Gotovo da nema onih koji u Francuskoj ne znaju ko je Bertran Kanta (Bertrand Cantat). Sa bendom Noir Désir (Noar Dezir) je od 1987. do 2001. snimio šest studijskih albuma i njima obeležio istoriju francuskog rokenrola i evropske kulturne scene. U Francuskoj se upravo očekuje izlazak novog albuma njegove nove grupe grupe Détroit (Detroa), koju je osnovao pre tri godine. Ne zna se šta priprema ovaj muzičar, čiji tekstovi i muzika čine 99 odsto 30-godišnjeg repertoara i Noir Désir i Détroit. Ipak, sudeći po njegovim ranijim ostvarenjima, može se pretpostaviti da će na novom albumu svoje mesto ponovo naći intimna lirika i politički angažovane pesme. Pored toga, Kanta učestvuje i u pripremi omaž albuma pesniku i pevaču Manou Solou, koji izlazi 10. juna, i radi na muzici za novi film belgijskog reditelja Bulija Lanera (Bouli Lanners.)
Iako slavan u Francuskoj, u retkim i šturim tekstovima u srpskim medijima Kanta je, međutim, najčešće predstavljan kao „francuski pevač“ koji je 2003. godine ubio svoju devojku, glumicu Mari Trentinjan, ćerku čuvenog glumca Žan-Luja Trentinjana, o čemu su svetski mediji pisali mesecima. Backgrounda ko je on i šta je to radio pre strašnog događaja 2003. godine – uglavnom nema.
Mari Trentinjan preminula je posle svađe i tuče sa Kantaom u hotelskoj sobi u Viljnusu u Litvaniji, gde je snimala film. Od težine zadobijenih udaraca upala je u komu i umrla nekoliko dana pošto je prebačena u bolnicu u Parizu. Kanta je u Litvaniji osuđen na osam godina zatvora zbog ubistva iz nehata, ubrzo je prebačen u zatvor u Francuskoj, odakle je 2007. godine pušten na uslovnu slobodu, pošto je izdržao polovinu kazne.
FRANCUSKI DŽIM MORISON: Kada je 2011. Kanta najavio povratak na muzičku scenu, ni BBC se nije uzdržao od provokativnog naslova: „Kontroverzni kambek francuskog ubice Bertrana Kantaa“. Onaj koga su mediji ne jednom nazvali francuskim Džimom Morisonom, a mnogi u Francuskoj ukletim pesnikom, stavljajući ga u društvo Remboa, Malarmea i Verlena, sveden je tim naslovom na ubicu, karikaturu i na simbol nasilja prema ženama. O ubistvu Mari Trentinjan, za koje nema ni utehe ni opravdanja, Kanta je govorio samo u jednom intervjuu, koji je prošle godine dao časopisu „Inrocks“. Nekoliko puta ponovio je da nikada nije pokušao da pobegne od odgovornosti za ono što je učinio. Posle pokušaja samoubistva, u zatvoru je godine proveo paralisan i nemoćan da radi ono što je za njega najvažnije – da piše, čita, sluša muziku i… sanja. „Za mene je i dalje nemoguće da sanjam“, kaže on, ali uprkos žestokim napadima, pisanju tabloida, i žigu ubice kojim će do kraja biti obeležen, nalazi snage da nastavi da stvara. Svojim stvaralaštvom, između ostalog, odgovara na „odvratan spektakl“ žute štampe, „njenog veličanstva“ na čijoj se meti našao i 2010. godine, kada je samoubistvo počinila njegova žena Kristina Radi (Krisztina Rády.)
Povratak na scenu počeo je 2011. kada je napravio muziku za predstave kanadsko-libanskog reditelja Vajdija Muavada (Wajdi Mouawad) urađene po Sofoklovim tragedijama „Trahinjanke“, „Antigona“ i „Elektra“. Kanta je komponovao muziku i u predstavama izveo delove koje u Sofoklovim tragedijama izgovara hor. Velika umetnost relaciju nalazi sa ljudima i događajima u svim vremenima. „Trahinjanke“ i sudbina Dejanire, koja iz ljubavi i ljubomore nehotice ubija svog supruga Herakla, neminovna su asocijacija na Kantaovu sudbinu. Album „Chœurs“, sa muzikom iz Muavadovih predstava izašao je 2011. godine.
Polemiku da li Kantaa posle ubistva Mari Trentinjan treba ignorisati, završio je – ili joj je barem nametnuo više kriterijume – upravo Vajdi Muavad. Reč je, kaže Muavad, o izboru između pravde i simbola. Kanta, za neke simbol nasilnika, bio je u zatvoru za ono što je učinio. Utehu i opravdanje za to nikada neće naći. Za nekog ko piše i na sceni je od svoje 15. godine, zabrana javnog nastupa bila bi nova kazna. Kanta se bori za svoje stvaralaštvo, kojeg i da hoće, ne može da se odrekne. Kada bi to ipak učinio, bez sumnje bi osiromašio savremenu francusku kulturnu scenu.
Godine 2012. Kanta je sa basistom Paskalom Imberom (Pascal Humbert) osnovao bend Détroit i sledeće godine snimio album „Horizons“ („Horizonti“). U 12 numera ovog albuma dominira intimna elegična poezija, a u nekoliko pesama, opšti je utisak, autor se obraća nekom koga više nema. Na pitanje novinara da li se pesme neposredno odnose na događaje iz njegovog života, Kanta, kao da je čitao Kišove „Savete mladom piscu“ („Ne bavi se ekonomijom, sociologijom i psihoanalizom“), kratko je odgovorio da je za njega od ogromne važnosti – da ne analizira ono što napiše.
Album „Horizons“ je za samo nekoliko meseci po izlasku prodat u 160.000 primeraka, a ulaznice za tri koncerta u Parizu, kojima je Kanta krajem prošle godine završio turneju, prodate su, kažu organizatori – za nekoliko minuta.
POLITIKA UKLETOG PESNIKA: Ovaj 51-godišnjak, čijoj bi energiji na koncertima pozavideli i neki dvadesetogodišnjaci, prepoznatljivog, promuklog glasa, nema imidž klasične rok zvezde. Ni kao mlad nije upao u zamku koju postavlja sujeta, taj „omiljeni greh“ đavola, pa je u vreme kada je Noir Désir već bila jedna od najpoznatijih francuskih rok grupa, rekao da se nada da osim fanova koji žele autogram, njegovu publiku čine i oni koji na koncerte dolaze iz drugih motiva.
Od političkog angažmana i otvorene kritike desnice, globalizacije i surovog oblika kapitalizma Bertran Kanta ne odustaje više od 25 godina. Neumorno i beskompromisno napada ekstremno desni Nacionalni front (FN). Pre oko 20 godina napisao je pesmu „Un jour en France“ (Jedan dan u Francuskoj), u kojoj „fašistima“ naziva 15 odsto francuskih građana, tadašnjih pristalica stranke Žan-Mari le Pena. I danas na koncertima redovno izvodi tu pesmu, koja se posle prošlogodišnjih izbora za Evropski parlament, kada je četvrtina Francuza podržala ekstremnu desnicu, promenila samo u jednom detalju – 15 odsto sada je – 25. „FN, patnja, što nam je dobro u Francuskoj! (…) Nekolicina fašista – oko 25 odsto„, kaže Kanta u svojoj pesmi, pre čijeg izvođenja na koncertima uvek upozorava na opasnost od stava da „treba gledati svoja posla“.
„Depolitizovana mladosti, koristimo priliku da kažemo da nikada, nikada ne treba odustati. Pokušavaju da vas ubede, pokušavaju da nas ubede, da su neke stvari neminovnost. Ipak, borba mora da se nastavi“, rekao je Kanta prošlog oktobra na koncertu u Parizu, a nekoliko dana ranije: „Bili bismo srećni da je ova pesma izgubila aktuelnost, ali to je za sada samo san.“ Takvi pozivi i podsećanje na opasnost od jačanja ekstremne desnice ipak nisu redovna pojava na rok koncertima, a Kanta to čini u skladu sa onim što je rekao i 2002. godine: „Intelektualci i umetnici imaju sreće da mogu da ih čuju. Ako to ne iskoriste, oni su kukavice. Mnogi se ućute kada steknu slavu. Ako upadnu u tu zamku – sve je gotovo, svet postaje savršen, ništa više ne mora da se menja.“
Kada je album „Des visages, des figures“ njegovog Noir Désir 2003. dobio prestižnu nagradu Victoire de la musique, Kanta je ceremoniju dodele nagrade u direktnom televizijskom prenosu iskoristio da iznese svoje antiglobalističke stavove. Žan-Mari Mesijeu, tadašnjem generalnom direktoru multinacionalne kompanije Vivendi Universal, pod čijim okriljem je bio i njegov izdavač Barclay, poručio je: „Možda smo ukrcani na istoj planeti, ali definitvno ne pripadamo istom svetu.“
Bertran Kanta svojom poezijom podstiče na razmišljanje, izaziva nesvakidašnja emotivna stanja i poziva publiku da napusti udobnu, uspavanu poziciju. Kantaove pesme „Droit vers le soleil“ (Pravo u sunce), „Comme elle vient“ (Kada ona dođe), „Des visages des figures“ (Lica i figure) „Ma muse“ (Moja muza), „Si rien ne bouge“ (Ako se ništa ne pomakne) i „Ange de désolation“ (Anđeo pustoši), pune su metafora i pokreću u ljudima potrebu da napuste zlatnu sredinu i postanu akteri sopstvenih života. „Šta vam vredi da budete u sredini“, kaže Kanta u pesmi „Kada ona dođe“ i podseća na važnost magičnih trenutaka koji su „kao strela“, koje ne možemo predvideti, ne biramo ih, i u kojima – „pretvaranja nema“.
