Povodom sedamdeset godina oslobođenja Beograda u Sava centru je izveden muzičko-scenski igrokaz po tekstu Vladimira Kecmanovića, u režiji Dragana Bjelogrlića. Kecmanović je napravio kreativni iskorak, u najboljem duhu "Otpisanih" – priča o Malom čoveku sa Velikim srcem u Velikim ratovima, postala je univerzalna. A Bjelogrlić je uradio najvažniju stvar, koja nadilazi film ili pozorište: na binu Sava centra stali su preživeli učesnici bitke za oslobođenje Beograda, oni koji su u strahu od histeričnog antikomunizma, ili etikete "komunjara", od 2000. naovamo bili skrajnuti i prepušteni zaboravu. Nisu morali ništa da kažu, oni su svoje uradili još pre 70 godina, naša je sramota što smo ih zaboravili
Kod nas sve duplo. Tako je i sa proslavama oslobođenja Beograda. Posle decenijskog ignorisanja antifašizma dolazak Putina pokrenuo je talas prisećanja, da ne kažem evociranja uspomena.
Šesnaestog oktobra, po novootkrivenom Danu oslobođenja Beograda, održana je vojna parada. Pošto sam u JNA dogurao tek do bednog razvodnika u ŠRO, nemam pravo da se bavim vojnim pitanjima. Ipak, televizija je divno pratila događaj u neprekidnom strahu od kiše koja se konačno i stuštila. Tek što je Toma Nikolić uzeo reč, sastavio je pljusak po gostima, a Toma ga odužiooooo. Da čudo bude veće, Toma Nikolić (ili ko je već pisao govor, a sumnjam na Olivera Antića) promašio je rat i neprestano referisao o Prvom svetskom ratu, dok je Putin, kao i svi Rusi – pod Velikim ratom podrazumevao borbu protiv fašizma, dakle Drugi svetski rat. Kada su govori prestali, pojavila se divna duga iznad Ušća, ešaloni su krenuli, a ja sam pomislio kako će, kao u bajci, dečaci koji prođu ispod duge postati devojčice! Na kraju duge je i kovčežić sa blagom, možda u vidu ugovora o izvozu sira i sirnih namaza i srpskog Fijata u Rusiju. Eto, zato nisam za vojni kadar, mada ova promena pola asocira na LGBT, naročito T populaciju. Izostao je tokom parade za Putina i četnički element, da ne kažem Ravnogorski ešalon, opet Dražini otišli u ilegalu.
foto: vesna lalić
Tokom svečarskih dana, na RTS-u su emitovani zaista fantastični prigodni spotovi gde su dokumentarni snimci oslobođenja kombinovani sa grafičkim simbolima ruskog futurizma. Zaista kreativno i osvežavajuće, čestitke timu Borisa Miljkovića, poželi čovek da je svaki dan neki ruski jubilej.
Jedina nejasnoća pojavila mi se u spotovima gde dve balerine pod velikim ruskim nebom idu u susret noseći srpsku i rusku zastavu kao simbol oslobođenja i zajedničke borbe. Otkud ruska balerina dotrčava zdesna? Nije nama Rusija – Zapad!
Kad smo ispratili Putina u Italiju, pripremili smo se za još jednu proslavu, u Sava centru. Tamo je u nedelju, 19. oktobra, izveden muzičko-scenski igrokaz pod nazivom „Priča o čvrgama i nebu“. Tekst je napisao Vladimir Kecmanović, reditelj je bio Dragan Bjelogrlić, uz muziku nezaobilaznog Manjifika.
foto: fonetSAVA CENTAR, 19. OKTOBAR 2014: Učesnici bitke za oslobođenje Beograda
Priredbu sam gledao sa mlađim sinom, đakom petakom, i odmah ću na početku reći da je o istoriji antifašizma za tih sat vremena saznao više nego prethodne četiri godine u školi. Samim tim je osnovna funkcija ispunjena.
U moje vreme, koje traje i danas, sva istorijska podsećanja su beskrajno dosadna. Evociranje uspomena, beskrajne govorancije političara, deca puštena iz škole da glume publiku i prežvakane fraze prepisane iz prošlogodišnje priredbe.
Kecmanović je napravio kreativni iskorak, u najboljem duhu „Otpisanih“. Priča o Malom čoveku sa Velikim srcem u Velikom ratu ili bolje Velikim ratovima, postala je univerzalna. Mene je podsetila na epizodu „Moljac“ iz „Povratka otpisanih“, gde golobradi klinci brinu o majkama i mlađoj deci u okupiranom Beogradu. Dramatične i ponekad veoma napete scene (poput vešanja, gde su se glumci u ropcu koprcali nad publikom) samo su podsetile da je Beograd tokom rata izgubio 50.000 svojih stanovnika i bio rušen 1915. pa 1941. i konačno 1999.
Kraj ove priče je, naravno, tragičan, jer dečak gine kada se sa zastavom popne na zgradu „Albanije“. To je još jedan citat čuvenog filma koji su nam puštali kao pionirima sa kinoprojektora.
Bjelogrlić je na kraju uradio najvažniju stvar, koja nadilazi film ili pozorište. Na binu Sava centra stali su preživeli učesnici bitke za oslobođenje Beograda. Te bake i deke su posle mnogo godina sa ponosom mogli da podignu glavu i poberu zaslužena priznanja. U strahu od histeričnog antikomunizma, ili etikete „komunjara“, od 2000. su bili blago skrajnuti i prepušteni zaboravu. Nisu morali ništa da kažu, oni su svoje uradili još pre 70 godina, naša je sramota što smo ih zaboravili. Govore su održali gradonačelnik Beograda i izaslanik (zlobnici će reći dron) predsednika vlade – ministar Nebojša Stefanović. Političari su, naravno, bili preopširni, rukovanje je bilo predugo, a bake i deke na bini su stoički podneli ofanzivu političke govorancije. Paralele između antifašističke borbe i borbe protiv korupcije bile su jeftina i neukusna politička propaganda. Ove časne starine su, za razliku od neimara današnjeg Beograda, braco moj, krvavili gaće četiri godine, što bi rekao Branko Ćopić!
Kada se na kraju sve sabere, ipak nam je ovaj jubilej doneo nešto dobro. Rusofili su videli Putina, a javnost se podsetila da smo u antifašističkoj borbi ipak bili na pravoj strani i da toga ne treba da se stidimo. Ja sam na svoje dede, partizane, ponosan, baš kao i ministar Stefanović, koji je govorio o svom dedi, partizanu i prvi put zvučao kao čovek, a ne političar.
Možda su samo nezadovoljni antikomunisti, koji će u ovom videti povampirene „crvene“. Baš zato je važno da se na ratne godine 1941. do 1945. danas pogleda hladne glave, možda baš onom rečenicom zarobljenog beogradskog patriote: „Ravnogorac sam jer sam ratovao za kralja, u Prvom ratu, a crveni sam jer će vam se Rusi najebati milosne majčice!“
Major Kriger se nije pojavio – bio je zauzet paljenjem i kamenovanjem komšijskih pekara po Vojvodini.
Odlomci iz scenarija Vladimira Kecmanovića »Priče o čvrgama i nebu«
1941.
Kad je Švaba krenuo na Ruse i kad je počelo da se priča o našim odmetnicima po šumama, ćale nije mogao da im se pridruži.
Ni sa mnom, ni bez mene.
Jednog jutra, u zoru, zalupali dušmani na vrata i odveli ga.
Na Banjicu.
Njegov ortak Milan, kog su odveli kad i njega, a koji je uspeo da se izvuče – pričao je kako ih je obojicu neko prijavio da su u demonstracijama bili među najglasnijima.
Samo što su za ćaleta rekli kako je, uz to, i vitlao zastavom na Albaniji.
Al možda bi se ćale i s tim provukao, da nije iznervirao islednike.
Pitali ga je li ravnogorac ili crveni.
A ćale će:
I jedno i drugo.
Islednici – udri, a on ne odustaje.
Pa tako sve dok ne izgubi svest.
Lekar, koji ga je lečio od batina, da li što se sažalio, il što je stvarno mislio da je matori skrenuo, počeo da ubeđuje pandure da ga ostave na miru jer je lud.
I panduri, stvarno, spustili loptu.
Zašto nas zajebavaš, pitaju. Niko ne može da bude i crveni i ravnogorac.
A matori, onako izubijan:
Eto, ja mogu.
Jedan islednik već zamahnuo da nastavi s batinama, al ga drugi uhvatio za ruku.
A kako to, pita ga, možeš?
Ravnogorac sam jer sam pod komandom kraljevog dede ratovao, kaže mu matori. A crven sam jer su crveni Rusi koji će da vam se najebu majke.
I tu je zapečatio.
Streljali ga po kratkom postupku.
Onaj Milan, pošto nam je to ispričao, počeo da plače.
Rekao da je izdao ćaleta jer nije imao petlju da zlotvorima skreše što i on.
Čuvao sam život koji mi sad, ovakav, ni za šta ne treba – tako je rekao.
Keva, kakva je, onako uplakana, još počela da ga teši.
A ja ga, kad je krenuo kući, stigao na stepenicama.
Rekao mu da – ako hoće da se iskupi – treba da ode u šumu i mene povede sa sobom.
A on – počeo da me grli. I – udri u još veći plač.
(…)
Poslednja scena
2014.
I dalje sam tu.
Stojim, iako me ne vidite.
I jasno vidim ono što je za vas prošlost i budućnost.
Prošlost i budućnost ovde ne postoje.
Sve je jedan tren.
Pa bi, u tom trenu, koji nema ni kraja ni početka, mogao da vam pričam do kraja sveta.
Ali, vi za to nemate vremena.
Zato neću dugo da vas zadržavam.
I zato neću da vam pričam šta je bilo sa Milicom.
Ni sa kevom.
To je moja briga.
I zato nisam hteo da vam pričam o tome kako je unuk onog pradedinog komšije Jevrema bio policajac na Banjici, gde su ubili mog ćaleta.
Ni kakva su sve zla ravnogorci i crveni napravili jedni drugima.
Ne što ne treba da se zna.
Nego – o tome ste već, sigurno, dovoljno čuli.
Sigurno znate da će Beograd biti poslednji grad u Evropi, bombardovan u dvadesetom veku.
Ko što znate i ko će ga bombardovati.
Hteo sam da vas podsetim da mu to neće biti prvi put.
Ne da bi mrzeli. Nego da bi pamtili.
I hteo sam da vas podsetim kako je Beograd bio i prvi grad u Evropi bombardovan u dvadesetom veku.
Ni to ne zato da bi mrzeli.
Nego, da ne bi zaboravili.
I da bi iz toga izvukli pouku.
Kakvu – nije moje da vam pričam.
Moje je samo da vas podsetim na reči mog pradede da se istorija ne može menjati.
I da takva kakva je – obavezuje.
I da – ako se to zaboravi – život lako može da postane kao život onog ćaletovog druga Milana.
Hoćete da ga sačuvate po svaku cenu – pa ga upropastite.
I onda, posle, ne znate šta ćete s njim.
Boreći se rame uz rame sa mnogo većima od sebe, Srbi su – baš ko moj ćale u Prvom – u oba svetska rata pobedili u pet brojeva većim čizmama.
Jer nisu hteli da im glava služi da veći po njoj lupaju čvrge.
E sad – neću da vam kažem kako treba da zamećete kavgu.
I da trčite na neku novu Banjicu.
Samo, ne dajte da vam lupaju čvrge, ako boga znate.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Još uvek nema najava kompletnog programa i ostalih neophodnih detalja o Beer festu i Zaječarskoj gitarijadi – na primer, da li će ih biti i u kom obliku
Posle Dragačevskog sabora trubača u Guči, u avgustu će slediti Nišvil džez festival. Tokom prvog će se piti rakija, a u Nišu će muzičare iz Nju Orleansa učiti kako da je peku
Očekuje se da će rušenje Staklenca na Trgu republike otkriti vredne dokaze o prošlosti Beograda. Solun i Turska su arheološka otkrića uklopili u savremenu gradnju. Šta li će Beograd odlučiti?
Središnji događaj 26. sezone Teatra „Ulysses“ je premijera „Na čijoj strani“ Ronalda Harvuda koja pita da li je istina koju pišu pobednici zaista – istina. Glavni lik glumi Svetozar Cvetković
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
