Za „Vreme“ iz Beča
Već godinama je poznato da šef Slobodarske partije Austrije Hajnc Kristijan Štrahe ima veliko srce za Srbe. „Najveći srpski prijatelj“ protivio se nezavisnosti Kosova, pokazuje veliko interesovanje za probleme i stremljenja za oko 300.000 stanovnika Austrije sa srpskim, pravoslavnim korenima. Srbi u Austriji, međutim, nisu homogena zajednica, baš kao što to nisu ni Turci ili Austrijanci. Oni su ovamo došli u različitim vremenima i sa različitim motivima, imaju različit socijalni status i zastupaju različita politička uverenja. Tako se Štrahe ne obraća „Srbima“, već određenim grupama unutar srpske zajednice, kojima nacionalizam nije odbojan i koje politički kùpi, tamo gde su se zadesile: u ćorsokaku.
U februaru 2008. godine Štrahe je masivno podržavao protivnike nezavisnosti Kosova, pa je otišao i u Beograd da šarmira Srbe u tandemu sa Tomislavom Nikolićem, koji je tada još uvek bio zamenik šefa Srpske radikalne stranke. Kada je iste godine sa plavom brojanicom na ruci pozirao za izborne plakate u Austriji, pokazao je veliko umeće diplomatije i izborne tehnologije, jer su srpsku, pravoslavnu brojanicu kao takvu prepoznavali samo oni kojima je bila namenjena – u očima svih drugih to je jednostavno bila narukvica plave, dakle partijske boje (Slobodarce u Austriji zovu „plavi“). Pokazao je tako i da dobro vlada kodovima unutar srpske zajednice, jer se preko brojanice približio svima onima kojima je bliska Srpska pravoslavna crkva i sve što ona simbolizuje unutar srpskog nacionalističkog korpusa. U izbornoj borbi 2013. Slobodarska partija je vrbovala pozivom da „treba voleti bližnjega svoga“, a pritom je eksplicitno mislila na srpsku zajednicu u Austriji.
I ove godine Štrahe je srpskom glasačkom telu u Austriji slao odgovarajuće signale: kako je on tokom bosanskih izbora 2014. stajao uz Milorada Dodika, ovaj mu se sada revanširao i pozvao bosanske Srbe u Beču da glasaju za FPÖ.
SLIČAN SE SLIČNOM VESELI: Konstelacija Štrahe–Srbi samo se na prvi pogled čini čudnom i disonantnom; kada se malo bolje pogleda, iz nje proizlazi nepobitna logika. Kada se Štrahe trudi oko naklonosti srpskih nacionalista, susreću se dve antiislamske struje koje jedna na drugu reaguju kao u odgovarajućoj latinskoj poslovici: similis simili gaudet.
Svojim prosrpskim kursom Štrahe, takođe, pruža satisfakciju onim Srbima koje je svojevremeno povredila u dobroj meri antisrpska, tj. prohrvatska politika Austrije tokom jugoslovenskog rata i koji su se zbog toga kao nacionalna grupacija u Austriji osećali marginalizovano. Imali mi ili nemali razumevanja za ovo kolektivno stanje, tek, Štrahe je to umeo da iskoristi, te je povređenim Srbima pružio iluziju da su zahvaljujući njegovoj politici dospeli u politički mejnstrim. Štrahe je tako požnjeo što su drugi posejali, dakle frustracije ljudi kojima zvaničnici nisu u dovoljnoj meri odali priznanje za njihov trud da se integrišu, koji su se osećali kao da su ostavljeni na cedilu, tj. da su saterani u ćorsokak. Bilo to sada pravedno ili ne, tek ironija političke sudbine je htela da upravo jedan političar netrpeljiv prema strancima profitira zbog propusta politike koja je devedesetih godina širila antisrpsko raspoloženje u Austriji.
STRANCI PROTIV STRANACA: U vreme izbegličke krize naročito desni populisti znaju kako da kod srednje i niže klase izazovu strah od socijalnog poniranja, a upravo bivše izbeglice i migranti, koji su mukotrpno u novoj zemlji izgradili koliko-toliko stabilnu egzistenciju, nisu imuni na desni populizam, koji svesno igra na to da bivše izbeglice napujda protiv novih izbeglica.
Jer, čista kampanja mržnje u smislu „napolje sa strancima“ nije više svrsishodna čak ni za desno orijentisane snage, jer ni one više sebi ne mogu da dozvole da ignorišu realnost imigracionog društva i da se posve odreknu migrantskih glasova.
