Koliko evropske zemlje naplaćuju školarine stranim studentima

Program „Izaberi Francusku za visoko obrazovanje“, najavljen prošlog meseca, ima za cilj da ukine sistem izuzeća koji su francuski univerziteti često koristili kako bi školarine za studente izvan EU bile iste kao za studente iz EU.

Zbog toga će većina studenata van EU koji dolaze u Francusku u akademskoj 2026/27 godini morati da plaća godišnje školarine od 2.895 evra za osnovne studije i 3.941 evra za master studije. To je povećanje od čak 16 puta u odnosu na prethodne cene, a očekuje se da univerzitetima donese dodatnih 250 miliona evra godišnje, piše DW.

„Ovaj predlog predstavlja zabrinjavajući korak u pogledu posvećenosti jednakom pristupu visokom obrazovanju. Značajnim povećanjem školarina za studente izvan EU, francuska vlada rizikuje da institucionalizuje sistem u kojem pristup obrazovanju sve više zavisi od državljanstva i finansijske sposobnosti“, navodi se u saopštenju Evropske studentske unije i Federacije studentskih organizacija u Francuskoj.

Ovakva reakcija odražava dugogodišnji stav Francuske da obrazovanje treba da bude dostupno svima.

Moral i novac

Međutim, u strateškom dokumentu o budućnosti evropskih univerziteta, koji je ove nedelje objavio Kraljevski koledž u Londonu, profesor Kristijan Golije sa Škole ekonomije u Tuluzu tvrdi da su potrebne promene, imajući u vidu da su univerziteti pod sve većim pritiskom, a studenti sve više u mogućnosti da biraju studije izvan svojih matičnih zemalja.

„S obzirom na stanje javnih finansija, besplatno obrazovanje uklanja jedinu realnu opciju za finansiranje konkurentnih plata nastavnog i istraživačkog osoblja. Ko uopšte zna da mladi predavači u Francuskoj, nakon deset godina visokog obrazovanja plus nekoliko godina postdoktorskog usavršavanja, imaju bruto godišnju platu od oko 30.000 evra, dok najbolji svetski univerziteti mogu da ponude pet do deset puta više kako bi privukli najperspektivnije među njima“, napisao je.

Holandija

Francuska nije jedina zemlja koja se bori sa finansiranjem univerziteta, pri čemu su strani studenti često u centru debate. U nekim zemljama visoke školarine za strane studente finansiraju niže troškove za domaće, dok drugde postoji bojazan da studenti koji studiraju u EU, a potom plaćaju porez u drugim državama, ne donose dovoljno koristi zemlji koja ih je obrazovala.

Primer za to je Holandija, gde studenti iz EU plaćaju oko 2.500 evra za osnovne studije, dok strani studenti plaćaju između 13.000 i 32.000 evra, u zavisnosti od programa. Izveštaj Kraljevskog koledža pokazao je da 57% međunarodnih studenata i dalje boravi u Holandiji godinu dana nakon diplomiranja, ali da taj broj opada na oko 25% posle pet godina. Takođe se navodi da međunarodni studenti imaju veću verovatnoću da ostanu nego studenti iz drugih zemalja EU.

Jedna od mera holandske vlade bila je povećanje broja programa na holandskom jeziku i umesto na engleskom, kao i da se ne uvode novi programi na engleskom. Ova politika dovela je do smanjenja broja međunarodnih studenata za gotovo 5% u ovoj akademskoj godini (2025–26) u poređenju sa prošlom.

Velika Britanija

Velika Britanija, za razliku od većeg dela Evrope, naplaćuje im školarine još od 1981. godine. Zahvaljujući globalnoj rasprostranjenosti engleskog jezika, zadržala je prednost u privlačenju studenata iz inostranstva.

Uprkos padu broja studenata iz EU nakon Bregzita, Engleska i dalje prednjači u Evropi, uz procenjenu ekonomsku korist od 43 milijarde evra.

Iako je njihov broj u opadanju, strani studenti trenutno čine 23 odsto studentske populacije u Velikoj Britaniji. Njihove školarine mogu dostići i 44.000 evra godišnje, dok su za domaće studente ograničene na oko 11.300 evra.

Švajcarska

Švajcarska je krenula drugačijim putem – sporazumom sa EU iz decembra 2024. godine izjednačiće školarine za domaće i strane studente, koje se obično kreću oko 800 evra po semestru.

Bez jedinstvene politike EU

Unutar EU ne postoji jedinstvena politika. Španija, zahvaljujući rasprostranjenosti jezika, beleži porast broja stranih studenata, uz školarine za EU studente od oko 2.100 do 5.000 evra, dok strani studenti ponegde plaćaju malo više.

Portugal takođe beleži rast, sa preko 42.000 stranih studenata u 2024. godini. Studenti iz EU plaćaju oko 500–700 evra godišnje, dok strani studenti plaćaju od 2.500 evra naviše.

U Nemačkoj su troškovi među najnižima – većina javnih univerziteta naplaćuje između 200 i 500 evra po semestru, bez obzira na poreklo studenta.

Nekoliko drugih zemalja takođe nudi jeftine ili besplatne programe za studente iz EU, poput Austrije, Hrvatske, Irske, Grčke i Švedske, ali školarine za strane studente znatno variraju. Na primer, u Švedskoj i Irskoj mogu prelaziti 10.000 evra godišnje, dok su u Austriji oko 700 evra po semestru.

Balkan – zlatna sredina?

U međuvremenu, zemlje bivše Jugoslavije pokušavaju da se pozicioniraju kao „zlatna sredina“ kroz specifičan sistem olakšica. Ključnu ulogu igraju regionalni sporazumi o reciprocitetu, koji omogućavaju studentima iz bivše Jugoslavije da u susednim zemljama studiraju pod istim finansijskim uslovima kao domaći državljani.

To znači da student iz Crne Gore ili Bosne i Hercegovine u Srbiji često može ostvariti pravo na budžetsko finansiranje, dok u Hrvatskoj, kao zemlji članici EU, studenti iz Unije uživaju ista prava kao i hrvatski državljani. Za one van ovih krugova, cene su tržišne: u Srbiji se kreću od 2.000 evra za društvene nauke do 5.000 evra za medicinu na engleskom, dok u Hrvatskoj studije medicine za studente van EU dostižu i do 12.000 evra godišnje.

U Bosni i Hercegovini, na javnim univerzitetima (poput onih u Sarajevu ili Banjaluci), strani državljani koji ne potpadaju pod sporazume o reciprocitetu plaćaju školarine od 1.000 do 3.000 evra godišnje. Sa druge strane, studenti iz regiona plaćaju istu cenu kao domaći, od 400 do 1.000 evra.

Međutim, BiH je postala regionalno čvorište za privatno visoko obrazovanje koje privlači studente iz Turske i sa Bliskog istoka; na ovim univerzitetima studije medicine i inženjerstva na engleskom jeziku mogu koštati i do 15.000 evra godišnje.

Crna Gora nudi možda i najjednostavniji model u regionu. Na Univerzitetu Crne Gore, stranci plaćaju jedinstvenu naknadu koja iznosi oko 500 evra po semestru za većinu programa, dok se na privatnim fakultetima cene kreću od 1.500 do 2.500 evra. To je rezultat promocije zemlje kao mesto za „digitalne nomade“ i strane studente, koristeći prednost evra kao zvanične valute.

U poslednjih pet godina, Hrvatska beleži porast broja studenta od preko 25 odsto (posebno na programima medicine), dok je Srbija skoro udvostručila broj stranaca na oko 16.500, zahvaljujući sporazumima o reciprocitetu i povoljnim cenama studija na engleskom jeziku. Bosna i Hercegovina i Crna Gora takođe beleže stabilan godišnji porast broja stranih studenata od 4 do 15 odsto, privlačeći studente iz regiona, ali i Turske i Azije, kojima su troškovi studiranja i do deset puta niži nego u Parizu ili Londonu.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!