Glad za novcem na putu svile

Nešto o brojevima sa mnogo nula i geostrateškim stvarima bez kojih Srbi ne mogu. Da Kina nastupa ka jugu i istoku Evrope pisalo se još 2012. nakon posete tadašnjeg kineskog premijera Ven Žibaoa Poljskoj, kada je formirana grupa 16+1, u kojoj se nalazi jedanaest zemalja članica EU (Bugarska, Hrvatska, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka, Slovenija), a pet ih je na putu ka članstvu (Albanija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Srbija).

Kada je ta grupa 16+1 svoj prvi samit držala u Varšavi 2012, svi su se ponadali da će Kina od 3,2 hiljade milijardi evra državnih rezervi izdvojiti oko deset milijardi za kreditiranje na 15 do 20 godina, istočnoevropskih puteva, železnica, aerodroma i elektrana.

Kao i u prethodnom nastupu u Africi, Južnoj Americi i u okviru BRIKS-a, Kina i ovde pažljivo odmerava svoje strateške projekcije na dugi rok i aktivno istražuje puteve i načine. U Pragu 28. avgusta ove godine, na petom kineskom investicionom forumu, kineska delegacija je brojala 700 vladinih službenika i biznismena.

Na samitu 16+1 u Bukureštu 2013, koji je, kao i varšavski, imao pretežno istraživački karakter, Srbija je kandidovala projekte koji se tiču energetike i infrastrukture. Pre toga, Sporazumom o ekonomskoj i tehničkoj saradnji 2009, ugovorena je revitalizacija i izgradnja novog bloka Termoelektrane Kostolac, vrednosti preko 700 miliona dolara, i izgradnja dela autoputa na tzv. Koridoru 11 – od Obrenovca do Ljiga, što možda ima veze s tim što je kineska državna Eksim banka odobrila Crnoj Gori kredit od pola milijarde evra za autoput Bar–Boljare. Ugovorena je i izgradnja mosta Zemun–Borča preko Dunava.

foto: epa

Srpska strana je s Kinezima ugovarala izgradnju industrijske zone Stublenica–Ub. Kompanija China National Electric Engineering Company, CNEEC, interesovala se za renoviranje Termoelektrane Kolubara A u Velikim Crljenima i za izgradnju novog bloka u Kolubari B, a navodno i za fabrike u metalskom kompleksu (IMR, DMB i IMT)…

U međuvremenu se govori o tome da su Kinezi voljni da finansiraju modernizaciju pruge Beograd–Budimpešta po principu koncesija, ili državno-privatnog partnerstva.

Neuravnoteženi trgovinski saldo Srbije s Kinom je nepovoljniji nego saldo zemalja istočne Evrope, koji i nije baš za uzor, pošto je i tamo deset puta veći uvoz iz Kine od izvoza u Kinu, čija je roba (tekstil, televizori, laptop, telefoni i bicikli) preplavila tržišta.

Trgovina između Kine i tih 16 zemalja je sa 4,3 milijarde evra u 2001. skočila je na 43 milijardi evra (52,9 milijardi dolara), a Kinezi kažu da će se u dogledno vreme povećati do 100 milijardi evra.

Sada je razmena Kine i grupe 16 manja od bilateralne trgovine Kine i Italije. Trgovinska razmena Kine sa 28 država članica EU iznosi 559 milijardi dolara.

ŽELJNI KINESKOG NOVCA: Istočne članice EU nakon pada Berlinskog zida bile su bespogovorno orijentisane prema zapadu i naglašeno se odvajale od istoka, u čemu su SAD igrale važnu ulogu. To je raznorodna grupa malih kapitala gladnih bivših socijalističkih zemlja, koje nikako ne doživljavaju sebe kao blok, jer prenaglašavaju velike međusobne razlike u stupnju razvoja, veličini, istorijskom iskustvu, kulturi i religiji.

Brisel izgleda ne gleda sa oduševljenjem na to što te zemlje sada pokušavaju da nađu spas u poslovima s komunističkom Kinom, s kojom bi Brisel hteo u pregovorima da uspostavi „evropski format“, ali to ne može da nametne velikoj trojci (Nemačka, Britanija, Francuska).

U jednoj analizi Ričarda Tuskanija, saradnika Instituta za azijske studije iz Bratislave (European Institute for Asian Studies), iz januara 2014, osporava se pretpostavka da Kinezi nameravaju da ubace trojanskog konja na istok Evrope, pa se konstatuje da i tu oni ipak radije posluju s partnerima bližim centrima odlučivanja u EU, nego s evrodisidentima.

Kada je mađarski premijer Viktor Orban 2011/2012. pokušao da postane kineski ključni partner u istočnoj Evropi, Kinezi su dali prednost Briselu i Berlinu bližoj Varšavi, u kojoj su ove godine locirali kancelariju sekretarijata za saradnju asocijacije 16+1. Kineska korporacija LiuGong Machinery je za 100 miliona evra preuzela poljskog proizvođača mašina za izgradnju puteva Huta Stola Volam. Tamo je Kina progutala i fijasko svoje građevinske grupe COVEC, koja je jeftino ugovorila izgradnju 50 km autoputa A2 koji povezuje Varšavu s Berlinom, ali je izbačena iz posla nakon što je probila rokove i nije isplatila podizvođače.

Jedan naslov u evropskom izdanju kineskog lista „Čajna dejli“ glasi: „Hungary hungry for bigger slice of Chinese business„. Mađarska je u grupi 16+1 kineski treći po veličini partner, trgovina između dve zemlje se u poslednjoj deceniji uvećala šest puta i dostigla 7,2 milijarde evra, pri tome Mađarska u Kinu izvozi robu koja vredi dve milijarde evra.

Tamo je hemijska korporacija Wanhua iz kineske provinciji Šandong 2011. kupila hemijsku kompaniju BorsodChem. Kineski proizvođač telekom opreme ZTE Corp, planira da obezbedi opremu za 6000 poslovnih stanica uključujući i 4G mrežu za mađarski Telenor.

Kinezima odranije privredno poznata Rumunija i kineski China General Nuclear (CGN) potpisali su u februaru pismo o namerama o gradnji dva nova reaktora koji koštaju 6,45 milijardi evra u rumunskoj nuklearki Černavoda u kojoj od 1996. i 2007. rade dva reaktora kineske firme Candu.

Kineska kompanija Donghui Sports Equipment Company (DHS) je devedesetih godina prošlog veka od fabrike u gradu Deva u jugozapadnoj Rumuniji napravila bazu za proizvodnju bicikala u Evropi i pokrila 70 odsto tržišta bicikala u Rumuniji. U februaru je počela proizvodnja u kineskoj fabrici automobila Great Wall Motors’ – Litex Motors u mestu Bahovica u severnoj Bugarskoj.

Kinezi su 2010. preko svoje brodarske kompanije COSCO zakupili na dugi rok infrastrukturu u grčkoj luci Pirej i započeli razgovore o investiranju oko milijardu dolara u luku u Rijeci, interesuju se i za lučke kapacitete u Konstanci i Burgasu…

PUT SVILE: Izgleda da se kinesko interesovanje za istočnu Evropu uklapa u ove godine zvanično proklamovanu futurističku inicijativu o obnovi kontinentalnog ekonomskog pojasa puta svile i pomorskog puta svile u XXI veku (Silk Road Economic Belt i 21st Century Maritime Silk Road, za koje Kinezi izdvajaju oko 40 milijardi dolara u posebnu banku, govore o potencijalnom učešću 30 zemalja u tom projektu).

Taj novi suvozemni put svile od Sijana u severozapadnoj Kini ide kroz Centralnu Aziju, preko Bosfora i Sredozemlja do Istočne Evrope i, naravno, u zapadnu Evropu. Kako piše „Kineski ekonomski tajms“, u Turskoj je decembru upriličen seminar na temu inspiracija i mogućnosti obnove puta svile.

Taj megaplan je opisivan kao dugoročni putokaz investiranja u razvoj Centralne Azije, a i u smanjenje kineske zavisnosti od dominacije zapadnih pomorskih prevoznika, od pirata – i od ćudi američke mornarice. O malezijskom moreuzu Melaka „Njujork tajms“ je 2011, na primer, pisao kao azijskom uskom grlu za koje se Kinezi boje da može da bude zatvoreno od strane pirata, američke mornarice ili neke druge pomorske sile.

Druga trasa potencijalnih kineskih investicija na pomorskom putu svile bi počinjala u Kvandžou, išla na jug, pa pored Malezije ka Bliskom istoku i Africi pa ka Evropi.

KUPOVINA BRENDOVA U EU: „Fajnenšel tajms“ je procenjivao da je Kina, u koju godišnje ulazi oko 117 milijardi dolara stranih investicija, u 2013. u inostranstvu investirala 108 milijardi. Izgleda da se s obzirom na rast kineskih investicija od 26,8 odsto godišnje u Evropi očekuje 250 milijardi evra do 2020.

„FP“ piše da su zvanični podaci ipak pokazivali da su investicije u Evropi prošle godine pale za 15 procenata, ali da to nije tačno, jer kineska zvanična statistika ne pokazuje kineski novac koji u Evropu dolazi preko Hongkonga i drugih ofšor destinacija.

Italija je kažu bila glavni kineski cilj – polovina od sedam milijardi kineskih investicija došla je tamo 2014. godine. Portugal je zabeležio rast kineskih investicija od 2011. do 2014. (između ostalog, petinu akcija Energias de Portugal kupila je kineska kompanija Three Gorges), a i Španija takođe.

Prema izveštaju grupe saradnika Instituta za strateške studije Evropske unije (European Union Institute for Security Studies; Brussels), koji potpisuje Nikola Kasarini, italijanski i američki ekspert za nauku, tehnologiju i bezbednost, neki evropski industrijski sektori postaju osetljivi na rapidni rast uvoza robe iz Kine koja sve više angažuje stručnu radnu snagu. To stvara tenzije, ali još ne dovodi do konflikata, pošto spoljnotrgovinski deficit EU s Kinom za sada iznosi samo 1,1 odsto evropskog BDP-a (u protekloj dekadi smanjen sa 43 na 29 procenata ukupnog trgovinskog obima), što je znatno manja stavka uvoza energija na koji ide 11 odsto BDP-a EU.

S druge strane, povećanje srednje klase u Kini povećava izglede evropskih izvoznika. Od 2007. evropski izvoz u Kinu je povećan za 80 procenata, dok je kineski izvoz u Evropu povećan za 29 procenata.

Evropljane brine bekstvo zapadnih investitora u Kinu, mada ona možda i nije glavna investiciona destinacija. Kasarini ukazuje na podatak da, na primer, SAD više investiraju u Irsku nego u Kinu. Profit koji evropske kompanije vraćaju iz Kine se u 2011. utrostručio i iznosio 16 milijardi evra.

Ima procene da tekstil proizveden ropski jeftinim radom više neće biti među kineskim proizvodima koji najbolje idu, već će to biti mobilni telefoni, kompjuteri sastavljeni od komponenti napravljenih u drugim zemljama, fotovoltni sistemi, solarna tehnologija, transportna sredstva, skuteri, kargo brodovi, tankeri.

Evropa još štiti tehnološki najosetljivije sektore i zadržava težinu farmaceutskoj industriji, mada se vrednost izvoza kineskih medicinskih instrumenata popela sa tri miliona dolara na preko četiri milijarde dolara. Evropa dominira i u proizvodnji automobila, mada se od 2000. do 2011. broj vozila koje je izvezla Kina povećao sa 5000 na milion.

Evropljani se mršte zbog podrške koju kineska vlada pruža svojim izvoznim industrijama i zbog damping politike. Kina i EU su se 2007. sporile oko antidamping taksi na fluorescentne lampe iz Kine. U stvarnosti, Osram, branša nemačkog koncerna Siemens, pritiskala je da carine budu povećane, da bi se smanjio rizik po nemačka radna mesta. Sa druge strane, Philips, holandski proizvođač, čija je većina energetski efikasnih sijalica bila proizvedena u Kini, tražio je da carine budu ukinute.

U septembru 2012. Evropljani su se, ipak, držali naglašeno neutralno u sporovima Kine i Japana u Istočnom kineskom moru. Tokom evropske finansijske krize kineski političari su nagoveštavali da su zainteresovani za održanje evra u kome drže ne zna se tačno koliko svojih rezervi, koje, kako piše „Volstrit džornal“, diversifikuju i prebacuju u evro. Kineska državna administracija nagoveštava da je pri kraju prošle decenije 65 odsto držala u dolarima, 26 odsto u evrima, pet odsto u britanskim funtama i tri odsto u japanskim jenima.

Kineski kapital do sada nije ulagao u nove (greenfield) investicije i otvaranje novih radnih mesta, jer su kineske kompanije nastojale da preuzmu proverene brendove. Govorilo se da u Nemačkoj ne kupuju više firme od 20, već od 200 miliona, da su bacili oko na nemačke lidere u oblasti industrijske proizvodnje kao što su Putzmeister, Kion, Medion… U automobilskom sektoru, na primer, Rover Group (s brendom MG) sada poseduje šangajska korporacija Shanghai Automotive Industry Corporation. Volvo je u vlasništvu kineskog holdinga Chinese Geely Automobile Holdings. Kinezi kontrolišu ono što je ostalo od švedske grupe Saab.

Jedna dosetka kaže da je u Evropi lakše potrošiti nego zaraditi. Kineski biznismeni se teško prilagođavaju na evropske uslove i ta preuzimanja i „merdžovanja“ su rezultirala smanjenjem broja radnih mesta, a ne otvaranjem novih. Evropljani pokazuju rezerve prema kineskim državnim kompanijama, koje posluju za evropske pojmove tajnovito i neefikasno, koje su organski povezane s kineskim državnim aparatom i s Komunističkom partijom koja postavlja direktore i daje obavezujuća uputstva. Kad je portugalska vlada zbog mera štednje prodala akcije energetske kompanije EDP, Brisel je pritiskao da radi povećanja efikasnosti takve korporacije kupe privatnici, a kupila ih je kineska državna firma Three Gorges Corporation. I kineska firma China Investment Cooperation je za 3,2 milijarde dolara kupila akcije u francuskoj kompaniji Gaz de France (GDF). Da Kina ipak nije postala spasilac u evrokrizi, zaključio je u jednom članku „Fajnenšel tajms“ – nije postala „crveni vitez evrokrize“, red knight iz priče o Svetom gralu.