Majica

„Majice s likom Če Gevare uglavnom nose pogrešne osobe.“ Ovako glasi tvit jednog dragog kolege novinara. Naveo me je na nekoliko minuta razmišljanja na temu: kakva je osoba prava za majicu sa likom Če Gevare. Pa, nikakva. Pravoj osobi ne treba majica za takvu vrstu legitimacije. Štaviše, prava osoba ni u ludilu ne bi obukla takvu majicu.

Poruke, slogane i parole nalazimo na zidovima, liftovima, toaletima, šoljama i, naravno, na majicama. Nema pogrešnijeg mesta od majice da se na nju nalepi bilo kakva vrsta poruke o sopstvenim uverenjima, ideologiji, političkoj i svakoj drugoj pripadnosti. Kad god vidim nekoga u takvoj majici, javi mi se gotovo prinudna misao da će mu ubeđenje potrajati do prvog presvlačenja. Možda tome pristupam preozbiljno, ali nisu principi i uverenja majice, pa da ih oblačite i svlačite u zavisnosti od toga kakvo je vreme napolju. Ili kakva su vremena, kao takva.

Osim ikoničnih likova, na majicama se mogu naći i svakojaki tekstovi. Tu stvar već postaje nepodnošljiva, jer bi svako hteo da se pokaže kakav nije, svako bi da pošalje poruku o sebi, i to najčešće pogrešnu. U tinejdžerskom uzrastu kupila sam jednu takvu majicu, upravo iz tih pogrešnih pobuda. Na njoj je pisalo: „100% pure bitch“. Kad god bih je obukla, našao bi se neko da kaže: „Ha, pa gde ti, ti si mica!“ Mladost-ludost, „mica“ je spakovala majicu u orman i odustala od svih načina slanja poruke izuzev direktnog saopštavanja. Danas, u ovim godinama, mnogi bi se saradnik našao da potvrdi kako mi taj slogan pristaje, ali ne treba mi majica – gledam popreko i izgovaram neprimerene stvari.

Nego, rekoh da je to sa natpisima na majicama nepodnošljivo. Svaki čas na ulici natrapam na majicu (obično ima i neki bizgov unutra), sa natpisom „Nisam ginekolog, ali mogu da pogledam“ ili „Ćuti dok te karam“ (e tu mi se već ruka grči u pesnicu, no srećom, ne umem da se bijem). Šta osoba u takvoj majici želi da postigne? Da mu ortaci kažu: haha, faco, baš si bačje, jao što je smešno? Da mu se neko divi što može da pogleda? Prvo, ne, nisi ginekolog, drugo, ne, ne možeš da pogledaš, jer činjenica da si obukao tu majicu nesporno svedoči da nikad nisi video i da ne bi znao šta dalje čak i kad bi pogledao. Što se ove druge majice tiče, nosilac iste izgubio je već na početku: ako nisi primetio, ne radiš to što ti piše na stomačini, nego ideš ulicom u majici sa idiotskim natpisom i verovatno nećeš to ni raditi, jer ideš ulicom u majici sa idiotskim natpisom.

Cela stvar je duboko odvratna, mizogina i šovinistička, a majicu sa takvim natpisom može da obuče samo bilmez kog je popularna kultura XXI veka tovila ubeđenjem da mu svet i žene, pogotovo žene, duguju ono u šta ginekolog gleda. A ne duguju mu baš ništa, jer ono u šta ginekolog gleda, pripada samo i jedino ženi čiji je to neodvojiv deo i samo ona ima apsolutno i neotuđivo pravo da odluči kome će to pokazati. Uostalom, kome je to smešno? Verovatno istom profilu osobe koja umre od smeha kad vidi dva psa kako se pare na ulici. To su oni isti što na Fejsbuku klikću na linkove „Pogledajte ženu sa najvećim grudima na svetu“ ili „Pušila dečku pa propali kroz patos“, i onda, naravno, pokupe neki virus koji ne znaju kako da očiste.

Ima i treći, široko rasprostranjen, masovno proizveden natpis na majici. Taj glasi: „Šta me gledaš, plati pivo!“ Tu već odustajem od principa nenošenja majica sa porukom. Treba nabaviti majicu sa kontraporukom, ali obući nešto preko nje. Pa kad naiđe kakav delija sa zahtevom da mu platiš pivo, ti zadigneš rolku, a ono ispod majica na kojoj piše: „Neću!“

U stvari, te glupave majice ne nerviraju me stvarno. Štaviše, kad ih vidim, samozadovoljno i krajnje narcisoidno uživam u pomisli da sam bolja i pametnija od onog ko je to stavio na sebe. A onda se setim da je mnogo gore misliti da si najpametniji na svetu nego nositi neku glupu majicu.