Za svakoga ponešto

Pre samo četiri godine tajno snimljeno priznanje tadašnjeg premijera Mađarske Ferenca Đurčanjija da je lagao i varao javnost „kao pas“, ne bi li se njegova Mađarska socijalistička partija (MSzP) održala na vlasti, zapalilo je Mađarsku. Usledile su masovne demonstracije koje su bile uvertira za veliki politički come–back Fidesa i njegovog lidera Viktora Orbana, koji je na krilima protesta i opšteg nezadovoljstva birača osvojio dvotrećinsku većinu u parlamentu.

foto: reuters

Nakon što su Fides i Mađarski hrišćanski demokrati na parlamentarnim izborima u aprilu ove godine osvojili drugi put zaredom dvotrećinsku većinu, Mađarska je ponovo na ulicama – ovog puta zbog najave Orbanove vlade da će uvesti porez na podatke skinute sa interneta. Trebalo je da sa 150 forinti (nešto manje od 60 dinara) bude oporezovan svaki gigabajt daunlodovanih podataka, s obrazloženjem da je cilj ovog poreza da nadomesti manjak koji se u kasi pojavio prelaskom sa telefona na internet komunikacije, ali i da se destimuliše internet piraterija.

Sa prosečnom mesečnom potrošnjom od pedesetak gigabajta, porez bi predstavljao udar od oko 30 evra novih nameta po domaćinstvu. U zemlji u kojoj prosečna plata iznosi oko 500 evra najava vlade bila je prst u oku ne samo građana, već i malih i srednjih preduzeća koja jedva preživljavaju.

NAROD SE PITA: Ovakav vid poreza je novina u svetu, mađarski doprinos razvoju originalne poreske misli. Kombinacija udara na novčanik i teza o udaru na osnovna građanska prava još jednom je rezultirala burnom reakcijom. Na desetine hiljada demonstranata izašlo je na ulice Budimpešte, odziv je bio znatno manji u ostalim gradovima. Procene o broju učesnika se veoma razlikuju: mađarski mediji govore o do 40.000 ljudi u Budimpešti, dok strane agencije, poput Rojtersa, govore i o 100.000 ljudi odlučnih da spreče uvođenje poreza na prenos podataka na internetu.

Zanimljivo je da iza protesta ne stoje opozicione stranke, već civilno društvo. Ljude na ulice nisu izveli ni rascepkana levica, ni zbunjeni liberali, ali ni nešto organizovanija ekstremna desnica, već jedna grupa na Fejsbuku koju danas prati preko 200.000 ljudi.

Veličina protesta mahom mladih ljudi naterala je vladu da predlog povuče i da ga suštinski modifikuje. Premijer je tom prilikom izjavio da vlada ne može da vlada mimo volje naroda kao i da on nema nameru da zloupotrebljava dvotrećinsku većinu za nametanje mera koje narod ne želi. Izgleda, međutim, da će porez ipak biti uveden, ali sa maksimalnih 700 forinti (oko 300 dinara) dažbina, što je samo indikator koliko je mađarskoj vladi ponestalo izvora prihoda.

SKRETANJE PAŽNJE: Dok jedni nakon povlačenja, odnosno izmene Zakona o porezu na internet, hvale spremnost Vlade da sluša narod i u tome vide suštinski dokaz njene opredeljenosti da deluje u skladu sa demokratskim principima, kritičari vide početak kraja Viktora Orbana kao neprikosnovenog kreatora mađarske zbilje. Oni radikalniji tvrde i da je ovo bio pokušaj da se građani sa interneta usmere ka državnim medijima kao glavnom izvoru informacija.

I jedni i drugi i treći se, međutim, slažu u jednom – Orban ima nepogrešiv politički instinkt i sposobnost upravljanja krizama, pa razume da ga je eskalacija građanskog protesta dovela na vlast i da ga sa vlasti može i skloniti. Nešto što njegovom socijalističkom prethodniku nije palo na pamet dok nije postalo suviše kasno.

Čuju se i tvrdnje, mahom iz nevladinog sektora, da je čitava predstava oko poreza orkestrirana kako bi se zamaskirao diplomatski skandal bez presedana u skorijoj istoriji mađarsko-američkih odnosa. Naime, Sjedinjene Države su nedavno saopštile da su zabranile ulazak u SAD šestorici vladinih zvaničnika zbog njihove navodne umešanosti u korupcionaške afere. Oni su, kako prenose samostalni informativni portali u Mađarskoj, pobedu na tenderima uslovljavali time da strane firme koje na njima učestvuju zauzvrat zaposle njima bliske ljude. Ni američka ambasada, ni mađarska vlada nisu potvrdile, ali ni demantovale ove navode.

RECEPT ORBANOVOG USPEHA: I ako su mu građani na skupovima protiv internet poreza skandirali „Viktator, Viktator“, Orban iza sebe ima čak tri izborna procesa koja su za manje od šest meseci zacementirala legitimitet njegove vlade. Naime, Fides je razneo opoziciju na izborima i za mađarski i za Evropski parlament i konačno za lokalne skupštine. Danas kontrolišu ne samo dve trećine parlamenta, već i svih 19 županijskih (regionalnih) skupština, kao i vlast u 20 od 23 grada, uključujući i glavni, Budimpeštu.

Ovakva, u demokratijama istočne Evrope neviđena podrška, koju Orban uživa, uz izlaznost koja ja se kreće od 40 do 50 odsto, rezultat je niza ekonomskih i političkih mera,uz koje gotovo po pravilu stoji epitet „kontroverzne“. Čini se da su smišljene po uzoru na čuveni slogan „Pekabetine“ reklame: za nekoga sve, za svakoga ponešto.

Možda najbolji primer jeste zakonsko rešenje koje je defakto zabranilo bankama u Mađarskoj da kredite građanima obračunaju u devizama, već da to čine u forintama, i naložilo kompenzaciju za sve korisnike kredita uzetih u evrima ili švajcarskim francima, po, kako tvrdi Orban, „nefer uslovima“. Ovaj zakon koštao je samo dve austrijske banke (Rajfajzen i Erste) oko tri milijarde dolara, uneo nervozu u poslovnu zajednicu, ali i zacementirao Orbana u mađarskom javnom mnjenju kao zastupnika interesa „malog čoveka“. Kada se ovome pridoda smanjenje poreza na lične dohotke (uvedena je jedinstvena stopa poreza od 16 odsto) i cena komunalija, pre svega gasa, postaje jasno zašto Mađari sa nižim prihodima spremno izlaze na birališta i glasaju za Fides. Tome treba pridodati i podilaženje nacionalističkim strastima.

NACIONALIZAM I DESNICA: Za Mađare koji su skloniji nacionalističkom svetonazoru, Orban je čovek koji ispravlja istorijske nepravde. Najbolji primer je Zakon o državljanstvu, koji je pasoše, sa sve glasačkim pravom, omogućio za skoro deset miliona Mađara u dijaspori. Tako se u očima dela birača ostvario san o pred-trijanonskoj Mađarskoj, makar samo administrativno. O verbalnim čarkama sa susedima i nacionalističkim vinjetama u govorima širom Mađarske, a posebno u Erdelju, odnosno Transilvaniji, da i ne govorimo.

foto: fonet / ap

Jedna od retkih susednih zemalja sa kojima je Orban našao zajednički jezik kada je u pitanju položaj domaćeg mađarskog stanovništva, jeste Srbija. Skorašnja poseta mađarskog predsednika Adera (takođe Fidesovca) Srbiji i istorijsko pomirenje Srba i Mađara koje je proklamovano tom prilikom, ojačalo je pozicije Orbanove vlade u delu birača unutar nacionalističkog korpusa.

Za otvoreno antisemitski i neofašistički nastrojene ekstremiste, Orban je, pak, „ljigavi saradnik cionista“. Činjenica da je, na primer, otvorio Svetski kongres Jevreja, čini se da je dovoljna za ovakve etikete i ako se u jevrejskoj zajednici u Mađarskoj već duže vreme otvoreno priča o tolerisanom porastu antisemitizma. Nije neobično čuti da pojedine desničarske grupe deluju pod prikrivenom kontrolom vlasti, kao jedan od načina da se upravlja strahovima i nesigurnošću glasača, što je nešto što mađarsku političku scenu čini veoma sličnom srpskoj.

Manje ili više prijemčivo za ideje koje baštine nacionalizam, danas je oko 60 odsto aktivnih glasača (koliko ih glasa za Fides i desni Jobik), i to je baza koja se ne može zanemariti. Svesna je ovog i lokalna levica, koja je i sama sklona ekskurzijama u nacionalne teme.

USTAVNE PROMENE: Orban je iskoristio svoju apsolutnu većinu u parlamentu i pred kraj svog prvog mandata promenio Ustav. Bio je ovo jedini način da se jednom za svagda raskrsti sa ostacima „komunističke oligarhije“ u državnim strukturama, kako je taj potez objašnjavao Fides, odnosno brutalna metoda da se sve državne institucije – pre svega finansijske poput Narodne banke – stave pod partijsku kontrolu, kako je tvrdila opozicija, ali i kritičari iz inostranstva.

Promene Ustava su vrlo brzo postale kontroverzne, jer su o njima negativne ocene imali gotovo svi, osim Orbana i njegovih saveznika – od Venecijanske komisije, autoriteta u domenu ustavnih rešenja, preko Evropske komisije i parlamenta, pa sve do američke administracije. Pod kontrolu vlasti, ili oslobođene od ostataka komunizma, zavisi od toga koga u Mađarskoj pitate, stavljeni su mediji i Centralna banka, a potom je uveden novi izborni sistem na svim nivoima. Uvedena je i kontrola poslovanja nevladinih organizacija, posebno onih koje se finansiraju iz inostranstva, što je u levičarskim krugovima, ali i u dobrom delu međunarodne javnosti, protumačeno kao nasrtaj na građanske slobode i uklanjanje svakog izvora kritičkog mišljenja.

PRIVREDNI RAST: Ovakva politika i ekonomija, ovih dana lucidno nazvana i Orbanomics, u kojoj popularne (ili populističke, kako je kome drago) ekonomske mere prati povećanje nameta privredi i jedna opšte uzev hirovita poreska politika, uz stalno ulagivanje nacionalizmu, dala je u praksi mešovite rezultate.

Politički je na lokalnom planu pomogla da se Orban i Fides pozicioniraju kao neprikosnoveni politički lideri. I ako je na nedavnim izborima dobio oko 450.000 glasova manje nego 2010. godine, smanjenje broja poslanika u parlamentu i promena izbornih pravila omogućili su mu drugi dvotrećinski mandat. U isto vreme, Orbanova politika je na međunarodnom planu dovela Mađarsku u sukob sa Briselom i Vašingtonom.

Kada je ekonomija u pitanju, kritičari tvrde da je poraslo nepoverenje investitora, te generalno otežano poslovanje u Mađarskoj i pored toga što je uspostavljen jedinstveni porez na korporativnu dobit od 19 odsto. Vlada, pak, tvrdi da je jedina u istočnom delu EU koja četiri godine zaredom drži deficit na nivou zacrtanog i hvali se drastičnim smanjenjem broja nezaposlenih – sa 11,4 odsto, koliko je bilo u trenutku kada je Orban preuzeo vlast, na sadašnjih 7,4 odsto (septembar 2014), što je u isto vreme i rekordno niska nezaposlenost još od pada komunizma.

Ekonomisti upozoravaju da je smanjenje broja nezaposlenih veštački izazvano nizom javnih radova, to jest da se nezaposlenost smanjuje novcem iz budžeta, što je dugoročno neodrživo. Kontraargumenti koji stižu iz Ministarstva finansija su da zemlja od početka 2013. godine beleži stalan rast BDP-a, koji je u prošloj godini iznosio čak tri odsto, što najviše duguje auto-industriji – u Mađarskoj su od dolaska Fidesa na vlast svoja proizvodna postrojenja otvorili i giganti poput Mercedesa i danskog proizvođača igračaka LEGO.

I zvanična statistika, međutim, pokazuje da nije došlo do rasta potrošnje građana, a omanulo se i u stimulisanju proizvodnje i izvoza, naročito u domenu malih i srednjih preduzeća. Ova dva faktora su i dovela vladu u situaciju u kojoj mora kreativno da razmišlja kada su u pitanju novi porezi. Posledica ovakvog stanja je i podatak da su poreski nameti privredi u konstantnom porastu od 2010. godine naovamo, što je jedna od retkih konstanti mađarske ekonomije. Ekonomske probleme doneo je i sukob sa EU i NATO saveznicima, pa su se rešenja počela tražiti u Moskvi i Pekingu.

Vlada za sledeću godinu najavljuje ambiciozan budžet u skladu sa rastom BDP-a. Planiraju se veća izdavanja za odbranu i učestvovanje u programima NATO pakta, postizanje totalne zaposlenosti i poreska politika povoljna za razvoj male privrede. Kako bi zadržao u svojim rukama ekonomske poluge, Viktor Orban najavljuje da Mađarska ne planira da forintu zameni evrom pre 2020. Od zemalja koje imaju želju da uđu u evrozonu traži se i da BDP bude najmanje 90 odsto prosečnog BDP-a unutar evrozone, dok se Mađarska prema najnovijim podacima zavoda za statistiku nalazi na 67 odsto.

OKRETANJE KA RUSIJI: Odnosi Rusije i Mađarske i percepcija Rusije kod Mađara, opterećeni su negativnom ulogom koju su Rusi imali u najkritičnijim trenucima moderne mađarske istorije. Rusi imaju neslavnu ulogu u slamanju dve revolucije, koje se u nacionalnom narativu ne samo drže na posebnim pijedestalima, već taj narativ i suštinski definišu (one iz 1848. i 1956. godine), pa se većina Mađara mršti na sam pomen Rusije. Zbog toga bi sve prisniji odnosi Budimpešte i Putinove Rusije i ono što se percipira kao udaljavanje od SAD i Brisela, u čije je naručje zemlja pobegla 1989. godine, mogli da predstavljaju iznenađenje.

Međutim, kada se posmatra kroz pragmatičnu politiku koju Orban vodi, ovakav razvoj događaja se čini jedinim logičnim, pokazujući u istovremeno političku šizofrenost post-sovjetske centralne Evrope, koja još uvek, sa manje ili više uspeha, traži svoj identitet za 21. vek.

Sve postaje jasnije ukoliko se veze Orbana i zvanične Moskve gledaju kroz prizmu energetske politike, koja direktno i trenutno utiče na standard građana. Smanjenje cene gasa za domaćinstva jedan je od onih Orbanovih poteza, koji su gurnuli Mađarsku u zagrljaj Rusije i Vladimira Putina, odakle dolazi većina gasa. Krešendo ove energetske romanse zbio se početkom godine, kada je sa ROSATOM-om ugovoren kredit vredan deset milijardi evra (deset odsto mađarskog BDP-a) za proširenje kapaciteta jedine nuklearne elektrane u Mađarskoj, iz koje se već podmiruje polovina domaćih potreba za električnom energijom. Tako će Orban, zahvaljujući Moskvi, dobiti kontrolu nad suštinski bitnim ekonomskim reglerom kojim može lako da utiče na raspoloženje mađarskog glasača.

Jeftiniji energenti – više glasova, a o ideologiji onda kada ona bude bitna biračima, kao da poručuje Viktor Orban. Zbog ovakve politike kritičari i tvrde da je Orban populista, ništa bolji od Putina ili Erdogana, a oni koji ga podržavaju da je državnik koji jača nacionalni suverenitet i nezavisnost.

Nije Moskva jedina nova adresa na koju kuca mađarska vlada u potrazi za formulom bržeg ekonomskog oporavka. Približavanje Kini predstavlja jedan od najambicioznijih spoljnopolitičkih projekata Orbanove administracije. Čini se da, kao i sa Moskvom, Orban ima uspeha i sa Pekingom, jer se sve češće u mađarskoj štampi mogu pronaći najave visokih kineskih državnika da bi baš Mađarska mogla biti izabrana kao glavna odskočna daska za kineske ekonomske projekte u Evropi.

PACKE BARAKA OBAME: Vezivanje za Moskvu izazvalo je nelagodu, kako u Briselu tako i u Vašingtonu. Kriza u odnosima sa EU je dodatno produbljena sukobima oko realizacije projekta Južnog toka, koji bi Orbanu omogućio lakše igranje sa cenama energenata kao alatom unutrašnje politike.

Stanje odnosa Mađarske sa njenim zapadnim saveznicima jasno preslikava i odluka Norveške socijalističke vlade da zatraži blokadu pristupa razvojnim fondovima EU, kao i da blokira više od 140 miliona evra iz norveških solidarnih fondova namenjenih razvoju Mađarske kao države koja se po ekonomskoj snazi nalazi ispod evropskog proseka. Norveška je u isto vreme rešila i da poveća finansijsku podršku civilnom društvu u Mađarskoj, što je navelo Orbanovu vladu da ih u otvorenom pismu ambasadorima EU i NATO zemalja optuži za politički motivisano podrivanje i delovanje usmereno protiv demokratski izabrane vlade, ali i da kao kontrameru poveća kontrolu ovih donacija.

Dodatno ulje na vatru dolio je skorašnji Orbanov veoma konfuzan izlet u političku filozofiju, pun nejasnih paradigmi, kojima se bavio liberalnom demokratijom danas i planovima da Mađarsko društvo ustroji po modelima „kapitalizma“ kakvi se mogu naći u Singapuru, Turskoj ili Rusiji.

Američka administracija je otišla najdalje u pokazivanju svog nezadovoljstva političkom situacijom u Mađarskoj. Pored pomenute zabrane ulaska mađarskim zvaničnicima, zamenica državnog sekretara SAD Viktorija Njuland je mađarske političke lidere bez uvijanja okarakterisala kao „licemere“ koji se štite Članom 5 povelje NATO-a, dok u isto vreme gaze slobodu medija, štite korumpirane zvaničnike i „demonizuju organizacije građanskog društva“, odnosno ruše u svojoj zemlji sve što Alijansa svojim postojanjem treba da čuva.

I sam predsednik SAD Barak Obama je, govoreći o uslovima u kojima rade organizacije građanskog društva, Mađarsku uporedio sa nizom nimalo laskavih zemalja poput Venecuele, Kine ili Azerbejdžana. Ovo je do sada nezabeleženo u odnosima dve članice NATO-a, mera političkog pritiska koja do sada nije primenjena ni na jednu članicu EU.

DIJALOG ILI KONFRONTACIJA: Ostaje da se vidi koliko će se vremenom potvrditi teorije o spremnosti vladajuće partije da omogući otvoren društveni dijalog i kompromis po pitanju budućnosti Mađarske, kao i civilnog društva, da u nedostatku organizovane opozicije formuliše i zastupa zahteve svih mađarskih građana.

Uprkos vladinoj odluci da temeljno revidira svoj originalni predlog poreza na internet, deo demonstranata odlučio je da nastavi proteste do, kako kažu, obaranja Orbanove vlade. Nije neverovatno da oni misle da bi se mogao ponoviti uspeh demonstracija koje su oborile Đurčanjia. Koliko je ovo (ne)realan zahtev, govori i činjenica da broj demonstranata opada iz dana u dan.

Za razliku od demonstranta 2010. godine, ovi današnji nemaju moralno bankrotiranu vlast uhvaćenu u laži, već stabilnu, dvotrećinsku većinu potvrđenu na izborima na svim nivoima, na kojima opozicija nije uspela da ponudi realnu alternativu.