Bauk pobune kruži Evropom

Mislilo se u Briselu, Berlinu i Parizu početkom godine da je Siriza skup političkih amatera, ne, doduše, sasvim bezopasnih zbog ideja o socijalnoj pravdi koju tako žustro propovedaju, ali ipak amatera, i da će podleći pritiscima kojima će biti izloženi na velikoj, profesionalnoj političkoj i finansijskoj sceni. Mislilo se da će, kada jednom dođu na vlast, kako to već biva, biti spremni na svaki kompromis, ne bi li na vlasti što duže ostali. Ili pak da će uvideti da su želje u opoziciji, pa ma koliko levičarskoj, jedno, a kapitalistička realnost nešto sasvim drugo.

Mislilo se, takođe, otprilike ovako: tu ideju, da politika za dobrobit naroda ima prednost nad politikom dobrobiti kapitala, to jest da dobrobit kapitala nije srazmerno proporcionalna dobrobiti građana, treba satrti u korenu. Navodno nepristrasno to bi moglo da se definiše i ovako: princip koji je zavladao Evropom, da dug koji se uzme mora da se plati, a da prezadužene zemlje to mogu samo ako prihvate program stroge štednje, kresanja plata u državnoj upravi i penzija i povećanja poreza, na osnovu koga će moći da dižu nove i nove kredite ne bi li servisirali stare, je neupitan. To što se stanje u Grčkoj u poslednjih pet godina, koliko prima ovu „nemačku medicinu“, drastično pogoršalo, kreditori nisu uzimali u obzir kao validan argument vlade Aleksisa Ciprasa. U Berlinu, Briselu i Međunarodnom monetarnom fondu su lakonski odbacivali kritike, na primer, nobelovaca Pola Krugmana ili Džozefa Štiglica, da se ekonomske mere u Grčkoj sprovode po principu „operacija je uspela, pacijent je mrtav“, to jest da zemlja sve dublje propada u recesiju, a javni dug i nezaposlenost sve više rastu.

Jasno je bilo da po svom programu izrazito levičarska partija kao Siriza mora pasti, da tamo neki maltene ili pravi komunisti ne mogu da budu na vlasti u jednoj članici Evropske unije pa još i evrozone, u kojoj u maksimi „socijalna tržišna privreda“ ono „socijalna“ sve više bledi od kada se raspao Istočni blok i nestao strah od izvoza socijalnih revolucija. Nije bitno što Siriza defakto ne dovodi u pitanje kapitalizam kao takav, pa čak ni da dugovi moraju da se otplate, ali dovodi u pitanje poredak koji je zavladao, u kome kapital sve više kontroliše politiku, a ne politika kapital namećući mu dažbine za ono „socijalno“ u tržišnoj privredi. Najogoljeniji primer takve politike je to da su poreski obveznici podneli teret hiljada milijardi prokockanog spekulativnog kapitala te spasavali privatne banke.

Čini se da su se briselski činovnički stratezi, baš kao i savetnici nemačke kancelarke Angele Merkel, po pitanju Sirize i Aleksisa Ciprasa preračunali. Nisu računali na toliki otpor i spremnost na rizik, računalo se da će ipak popustiti, da će Vlada ubrzo pasti pod spoljnim i unutrašnjim pritiskom. Desilo se suprotno.

Najava grčkog referenduma je jednako iznenadila aktere u drami pod nazivom „Grčka kriza“, kao i ubedljiva pobeda opcije OXI koju je propagirala Siriza. Pitanje je šta će dalje biti i da li će ili neće vlada u Atini na kraju ipak da popusti u dovoljnoj meri da se izbegne krnjenje evrozone. Sigurno je, međutim, jedno: posle grčkog „Ne“ EU više nije ista kao ranije.

Mišljenja su podeljena: jedni tvrde da Grčku treba pod hitno izbaciti iz evrozone, jer Siriza ugrožava „evropske principe solidarnosti i međusobnog poverenja“. Drugi smatraju da je upravo briselska birokratija u slučaju Grčke izneverila princip solidarnosti. Treći pak postavljaju pitanje da li je raspad evrozone sa nesagledivim posledicama opasniji od izlaženja u susret zahtevima Sirize osnaženim u referendumu, pa ma kakav presedan oni predstavljali.

Čini se da je svakako cilj koji zastupa većina u EU da se Siriza skine sa vlasti jer se odupire postojećem poretku. Nema to više veze sa ciframa, reč je o principu. Evropska centralna banka bi s lakoćom mogla da Grčku narednih decenija rastereti duga, za to čak nije potrebno da se deo duga otpiše.

Animozitet prema Sirizi gaje kako konzervativne partije tako, u još većoj meri, socijalističke i socijaldemokratske: Njima, ovim levima, Siriza je još veći trn u oku jer ih nelagodno podseća koliko su se udaljile od svojih osnovnih vrednosti, da pre svega zastupaju interese radnika, a ne poslodavaca, a poslednjih godina i interese sve većeg broja nezaposlenih. EU se sve više pretvara u tvorevinu bez ideologije svedenu na svoj prvobitni oblik, na Zajednicu za ugalj i čelik. Tada je makar postojala ona lepa ideja o ujedinjenim evropskim narodima. Jednog dana.

Lako je sprdati se sa „zgodnjikavim“ Aleksisom Ciprasom i „pomodnim“ Janisom Varufakisom, sa njihovom neprofesionalnošću, olako datim obećanjima, populizmom, koalicijom sa desničarima…. Ali, u međuvremenu, ideje koje oni zastupaju malo koga ostavljaju ravnodušnim. Pokazalo se da nikakav pritisak i nikakvi horor scenariji Grke nisu mogli da odvrate da kažu „ne“ onima koji smatraju da imaju monopol na principima EU i evrozone. Za neizabrane briselske autokrate nije naročito važno da li se negde nešto odlučuje na demokratski način ili ne. Ali izabrani evropski političari ipak imaju problem da se sprdaju sa demokratski izraženom voljom jednog evropskog naroda i da ga zbog toga izbacuju iz evropskog poretka.

Zaboravilo se na jednu jednostavnu činjenicu: kada u dovoljnoj meri zataji sistem blagostanja, hoće narodu i da dozlogrdi, a onda nastaju lomovi. To važi i za zemlje kao što je Srbija, u kojoj po raspadu Titove Jugoslavije nikakvog blagostanja nema. Toga je svestan (valjda) i najbolji učenik MMF-a Aleksandar Vučić, pa zato baca drvlje i kamenje po Sirizi. Ali, kao što je prespavao pad Berlinskog zida, sada mu preti da ne shvati promene koje se dešavaju u Evropi posle grčkog „ne“.

EU jeste na prekretnici: ili će evropske političare grčki primer podsetiti da osim ekonomske postoji i nekakva druga politika koja zastupa nekakve ideje, ako već ne ideale, ili Evropskoj uniji predstoje ozbiljna iskušenja, ako, recimo, Podemos u Španiji ponovi uspeh sestrinske Sirize (vidi okvir). Šta će dalje biti sa evrozonom, niko u ovom trenutku ne zna.

Ali, ideja o mirnodopskoj Evropi ne može slepo da počiva na neoliberalnim principima, već samo na socijalističkoj ideji o pravičnoj raspodeli bogatstva. Zvuči naivno? Zvuči amaterski? Možda. Ali je tako.