Jedna od krupnijih afera koje su obeležile prethodnu nedelju jeste ona koja se tiče Tonus hleba. Ukratko prepričano, ovaj proizvod na pakovanju je imao upadljivu poruku da, između ostalog, leči dijabetes i zaustavlja razvoj onkoloških oboljenja. Jedna žena uradila je ono što je mogao svaki građanin Srbije: podnela je prijavu Tržišnoj inspekciji. Šezdeset dana kasnije, inspekcija je utvrdila da proizvod ne ispunjava ono što je naznačeno na pakovanju. Nastala je opšta medijska fertutma, većina velikih trgovinskih lanaca povukla je proizvod sa svojih rafova, a kompanija Trivit, koja proizvodi Tonus hleb, na svom Fejsbuk profilu najavila je da će zalihe donirati trima zdravstvenim ustanovama u Srbiji. Kasnije se ispostavilo da ni to nije istina, već da ovu mogućnost tek razmatraju. Da sve bude još gore po ovu kompaniju, umesto da komuniciraju sa javnošću i nekako isplivaju iz nevolje u kojoj su se našli, odlučili su se za ad hominem napad na ženu koja ih je prijavila Tržišnoj inspekciji – Tatjanu Vehovec. Tatjana Vehovec, javnosti je poznata kao blogerka (Mooshema.com), ekspertkinja za komunikacije, ali i žena koja je kroz organizaciju BlogOpen doprinela raskrinkavanju takozvanih „botova“ koje političke partije koriste na društvenim mrežama. Za „Vreme“ govori o tome šta sve može da se desi u Srbiji kada jedna žena odluči da postupi kao odgovorna građanka.
„VREME„: Kako je došlo do toga da podnesete inspekciji prijavu u vezi sa Tonus hlebom?
TATJANA VEHOVEC: Kao neko ko piše blog iz hobija više od osam godina i bavi se isto toliko dugo osnaživanjem i edukacijom blogera, kao i analizom potencijala i iznalaženja dobrih strategija za korišćenje društvenih mreža, oduvek sam smatrala da je neka građanska obaveza nas blogera da odgovorno koristimo potencijal naših sajtova i da budemo deo promene, deo edukacije, aktivni učesnici u podizanju svesti o nekim problemima za opšte dobro.
Ovaj konkretan proizvod je godinama kroz reklame isticao svojstvo lekovitosti, skoro revolucionarna otkrića u oblasti medicine: leči i rak, i dijabetes, i celulit i šta sve ne. I to nije jedini proizvod koji se tako predstavio kupcu, u okolnostima smanjene osetljivosti nadležnih institucija i javnosti na bavljenje ovom temom. Kada pogledate police sa prehrambenim proizvodima, vi čitate informacije o hrani kao da ste u apoteci. Posebno je strašno kada takvim izjavama targetirate ranjivu grupu bolesnih i navodite ih da donesu ekonomsku odluku zasnovanu na obećanju ozdravljenja. A zakonodavac je već mislio na to. Po pozitivnim zakonima i pravilnicima ove zemlje ne možete obmanjivati potrošača u pogledu svojstva proizvoda, ne smete koristiti zdravstvene izjave u vezi sa hranom ako za to nemate dokaze, ne smete deklarisati hranu tako da joj pripisujete osobine prevencije i lečenja ljudi.
Kako je došlo do toga da još ranije sve slične reklame, pa i ova, nisu bile pod lupom nadležnih institucija zaduženih za sprovođenje tih zakona, ja ne znam. Zato sam pitala nadležna ministarstva zdravlja, poljoprivede i trgovine, za proveru navoda koje koristi proizvod koji je, čini mi se, otišao najdalje.
Iskreno, još uvek se čudim kako to da, umesto jednog potrošača, na ovo ranije nije reagovala struka, medicinska, farmaceutska ili nutricionistička, a sada se pitam zašto mi posle svega struka čestita tajno, u inboks.
Da li ste očekivali da će se podići ovolika medijska prašina i kako sad gledate na nju?
Smatrala sam da je u interesu javnosti da odgovor Tržišne inspekcije prenesem na blogu Mooshema.com. Učinila sam to zadovoljna i iznenađena da je jedna služba odgovorno radila svoj posao. Ali, želela sam i da podignem svest potrošača o tome da postoje zakoni kojima se u ovoj zemlji ne mogu tek tako isticati svojstva proizvoda za koje proizvođač nema nikakvog pokrića i da mi imamo pravo da zatražimo proveru. Dakle, to nisu prijave protiv nekoga, već zahtev za proveru dokaza o tvrdnjama kojima se proizvod predstavlja na tržištu.
Sve što se dogodilo nakon prve vesti objavljene na blogu Mooshema, više nema veze sa mnom. Vest se sa jednog bloga (eto zašto su blogovi i internet bitni) u rekordnom vremenu prelila na tradicionalne medije, čak i van granica države. O ovome su pisale sve zemlje u regionu, a ubrzo je i Ministarstvo ekonomije Crne Gore naložilo tamošnjem Ministarstvu zdravlja da isti hleb koji se nalazi na njihovom tržištu bude proveren, sa zaključkom da i tamo krši neke od pozitivnih zakona te zemlje kada je reč o oglašavanju i komuniciranju zdravstvenih izjava.
Pandorina kutija je otvorena. Kako medijski interes nije jenjavao nego je iz dana u dana postajao sve dramatičniji, i to sa jako puno dezinformacija, stvorila se i užasna buka oko celog slučaja od koje se više nije čula suština. A u svemu tome, proizvođač svojim nastupima u javnosti zaista nije puno pomogao, ni sebi, ni potrošačima, ni percepciji u javnosti.
Odgovor kompanije Trivit je, u suštini, nevešt pokušaj diskreditacije vaše ličnosti. Kao osoba koja se bavi komunikacijom i analitikom društvenih mreža, imate li nešto da im poručite na temu krizne komunikacije?
Da bi proizvođač izašao iz ove situacije sa minimalnom štetom, postojao je samo jedan dobar način. I stotinu pogrešnih. Onaj ko ih savetuje, odabrao je svih sto pogrešnih. Mene, kao građanku i uzbunjivača, pokušali su odmah da diskredituju tako što su me stavili u kontekst stranog plaćenika, iznoseći inače javan podatak o meni na koji sami ponosna, da sam pre 25 godina bila zaposlena u Fondu, „koji finansira Džordž Soros“. U trenutku dok odgovaram na ova pitanja, u celu priču je uvučen čak i moj suprug, imenom i prezimenom, ali i jedan ambasador, što je valjda dokaz o mešanju „stranih sila“ u slučaj.
Na prvi pogled sve ovo je smešno. Na drugi, opasno. Osim što je to lov na veštice, ovde se čita i suštinski oblik direktne pretnje – Čuvaj se, bavimo se tobom. I tvojom porodicom! Oni su ušli u lični rat s potrošačem, umesto da uđu u borbu za svoj proizvod.
Ali, izbor te strategije kriznog komuniciranja je štetan i za druge. Možda toga nisu ni svesni, ali iz ovih izjava se može shvatiti i zastrašivanje budućih uzbunjivača među građanima – uvek neko može izvući vašu ocenu iz matematike u osnovnoj školi i poigrati se tim podatkom, ako budete suviše pitali. Ćutite!
Još jednu perspektivu hoću da otvorim ovde: ovakvom argumentacijom uvodi se tema patriotizma, oličenog u hlebu Tonus, i nekakvih neprijatelja sa Zapada, personifikovanih kroz jednu blogerku.
I umesto da težište drže na onome što je nesporno i nije dovođeno u pitanje, da oni imaju kvalitetan proizvod samo su se malo zaigrali izjavama o njemu, sada su sami doprineli zbunjivanju javnosti koja više ne zna šta je bitno a šta nebitno. Neprijatelji, strani plaćenici, konkurencija, farmakomafija, strani ambasadori, supružnici, bakrači. Pa nije ni čudo da se javnost u strahu preispituje, smemo li uopšte više da jedemo taj hleb?!
Deluje kao da brojna udruženja potrošača nisu primetila da je ovde potrošaču potrebna zaštita, prećutali su ovaj napad na vas kao uzbunjivača?
Napadom na mene, napadnut je zapravo svaki potrošač u ovoj zemlji kojem bi palo na pamet da štiti svoja ili prava svih. Očekivala bih da udruženja potrošača zajedno i glasno stanu protiv pokušaja diskreditacije jednog uzbunjivača.
Tim izostankom reakcije organizacija koje se bave zaštitom potrošača, došli smo u paradoksalnu situaciju: umesto da zaštite savesnog potrošača koji je tragao za istinom, oni su ćutanjem nesvesno stali u zaštitu nesavesnog proizvođača koji je obmanjivao.
U saopštenju stoji jedna vrlo čudna rečenica, da farmaceutska industrija ne dozvoljava lečenje hranom i da su nam zakoni pisani pod pritiskom farmaceutske industrije. To je stara mantra svih nadrilekara. Koliko je ona opasna?
To je izjava kojom se unižava nauka i nadražava onaj deo ranije izmanipulisane javnosti strahom od vakcina, medicine i nauke uopšte. To je kemtrejl-haarp argumentacija širenja straha, odabrana za jedan određeni uzorak ljudi, po cenu da se izjavom institucionalizuje jedna opasna laž – da farmaceutska industrija želi da mi budemo bolesni kako bi ona zarađivala na tome. To je kao da kažete da protetičari idu okolo i otkidaju ljudima udove kako bi povećali proizvodnju pomagala.
Kad podgrevate teorije zavere u trenutku kada su oči javnosti uperene u vas, gde je tu društvena odgovornost? Vi ne možete etiketirati jednu naučnu oblast da biste sebe spasavali. Mislim, možete, ali je to užasno neodgovorno i opasno po celo društvo. Tome se može radovati samo onaj deo društva podložan manipulacijama i temama nekakvih moćnih sila izvan nas, oni koji spremno čekaju neko „obelodanjivanje zavere“ da bi zapravo sebi umeli da objasne ono što ne razumeju.
Hajde, budimo malo ozbiljni. Medicina danas u prvi plan stavlja prevenciju, ističući značaj ishrane u prvi plan, uz fizičku aktivnost. Pa, ne otvaraš tu front, na tački gde si na istom poslu brige o zdravlju ljudi! Smatram da su ovim direktno odgovorni u jednoj hipotetičkoj situaciji kada sutra neko ko nije uspeo da se „izleči“ od raka hlebom, odbije lekove za sebe i svoje dete jer je farmakologija zla.
Nauka je na strani čovečanstva. Zakoni se donose da bi se uredilo društvo. I kraj.
Ovo nije prvi put da dajete primer lične, građanske odgovornosti. Kako bi nam izgledao život i država kad bi više građana radilo ono što vi radite?
U korumpiranom društvu ljudi teško mogu da shvate da neko nešto radi u interesu opšteg dobra, a ne za nečiji račun ili lični interes. Ako ste i sami korumpirani, vaša sumnja u tuđe dobre namere biće upravo proporcionalna meri vaše korumpiranosti.
A u meni postoji to buntovno biće koje je pravično, ne trpi nepravdu i želi da čini nešto za opšte dobro. Pošto sam u ovom životu izbegla da budem političarka i da na taj način menjam svet, na primer, tu potrebu da budem deo promene realizovala sam kroz sve ostalo što radim kao građanka, i u slobodno vreme i na poslu.
Smatram da je zadatak svih nas građana da držimo otvorenima i oči i uši i usta. Ne nedostaje nama oka da vidimo da nešto nije u redu, ili sluha da čujemo da neko doziva pomoć ili možda laže. Nama nedostaje petlja da otvorimo usta.
