Evropske patriote protiv islamizacije zapada

Za „Vreme“ iz Bona

Jedan decembarski ponedeljak u Bonu. Tipičnu atmosferu Božićnog vašara sa kuvanim vinom, kobasicama i vaflima remeti nekoliko desetina pristalica pokreta PEGIDA – Patriotskih Evropljana protiv islamizacije Zapada. Nose predimenzionirane nemačke trobojke. Tu je i jedna norveška zastava. Jedan od govornika kaže da je 1945. u Evropi bilo svega nekoliko hiljada muslimana, a da ih sada ima preko 50 miliona, da su mnogi Nemci nezaposleni, dok država kupuje nove hotele da bi u njima smeštala azilante, da on nije, daleko bilo, nacista, ali da je građanin koji valjda ima pravo da izrazi svoju zabrinutost.

Malobrojni demonstranti okruženi su kordonima žandarmerije i hiljadama kontrademonstranata koji dovikuju: „Nacisti napolje!“ Oko dvesta mladih ljudi blokira uličicu koja vodi ka centralnom gradskom trgu nad kojim se nadvija Betovenova statua ne bi li sprečili „naciste“ da krenu u planiranu šetnju. U jednom trenutku kroz gomilu se probijaju četiri građanina obrijanih i tetoviranih glava sa karakterističnim kratkim jaknama i jakim čizmama. Malo su zakasnili na okupljanje PEGIDA, ali neće da propuste demonstracije protiv „islamizacije Zapada“. Dolazi do koškanja, većih incidenata nema.

MI SMO NAROD: Inicijalno okupljanje pokreta PEGIDA bilo je 20. oktobra prošle godine u Drezdenu kada je ulicama prošetalo nekoliko stotina ljudi. Bio je ponedeljak, dan svesno odabran da podseća na Montagsdemonstrationen (demonstracije ponedeljkom), koje su 1989. bile uvertira za slom komunističke diktature u Nemačkoj Demokratskoj Republici, rušenje Berlinskog zida i ujedinjenje dve Nemačke. Od ponedeljka do ponedeljka broj „evropskih, patriotskih“ šetača se uvećavao. Na poslednjim okupljanjima bilo je blizu 20.000 ljudi. Demonstracije su počele da se šire i na druge nemačke gradove. Sada se već otvoreno uzurpira čuvena parola od pre četvrt veka: „Mi smo narod“ (Wir sind das Volk).

Nije lako shvatiti šta pristalice pokreta PEGIDA zapravo hoće. Neki komentatori primećuju da ni vođe protesta ne znaju za šta su, ali otprilike znaju protiv čega su: protiv kriminalnih auslendera, etabliranih političara, lažljivih medija, evra i briselskog diktata „Na protestima se okuplja dubiozna smesa desnih ekstremista, huligana, frustriranih, zabrinutih i besnih građana, ljudi koji se osećaju zaboravljeno i izopšteno, koji strahuju da politika više za njih ne mari“, piše magazin „Štern“.

Na skupovima se citiraju islamofobi poput bivšeg berlinskog finansijskog senatora Tila Saracina („Turci osvajaju Nemačku natalitetom, kao Albanci Kosovo“) ili bonskog pisca turskih korena Akifa Pirinčija koji je pisao da „islam pristaje uz Nemačku kao četvrt crvenih fenjera uz Meku“. Bio je to njegov odgovor na čuveni govor bivšeg predsednika Nemačke Kristijana Vulfa, koji je 2010. rekao da je islam deo Nemačke. Saracin i Pirinči su prethodnih godina objavili knjige sa ksenofobičnim lajtmotivima i završili na listama bestselera. No, oduševljeni čitaoci sve do oktobra prošle godine nisu izašli na ulice.

Tajming je bio zgodan. Krvavi pohodi Islamske države (ID) u Iraku i Siriji doprineli su jačanju antiislamskog raspoloženja na Zapadu, koje nije bilo ovoliko izraženo još od terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001. godine. Oko pedeset miliona ljudi širom sveta – prvenstveno muslimana – nalazi se u izbeglištvu, oko 200.000 je prošle godine potražilo utočište u Nemačkoj. Lošoj atmosferi doprinose i konzervativni političari koji izbeglice dele na „dobre“ i „loše“, to jest na one kojima je pomoć „stvarno potrebna“ i one koji dolaze da „parazitiraju na socijalnom sistemu Nemačke“.

PROTIV STRANIH PARAZITA: Interesantno je da je epicentar demonstracija baš u Drezdenu, glavnom gradu Saksonije. Jer, ova istočna pokrajina – baš kao i Saksonija-Anhalt, Brandenburg, Tiringija i Meklenburg – ima mnogobrojne ekonomske probleme, ali teško da bi za to mogli da se okrive muslimani. Njih, naime, u Drezdenu ima 0,4 odsto, a u celoj Saksoniji samo 0,1 odsto. Za sada varnica antiislamskih protesta nije u većem obimu zahvatila druge gradove. Imitacije drezdenskih okupljanja su širom Nemačke privlačile tek po nekoliko desetina ili stotina nezadovoljnika, dok su kontrademonstranti, kao u Bonu, po pravilu bili višestruko brojniji. Ipak, pojedine ankete pokazuju da čak polovina Nemaca ima razumevanja za pokret PEGIDA.

foto: fonet / ap

Nedeljnik „Cajt“ piše da se PEGIDA idealno uklapa u tužnu drezdensku tradiciju. „Nigde u Nemačkoj odbijanje drugačijeg nije dublje ukorenjeno u politiku i kulturu nego u Saksoniji. Bilo da se radi o odbijanju stranog, levog ili nečeg modernog.“ Podseća se da je pre deset godina neonacistički NPD u Saksoniji osvojio skoro deset odsto glasova na lokalnim izborima. Usledila su radikalna i nasilna obeležavanja takozvanog urbicida nad Drezdenom, odnosno savezničkog bombardovanja kada je u tri februarska dana 1945. u ovom gradu ubijeno 25.000 ljudi, mahom civila.

Vođa drezdenskih protesta je široj javnosti do sada nepoznati Luc Bahman (41), šef male marketinške agencije. Svakog ponedeljka on teatralnim govorima ubire aplauze hiljada dlanova, kada kaže da siroti nemački penzioneri sede u hladnim stanovima i ne mogu sebi da priušte „ni komad božićnog kolača“, dok potražioci azila žive u „luksuzno opremljenim domovima“. Mediji su brzo saznali da je Bahman – sada veliki borac protiv „stranaca kriminalaca“ – više puta osuđivan zbog krađe, provale, tuče, vožnje u pijanom stanju i posedovanje kokaina, da je od istražnih organa pobegao čak u Južnoafričku Republiku te da se trenutno nalazi na uslovnoj slobodi.

No, ni Bahman niti bilo koji drugi pojedinac nisu odlučujući za ovaj talas demonstracija. Hiljade ljudi koje se tiho okupljaju svakog ponedeljka, slušaju govore, mašu zastavama, šetaju i pevaju božićne pesme sričući tekstove sa podeljenih letaka, ljudi koji su praktično niotkuda izašli na ulice, svakako nisu svi notorni desničari niti deo neonacističkog podzemlja i supkulture. To su ljudi koji ne veruju medijima i koji za medije ne žele da daju izjave. Čini se da je ta mistična nota dovela komentatore i političare u nedoumicu: da li ove „evropske patriote“ treba etiketirati kao prikrivene rasiste ili se ozbiljno pozabaviti strahovima zbog kojih ljudi pod okriljem PEGIDA u sve većem broju izlaze na ulicu.

STRAHOVI I PREDRASUDE: Politikolog Verner Pacelt je ovih dana tražen sagovornik iz najmanje dva razloga: što predaje upravo u Drezdenu, na čuvenom Tehničkom univerzitetu, i što, za razliku od većine „poznavalaca prilika“, ima razumevanja za demonstrante. „Politička klasa je – isto kao i veliki broj medija – u početku donela pogrešnu ocenu, naime, da ovde ulicama tumaraju neonacisti. Zapravo se radi o nelagodi zbog gotovo neograničene politike useljavanja, pogotovo iz islamskog kulturnog kruga poslednjih godina. Ispod površine postoji zaista snažna struja koja se sve jasnije vidi, naime da ljudi izlaze na ulicu jer osećaju da su ih etablirani političari ostavili na cedilu“, rekao je Pacelt za uticajni radio „Dojčlandfunk“.

Za isti radio govorila je i Gezine Švan, nekadašnja predsednička kandidatkinja socijaldemokrata, koja primećuje da pristalice PEGIDA ne dolaze nužno sa oboda društva. „Oni osećaju nemoć zbog svega što se oko njih dešava i kod njih se razvija velika srdžba koja traži uzročnike na kojima bi mogla da se isprazni. U ovom trenutku to je navodna pretnja od ‘islamizacije Zapada’; pre više decenija to je bila ‘težnja Jevreja da zagospodare svetom’ – što je slična pozicija. (…) To nema veze sa prirodom islama ili Jevreja, već postoji analogija u strukturi predrasuda. Predrasuda je nezavisna od svog predmeta.“

U sličnom stilu piše i „Frankfurter algemajne cajtung“. Ugledni list navodi da nedefinisani protest protiv „vladajućih elita“ već godinama besni na internetu. „Za idiote ili pomagače CIA proglašavaju se svi koji ne žele da priznaju da se milenijumski američki plan za gospodarenje svetom krije iza svega – 11. septembra, Krima, krize evra, cene nafte, ukidanja Zapada. Teorija zavere je postala formula kojom se u beskrajnim dubinama interneta objašnjava sve. (…) To je upravo tajna PEGIDA. Ona živi od čežnje za jednostavnim rešenjima političkih problema. To se najbolje vidi u drezdenskom sloganu: ‘Putine, pomagaj!’ Kao spasilac se priziva autoritarni vođa koji, ne mareći za parlament, može da radi šta hoće. U ime naroda, protiv demokratije!“

Neki mediji pokušavaju da debatuju razložno. Tako nedeljnik „Špigel“ računa da je useljavanje za Nemačku „profitabilan posao“, jer stranci uplate u budžet 22 milijarde evra više nego što iz njega uzmu i u tom su smislu „rentabilniji“ od građana Nemačke.

Berlinski dnevnik TAZ smatra da sa iracionalnim pristalicama pokreta PEGIDA uopšte ne vredi raspravljati: „Evroskeptični, protiv migranata, ali ne svih. Ne žele da budu rasisti, ali pričaju tako. Ovaj pokret na okupu drži osećaj zakinutosti u odnosu na medije, političare, strance. To je skupina srditih, čiji bes cilja najslabije – izbeglice. Taj gnev ima čudnu crtu nasumičnosti. Jer, jednako bi mogao biti usmeren protiv Putina, EU, niskih kamata za nemačke štediše ili protiv Grčke. Nije stoga slučajno nego je ilustrativno što PEGIDA demonstrira protiv islamske pretnje baš tamo gde muslimana skoro da nema. Pokret voli svoj bes više od svega ostalog. Pati od fantomskih bolova za koje nema leka. Onaj ko pomisli da se ovi ljudi mogu smekšati oštrijim izbegličkim pravom ili retorikom law–and–order, taj ništa ovde nije shvatio.“

GUŽVA NA DESNICI: Veći deo političkog spektra oštro je osudio demonstracije koje se tumače kao širenje ksenofobije, što je nedopustivo za demokratska društva. Jasne reči najbrže je pronašao ministar pravde Hajko Mas iz redova socijaldemokrata. On je pokret PEGIDA nazvao „sramotom za Nemačku“, a njihove ciljeve „novim stepenom agitacije protiv migranata i izbeglica“. Dve parlamentarne opozicione stranke, Levica i Zeleni, mobilišu pristalice za učešće na kontrademonstracijama. Ne ulazeći u moralnu dimenziju stavova socijaldemokrata, Zelenih i Levice, može se primetiti da je osuda drezdenskih šetnji politički besplatna za ove tri stranke – nijedna pristalica PEGIDA ionako ne bi glasala za neku od njih.

Utoliko je situacija složenija na desnom krilu partijskog kontinuuma. Magazin „Štern“ piše: „Saksonski ministar unutrašnjih poslova hoće da uvede specijalne jedinice policije za potražioce azila, iako oni krivično-pravno nisu ništa upadljiviji od Nemaca. U Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) već se govori o mogućoj zabrani burke kojom se pokrivaju konzervativne muslimanke. Koliko njih uopšte nosi burku u Nemačkoj? Dvesta? Sto? Ili još manje? A hrabri Bavarci iz sestrinske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) hoće da propišu strancima da i među svoja četiri zida govore isključivo nemački – doduše, od toga su posle salve podsmeha ipak odustali.“

Bavarski CSU godinama je sledio moto „niko desnije od nas“, ne računajući naravno marginalne ekstremne stranke. Međutim, s pojavom Alternative za Nemačku (AfD) nastala je gužva na desnom krilu. Ova stranka je nastala pred parlamentarne izbore 2013. i isprva se predstavila kao monotematska partija koja se zalaže za ukidanje evra. Samo je nekoliko promila nedostajalo da uđu u savezni parlament. Izgradnjom stranačke organizacije u AfD-u se našlo mesta za salonske i ekstremne nacionaliste koji polako ali temeljno preuzimaju stranku od ekonomskih stručnjaka koji su je osnovali. Sredinom januara će biti jasno da li će se za primat izboriti sadašnji prvi čovek stranke Bernd Luke, koji sedi u Evropskom parlamentu, ili će palicu preuzeti „patriotska“ frakcija.

Ovu drugu predvode Frauke Petri, kopredsednica partije i šefica saksonskog odbora, i Aleksandar Gauland koji vodi pokrajinski ogranak u Brandenburgu. Vetar u leđa daju im neočekivani uspesi od prošle godine kada je AfD ušao u skupštine tri istočne pokrajine – Saksonije, Brandenburga i Tiringije – osvojivši od 10 do 12 odsto podrške. Jedna anketa tabloida „Bild“ pokazuje da bi se otprilike taj procenat Nemaca teoretski pridružio šetnjama PEGIDA. U AfD-u su lako sabrali dva i dva: „Pokretu treba stranka koja će uneti protest u parlament“, rekao je Gauland. Petri je čak pozvala organizatore „evropskih patriota“ na sastanak u lokalnom parlamentu Saksonije.

CSU se rado upustio u populističku trku. Sa ovogodišnje konferencije, koja traje do petka, bavarski konzervativci traže da se neosnovani zahtevi za azil odbijaju ekspresno, a „lažni azilanti“ izbace iz države u roku od šest sedmica. Roku inače neostvarivom sa današnjim kapacitetima službi, kažu stručnjaci.

Kancelarka Angela Merkel je, po oprobanom receptu, čekala da vidi kuda vetrovi duvaju pa da se onda uključi u debatu. Učinila je to tek svojim novogodišnjim govorom u kojem nijednom nije pomenula konkretno PEGIDA ili Drezden, ali je jasno pozvala ljude da ne slede one sa „mržnjom u srcima“. Rekla je da je najveći kompliment za Nemačku to što deca

izbeglica ovde mogu da odrastaju bez straha.