Goli kralj

S obzirom na to da me je u svom novogodišnjem nastupu na „javnom servisu“ prozvao i, kako reče, učinio zvezdom, red je da premijeru uzvratim na ljubaznosti. To jest, da i ja njega „učinim zvezdom“, time što ću mu posvetiti jedan tekstić, a kako stoje stvari – možda ni knjiga nije daleko.

Doduše, nije to baš isto. Iako daleko od toga da je neuticajno, „Vreme“ (kao i NSPM) nije baš „javni servis“ i ima svakako manju gledanost od RTS-a. Ali valjda se i kvalitet računa. (Konačno, gde bi drugo „Miškovićevi analitičari“ nego u „Miškovićevim novinama“ :))

foto: fonet

Ipak, ovo neće biti „onaj“ odgovor i nije tekst namenjen uveseljavanju čaršije i političkih kibicera. Takav će, eventualno, uslediti ukoliko se hajka na mene i NSPM nastavi. I ukoliko se ispostavi da nije u pitanju puki incident, trenutna bahatost ili iritacija, već namera da se medijski, politički i materijalno uništimo. Verujem da je reč baš o tome. Ali hajde da nastupimo benevolentno i pedagoški. I zato ovo nije nikakav „mangupski“ odgovor, već prvenstveno mala pokazna vežba na temu „demokratija za početnike“, odnosno, „nijanse u politici i životu“. Sa akcentom na sitne, ali strašno bitne razlike između „neistomišljenika“, „političkog protivnika“, „oštrog kritičara“ i „smrtnog neprijatelja“.

Znam da je to zahtevna i možda (pre)teška lekcija za jednog, makar i „unapređenog“, Šešeljevog učenika. Ali, ako bi se oko nje potrudio barem upola koliko se trudi oko savladavanja novih jezika da bi se na njima mogao obratiti svetskim liderima, i koliko se trudi oko uništavanja političkih protivnika i kontrole medijske scene, možda stvar i ne bi bila sasvim beznadežna.

Znam da nije lako poverovati, ali zaista nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Naprotiv. Čak na neki način mogu da mu budem zahvalan što me je inspirisao da napišem neke od svojih boljih tekstova, a i na tome što sam, iako bez insajderskih informacija, apsolutno tačno analitički predvideo kurs njegove politike, uključujući i sudbinu političkog „trijumvirata“ sa Dinkićem i Dačićem. Plus što bi mi, samo da nema svih drugih loših pratećih posledica po stanje u društvu, čak moglo biti i pomalo simpatično to kako je počistio svoje političke protivnike, sa posebnim akcentom na one koji su mu najdirektnije pomagali i omogućili da dođe na vlast.

U svakom slučaju, miliji mi je od kalkulanata koji se lešinarski skrivaju iza njegovih ili mojih leđa. Ali to su ipak efemerne stvari. Suština je to što se uglavnom ni u čemu ne slažem sa pravcem njegove politike (mada je pitanje da li tu, sem ličnog vlastoljublja, uopšte ima nekog pravca), a još manje sa sredstvima i načinom na koji je sprovodi. A kada vidim kadrove sa kojima to radi, skoro da mi ga dođe žao. Mada, s druge strane, s kim si onakav si. Saradnici su naše ogledalo, naša slika i prilika. A u Vučićevom slučaju i više od toga. I nije nimalo slučajno što, uprkos skoro apsolutnoj vlasti, ima takve saradnike. Bolji ili neće njega, ili on neće bolje. I ni jedno ni drugo nije slučajno.

Kada upadnete u trip da su neprijatelji svuda oko vas i da vam neprestano rade o glavi, onda svaka kritička reč, svaka emisija, svaki tekst, svaka kolumna i svaki novinar ili analitičar koji misli svojom glavom postaje problem. Pa čak i svaki saradnik koji hoće da bude zaista, a ne „kobajagi“ direktor, ministar ili savetnik.

Otuda ovo ludilo koje se izliva po Srbiji prilikom svakih lokalnih izbora u svakoj srpskoj kasabi nije nikakav „incident“, već važan simptom zla pred kojim se ne sme olako okretati glava i bagatelišuće odmahivati rukom. Jer se po svaku cenu mora pokazati da, uprkos „bolnim reformskim potezima“, premijeru rejting ne pada – nego iz dana u dan i u svakom pogledu raste. (A tome služe i neka sve komičnija istraživanja javnog mnjenja.) Otuda nemile scene, „crni džipovi“ i eskadroni straha u besmislenoj kampanji po srbijanskim selima i zaseocima. Dakle, još uvek ne baš „eskadroni smrti“, ali uopšte nije isključeno da ako režim upadne u probleme, prerastu iz jedne u drugu kategoriju.

I zato, bez obzira na to što, naravno, nije prijatno (sem ako nisi egzibicionista ili mazohista) kada te napada najmoćniji i najopasniji čovek u državi, sa svim pratećim arsenalom neugodnosti koji sa tim ide, ne može biti nikakve dileme ili kalkulacije oko stava prema – ne Vučiću – nego režimu, politici i sistemu vrednosti koji on oličava.

Nevolja je, međutim, pored svega ostalog, i to što su ljudi u međuvremenu potrošili ne samo snagu, vreme i energiju, nego čak i reči kojima bi se ovaj fenomen mogao adekvatno opisati („tiranija“, „diktatura“, „sultanizam“). Sve je već iscrpeno i potrošeno na Miloševića i „žute“. Tako da većina sada naprosto zblanuto, tupo, bez snage, sa nevericom i rezignacijom gleda šta (im) se radi.

* * *

A sama prozivka? Ha. Postoje optužbe na koje je ponižavajuće odgovarati i koje sadrže neku vrstu političko-psihološkog efekta sličnog traženju odgovora na čuveno trik-pitanje: „Jesi li prestao tući svoga oca“? „Kada si otkrio da si pedofil?“ i sl.

Dakle, ne, nisam „Miškovićev analitičar“, kao što nisam bio ni „Koštuničin“, ni „Vučićev“ i onda kada su nam se putevi ukrštali, a stavovi delimično približavali. I nemam ni sa kim poslovni aranžman te vrste. Dosledno sviram svoju ličnu melodiju, koja je nekada bliža, a nekada dalja pojedinim akterima i segmentima srpske političke scene. Ne znam da li razumete poentu? Nema „naručivanja pesama“. Nema „zadatih“ misli i mišljenja – i to znaju i kolege i novinari i političari. Ali ako se nekome dopadne, ako shvati da je moja priča pametna ili korisna za njega ili društvo – utoliko bolje. Svaka pomoć je dobrodošla. Kao i, eventualni, posao, pravi, ne fiktivni, ali bez naručenih zaključaka ili friziranih rezultata. A doslovno svi, od prijatelja i saradnika do službenika i portira na autobuskoj stanici u Somboru, Beogradu ili Novom Sadu, znaju kako živim i kojom cenom plaćam ovu svoju nezavisnost.

Zato sam, verovatno – svakako ne zbog stasa i glasa – toliko tražen sagovornik i zovu me i pitaju kad god mogu i smeju. Zato su NSPM-ova istraživanja i analize tako pouzdani (iako, razume se, niko nije bezgrešan, pogotovo kada se kreće po tako klizavom terenu kao što je srpska politika) i praćeni čak i od onih koji ne dele naše političke stavove. To neko prepoznaje i ceni, neko ne. Politike i lideri se, pored ostalog, razlikuju i po tome što neki imaju, a neki nemaju svest o potrebi nezavisne i kritičke javnosti. Pametni političari to shvataju i prihvataju – dok oni drugi traže samo slepe poslušnike i sluge. U totalitarnim porecima nema opozicije, nema „analitičara“ i nema nezavisnih medija. Kao što ih nema ni u noći pomračene eks-radikalske svesti, u kojoj su, što bi rekao Hegel, „sve krave crne“.

* * *

Uzgred, da jesam bio Miškovićev savetnik i analitičar, svakako bih mu savetovao da ne forsira formiranje vlada koje je forsirao 2008. i 2012. godine. Preporučio bih mu da se založi malo da Vučić bude gradonačelnik i da ne računa toliko na svoje domaće političke akvizicije, a još manje na to da će ga od odmazde zaštititi stranci.

Lično sam bio svedok, početkom leta 2012. na istom prijemu kojem su prisustvovali i Vučić i Tomislav Nikolić, koliko je Mišković bio neskriveno oduševljen što su Tadić i DS izgubili izbore i što neće formirati vladu. (I mada ne mogu tačno da prosudim da li je i koliko je uticao da Dinkić i Dačić promene stranu i opredele se za vladu sa naprednjacima, nekako mi se „javlja“ da taj uticaj nipošto nije bio mali.)

Ukratko, Mišković i ja smo u najvećoj meri neistomišljenici i kada je reč o politici i kada je reč o ekonomskoj filozofiji (on je, naravno, za privatizaciju, a ja sam „državista“). Da i ne govorimo o tome da je aktivno učestvovao u rušenju jedine dve postpetooktobarske vlasti (Koštuničine i Tadićeve) za vreme kojih nije kidnapovan, hapšen i reketiran.

Ali i juče i danas i sutra ću podržavati svakog onog koji – nezavisno da li to čini iz ideološkog uverenja ili interesa – podržava politiku razumnog ekonomskog patriotizma i oslanjanja na sopstvene snage i do neba ću vrištati protiv onih koji su zaslužni što je Beograd doslovno postao „grad novih Idea“. Pitaću se kako to da je Maksi bio „monopolista“ dok je bio Miškovićev, a odmah je prestao to da bude čim je postao „Delezeov“. I kako to da za Todorićev konglomerat Idea-Roda-Merkator ovo pitanje monopola više niko i ne postavlja. I zalagaću se za reciprocitet u tretmanu proizvoda iz Hrvatske i Slovenije.

Nije to nikakav „nacionalizam“, već elementarni osećaj za ravnopravnost i dostojanstven tretman. A, da. I mislim da je potrebno „detajkunizovati“ ovdašnju poslovnu klasu, jer se ovako u tu kategoriju trpa sve i svašta, od normalnih preduzetnika (koliko je to moguće u nenormalnoj zemlji), pa do čistih kriminalaca i mafijaša. Odnosno, potrebno je razlučiti žito od kukolja, jer za neke je reći da su „tajkuni“ nepravedna optužba, a za neke, opet, nezasluženi kompliment.

Najzad, ponekad se (be)smislenost pojedinih tvrdnji bolje sagledava ako malo izmestimo kontekst i zamenimo imena aktera (otprilike onako kao što je u onoj poznatoj priči „Ero i kadija“ Ero zamenio uloge svoje i kadijine krave). Elem, Mišković me je svojevremeno, dok se nismo ni poznavali, pohvalio zbog stava o monopolu, „Maksiju“ i „Merkatoru“. Ali znam da je, recimo, i Subotić, koliko ove, tj. 2014. godine, u jednom društvu takođe pohvalio Vučića da je „čovek od reči“. No, to, naravno, ne mora ništa da znači. (Mada bi bilo zanimljivo znati koja je tu „reč“ bila u pitanju.) U svakom slučaju, ni ta pohvala, kao ni onaj susret u pariskom hotelu „Ric“, niti ovogodišnja Canetova oslobađajuća presuda od optužbi za šverc cigareta, ne znače da je Vučić „Subotićev (ili Đukanovićev) premijer“. A Nikolić „Subotićev predsednik“. Pu, daleko bilo.

Eto, zato je, pored ostalog, čak i kada ste na vrhuncu moći (zapravo, naročito tada), potrebno meriti reči i kloniti se paušalnih ocena i olakih etiketiranja.