Eto, opet kupuju ono što im ne treba parama koje nemaju.
Prvo je Hrvatska ponosno objavila da će od SAD dobiti „balističke rakete“ kojima će, kažu, moći da domaši od Bajakova do Paraćina, ako smo ih dobro razumeli. Ako i ostavimo po strani logično pitanje – a šta to ima da se gađa u Paraćinu? – ostajemo ništa manje zbunjeni. Misli li Hrvatska da ratuje? Teško, jer nema zašto, sve i da ima čime, a nema. Te „balističke rakete“, koliko se dade razabrati do sada, jednostavno su sistemi višecevnih taktičkih lansera, najsličnijih onim našim bivšim „orkanima“ od 264 mm, kojima je Mile Martić gađao Zagreb početkom maja 1995, pa sada robija zbog toga. Nije problem u tome hoće li Hrvatska ili neće dobiti ili kupiti te neke američke višecevne lansere (njihove pare, njihova muzika); problem je u tome da šta će im to. Štogod gđa Merkel ovih dana lakomisleno pričala o „opasnostima od oružanih sukoba na Zapadnom Balkanu“, a zbog izbegličke krize, mogućnost da ta kriza dovede do rata ovde nezamisliva je. Hrvatska se vojska kroz NATO polako modernizuje – onim parama koje ima. Na onoj nesrećnoj paradi povodom „Oluje“ prikazali su neke nemačke samohodne haubice – pa šta?
To, naravno, nije smetalo Aleksandru Vučiću da se najedi i da najavi naoružavanje Srbije iz Rusije, sve pravdajući se hrvatskom pretnjom. Takvo pravdanje nije mu bilo potrebno: srpska vojska ionako je zrela za modernizaciju, hrvatska pretnja ili ne. Sada ćemo, najavio je Gospodar Vučić, mi sa braćom Rusima da sklopimo velika posla u oblasti „namenske industrije“ (to se lepo srpski zove vojna industrija, kao da su ostale industrije nenamenske). Pa ćemo da nabavimo helikoptere; pa ćemo u „Momi Stanojloviću“ da servisiramo ruske helikoptere; pa ćemo da kupimo ovo i ono, naročito mlazne lovce, a Hrvati neka se pojedu od zavisti.
NIJE VIŠE 6. APRIL 1941: Sve je to lepo i fino; Rusi – kao što je poznato – prodaju sve svakome, vuku za rukav i biju ko neće; ali za pare. Nisu ni Amerikanci bolji: ako Hrvatskoj i poklone raketne lansere kroz saradnju sa NATO-om, naplatiće im se kroz održavanje, rezervne delove, rakete i ostalo; znamo mi njih.
Trgovina oružjem – sve i kada je potpuno legalna (ima i takvih slučajeva) – komercijalni je posao i radi se zbog profita. Čuveni i poslednji veliki privatnik u tom poslu Sem Kamings objasnio je u jednom intervjuu to ovako: „Ovo što ja radim, to vam je kao da držim kockarnicu. Ako vam posao zavisi od ljudske gluposti – kako možete da izgubite?“ Čovek je u pravu, govori iz iskustva: milione je zaradio preprodajući ratni plen iz Drugog svetskog rata i viškove zastarelog, ali ispravnog, streljačkog naoružanja svakome ko je imao para. Privatnim trgovcima odzvonilo je početkom devedesetih, kad je bivši Varšavski pakt zatrpao planetu viškovima koje je prodavao budzašto. Taj isti Kamings objašnjavao je 1991. da je došlo vreme tenkova i pušaka za jednokratnu upotrebu: „Pušku AK 47 bacite kad ispucate magazin; tenk T 55 ostavite kad vam nestane goriva; pa kupite iz viškova i opet ste jeftinije prošli nego da ste kupovali novo.“ Nije danas mnogo bolja situacija: Hrvatska i Srbija, recimo, imaju beznadežno zastarele avione MIG 21, koje valja remontovati. Dobro, hajde, mlazni lovci potrebni su za čuvanje vazdušnog prostora, pa da ih remontujemo. Nisu potrebni ni za šta drugo, jer ratovati nećemo. Sve i da hoćemo – a mi to ovde znamo – protivnik je toliko tehnički i brojčano nadmoćan da to ne vredi truda. Nije to više 6. april 1941. kada je vazduhoplovstvo kraljevske vojske bilo tehnički manje-više na nivou Luftvafe; ovi danas gađaju preko horizonta: ispale i zaborave, a ti iskači dok možeš, jer te promašiti neće.
E, tu sada dolazimo na suštinu stvari. Naoružavanje određene vojske zavisi od njene odbrambene doktrine, ako je o odbrani reč, naravno; doktrina zavisi od percepcije pretnje; percepcija, opažanje i formulisanje pretnje, funkcija je spoljne politike date države. Aleksandar Vučić ne zaboravlja da pomene isključivo „odbrambene“ sisteme koje ima nameru da pazari od braće Rusa. Teško da ima „odbrambenog“ sistema naoružanja koji ne može postati ofanzivni u datom trenutku. Treba li da podsećamo na protivavionske topove kalibra 20 ili 37 mm, tako uspešno korišćene protiv civilnih ciljeva u horizontalnoj vatri? Tu upotrebu su protivavionci Luftvafe otkrili odmah 1939, pri napadu na Poljsku.
KO KOME RADI O GLAVI: Vratimo se na percepciju pretnje. Pre nego što se zalete sa predizbornim i demagoškim nabavkama savremenog naoružanja, premijeri Hrvatske i Srbije trebalo bi da razmisle od koga bi trebalo da se brane – ili koga smeraju da napadnu. Puko gomilanje naoružanja bacanje je para. Setimo se dva primera: bivša JNA bila je – govorili su razni – „četvrta vojna sila u Evropi“. I kako je završila? Izgubila je četiri rata i kompromitovala se epohalno; ode mast u propast. Krajem sedamdesetih je Vijetnam bio – knjigovodstveno, po popisu raspoloživog oružja – treća vojna sila na planeti. SAD su, naime, ostavile nezamislive količine naoružanja i vojne opreme prilikom slavne bežanije 1975. Posle su Vijetnamci to polako preprodavali okolo: Australiji su prodali desetine transportnih aviona „C 130 herkules“, raznima drugima stotine helikoptera (uglavnom „UH 1 hjui“), milione pušaka M16 i drugih (to se prodavalo donedavno preko Čehoslovačke, pa kasnije Češke i Slovačke; Hrvatska je bila među kupcima). O ostaloj sitneži da ne govorimo. Količina naoružanja i vojne opreme ne čini vojnu silu; eto vam Sadama i Gadafija. Količina znači samo profit trgovaca. Vojna industrija mora da prodaje; vojna industrija mora da izbacuje nove modele, kao što to čini i industrija mobilnih telefona, mora da impresionira budale s parama, pa i budale bez para, da kupuju ono što im ne treba parama koje nemaju. Setimo se samo našeg čuvenog izraelskog satelita: na kraju smo kupili najskuplji dirižabl na svetu.
Percepcija pretnje i spoljna politika moraju, kao prvo, da kažu koga se plašimo i kome radimo o glavi. Ni Hrvatska ni Srbija očigledno nemaju ni najbližeg pojma o tome. S kime će te dve zemlje da ratuju – daleko bilo? Jedna s drugom? Ne budimo smešni. Sa BiH, Crnom Gorom (mada bi neki ovde to voleli jako), sa Slovenijom (i to bi neki u Hrvatskoj voleli)? Sa Albanijom? Sa Madžarima, Rumunima, Bugarima, Makedoncima, sa Kosovom? Ne budimo smešni: neće ovde biti ratova u doglednoj budućnosti, osim ako svet ne ode u raspamet, što se ne može isključiti; ali u tom slučaju nam sistemi naoružanja neće biti ni od kakve pomoći.
Naravno da bi nama bilo lepo kada bi se Vazduhoplovno remontni zavod „Moma Stanojlović“ domogao remonta ruskih helikoptera; mala para veseli čoveka. Pitanje je samo: mogu li oni to posle ovolikih godina stagnacije i propuštanja tehnoloških napredaka? Ako mogu – odlično. Još bolje bi bilo da neko podigne na noge „namensku“ industriju, da nema dva-tri puta godišnje požara i eksplozija po njihovim fabrikama. Pa da se Zastava Oružje digne na noge, čim im država isplati ono što su pošteno zaradili.
Ceo ovaj cirkus u kome demagozi kupuju oružje misleći da će im to doneti glasove i simpatije – ostaće tužan cirkus, jer će i dalje na „patriotskoj“ i „sveslovenskoj“ osnovi padati u dužničko ropstvo kupujući za pare koje nemaju oružje koje im ne treba.
