Kličko smatra domaćim bokserom, ima kuću u Hamburgu, skoro sve svoje profesionalne borbe dobio je na nemačkom tlu, a sada se u njega polažu nade da će postati ukrajinski predsednik evropskog formata. No, sve je to nedovoljno da bi se stalo na žulj Vladimiru Putinu i ugrozili ekonomski odnosi sa Rusijom. Tako je kancelarka Merkel gotovo usput odbacila Kličkove pozive da se Ukrajini uvedu sankcije. Međutim, „što režim u Kijevu postaje brutalniji, to će EU teže moći da se uzdrži od sankcija“, smatra profesor Rise. Sa druge strane, Stefano Gracioli upozorava da sankcije ne bi donele baš ništa – one uvek pogađaju ljude, ionako već očajne, a nikada režime. „Sankcije bi mogle samo, kao u slučaju Belorusije, da dodatno poguraju Ukrajinu ka Rusiji“, dodaje. Protiv sankcija su i nemački privrednici koji imaju poslove po Rusiji i to je meč koji Kličko definitivno gubi nokautom.

Vladimir Putin je, mora biti, zadovoljan mekanim „posredovanjem“ Brisela i Berlina tokom ukrajinske krize. Uostalom, njegovu pažnju sada zaokuplja Soči. Već mesecima marljivo obilazi gradilišta na kojima su bedno plaćeni obespravljeni gastarbajteri podigli kule i gradove, napravivši od idiličnog primorskog mesta betonsko Olimpijsko selo. Mnogo posla tu je bilo i za stotinak nemačkih firmi koje su zajedno prihodovale oko 1,5 milijardi evra i koje su već počele da uzimaju zalet za infrastrukturni bum pred Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje će Rusija organizovati 2018. godine. E, to će tek biti posao.

PODRŠKA: Vitalij Kličko sa nemačkim ministrom spoljnih poslova Frankom Valterom Štajnmajerom foto: ap photo