Čovek koji zna kako funkcioniše mašina za manipulacije, zaštićen je

Za „Vreme“ iz Moskve

„Da li je ovo red za Lenjina?“, pita vremešna dama drugaricu dok stoje u redu ne kraćem od 500 metara ispred moskovskog izložbenog paviljona smeštenog u nekadašnjem carskom Manježu. „Ti nisi normalna“, odgovara joj prijateljica. „Što nisam normalna? Pa sećaš se da je ranije do ovde bio red za Mauzolej.“ „Jeste, ranije, ali davno!“

Red je za moje pojmove bio nepregledan, duvao je severni vetar, sneg je promicao, a temperatura oko nule. Nisam očekivala da će Moskovljani radni dan u podne da provedu strpljivo čekajući u redu da bi pogledali izložbu „Romantični realizam – Sovjetsko slikarstvo 1925–1945“ ocenjenu kao kulturni događaj godine, iako nisu izostale kritike ni da je reč o – prevari. Izložba je otvorena 4. novembra, realizovana je kao zajednički projekat najvećih ruskih muzeja – ukupno 80 radova sovjetskih umetnika iz perioda 1925–1945. izloženo je u 12 tematskih celina i izazvala je ogromno interesovanje publike i javnosti. To je razumljivo ako se uzme u obzir činjenica da su prikazi sovjetskog slikarstva ili sovjetske umetnosti u više navrata pravljeni u inostranstvu, a ovo je prvi put da je socijalistički realizam tema jedne izložbe organizovane u samoj Rusiji. Izložbu je kustoski potpisala Zelfira Tregulova, koja je od februara na čelu prestižne Tretjakovske galerije i čiji je ovo prvi autorski projekat, a uradila ga je u saradnji sa Dmitrijem Likinom, umetničkim direktorom Prvog kanala ruske televizije, i Eduardom Bojakovom, rediteljem. Izložba je još pre otvaranja pobudila veliku pažnju, pre svega zbog kontroverznog naslova „Romantični realizam“, ali i velikog budžeta, a polemike u štampi, na televizijama i socijalnim mrežama još traju.

UMETNOST I PROPAGANDA: Naime, „Romantični realizam. Sovjetsko slikarstvo 1925–1945“ pokušava da prikaže mehanizam kroz koji je sovjetski socijalizam, novi i u to vreme jedinstveni društveni sistem, promovisao tadašnje zvanično proklamovane vrednosti, ali i da u isto vreme izmeni uvreženo mišljenje da socrealistička umetnička dela nastala u ovom istorijskom periodu nemaju umetničku vrednost.

U Sovjetskom Savezu propaganda je bila jedan od vidova širenja boljševičke ideologije među svim društvenim grupama. Već u aprilu 1918. godine, samo šest meseci posle Oktobarskog prevrata, uprkos gladi i građanskom ratu koji je još trajao, Vladimir Iljič Lenjin izneo je plan „monumentalne propagande“ u kome su bili navedeni principi nove umetnosti. Kao najmoćniji instrumenti boljševičke propagande korišćeni su plakati, filmovi, animirani filmovi, štampa i literatura posvećena veličanju komunizma. Ovi mediji su se obraćali svim društvenim grupama i uzrastima i bili su najpogodniji način da se dopre do svesti građana koja je trebalo da se oblikuje po želji Partije. Socijalistički realizam, koji je nastao pod pokroviteljstvom glavnih političkih stratega boljševizma, bio je moćno sredstvo za uticaj na mase, ali i pokušaj da se religija zameni nekom vrstom paralelne stvarnosti „sovjetskog raja“.

STVARANJE MITA: Dvanaest segmenata na izložbi u koje su autori rasporedili slike izgledaju kao dvanaest odvojenih sakralnih prostora i svaki od njim ima atmosferu malog sovjetskog raja. Prvi je nazvan „Stvaranje mita“ i njegova namera je da pokaže službenu sovjetsku umetnost kao moćan propagandni resurs, a umetnika kao ilustratora koji svesno ili nesvesno propagandu uzdiže do nivoa sopstvenog umetničkog iskaza. Najupečatljivija slika ove vrste je II kongres Kominterne Isaka Brodskog iz 1924. godine. Segment nazvan „Slike vođe“ predstavlja put umetnosti od slobode do neke vrste estetike „optimističkog konformizma“, koji iako nije bio nametnut nekim dekretom, svakako je bio podržavan. Ovde su izloženi portreti Lenjina, ali i Staljina. Treći segment posvećen je Crvenoj armiji, za njim sledi „Poetizacija rada“. U ovom poglavlju izložbe najvidljiviji je prelaz od estetike usiljene radosti u slikama iz 20-

-ih, do već zrelog predratnog socrealizma. Rad više nije težak i mukotrpan, na tim slikama vidimo vesele i lepe radnice ribokombinata, snažne kosače, rudare.

„Uvis!“ je naslov dela izložbe koji su autori posvetili čudu letenja, vazduhoplovstvu, u stvari čudu života. Za razliku od atmosfere dramatičnih portreta ili masovnih skupova, ovde sve odiše čednošću, nežni sivoplavi tonovi izgledaju zaista romantično. Vidimo slike Aleksandra Labasa na kojima je svet umiven i svež, a u njemu žive ljudi kojima ni gravitacija više nije problem. Sledeća tema je „Novo telo – novi čovek“. Sovjetska vlast zainteresovala se za sport i fiskulturu, i već 1918. godine je formirano Odeljenje za fizičku pripremu radnika, koje poručuje: „Mladoj zemlji trebaju jaki građani. Robovi, ustanite. Ispravite leđa i kolena!“ Ubrzo potom se razvija kult tela i zdravlja, koji dalje vodi do novog kulta, a to su odmor i praznici. Uz to, u prvim godinama posle revolucije dolazi i do seksualne emancipacije. Izložene slike Aleksandra Dejneke i drugih autora bave se oslobođenim telom, ali bez seksualnih aluzija. Novi čovek čvrsto stoji na zemlji i jasno gleda u budućnost. „Praznici i susreti“ deo su romantične ekspozicije novog čoveka, koji je dobio ne samo novu zemlji i nove heroje nego i nove praznike. Nekadašnju porodičnu intimu ili mala cehovska slavlja zamenilo je vreme jedinstva i masovnosti, što se može pratiti i na slikama Brodskog, Efanova i drugih. Tu primećujemo i naglašenu depersonalizaciju likova na slikama.

HEROJI: Deo izložbe naslovljen „Na Istoku“ otkriva da je sovjetska ideologija stigla i do Kavkaza i Centralne Azije, ali i da su pod maskom originalnosti slikari mogli radovima da dodaju dozu egzotike i nacionalnog temperamenta. U ovim radovima sve pršti od boja i radosti. A radost ili „Teritorija sreće“ je poglavlje koje se bavi srećom kao propagandnim zadatkom. Vizija budućnosti je: „Kako je lepo živeti u Sovjetskom Savezu!“ „Teritoriju sreće“ ispunjavaju deca koja se kupaju u potoku, majka sa bebom, dete koje spava, sve gde je sunce, tišina i nebo. „Arhitektonska utopija“ tretira želje pojedinca koji je potpuno lišen želje za privatnom imovinom. Lep, zdrav čovek, srećan što živi u komunizmu, ima potrebu za ogromnim bibliotekama, salama za skupove, stadionima, bazenima, aerodromima. Ideja trijumfalne estetike u arhitekturi prvi put je ostvarena na prvoizgrađenoj moskovskoj metro-stanici.

Segment pod naslovom „Heroji“ važan je deo izložbe. Portretski žanr razvio se u SSSR tokom tridesetih godina, a do tada je socrealizam već potisnuo sve umetničke pravce koji su mu prethodili, a glavne teme u umetnosti su i dalje bile transformacija zemlje i transformacija čoveka. Čovek iz naroda postaje heroj, a rad General Vorošilov u šetnji na skijama Isaka Brodskog reprezentativan primer je portreta po zadatom predlošku. Portretišu se deputati, poljoprivrednici, graditelji mostova i metroa, najbolji ljudi Otadžbine.

Drugi svetski rat je u sovjetskoj terminologiji „Veliki rat“, a danas se u Rusiji naziva Velikim otadžbinskim ratom. On je tema poslednjeg segmenta moskovske izložbe. Napadom Nemačke i početkom rata prestao je u Sovjetskom Savezu progon nad crkvom, socrealizam preuzima biblijske priče i ikonografiju, a zid između duhovne i sovjetske umetnosti se gubi. Deo izložbe posvećen ratu autori su smestili u prostor koji je intiman i sklonjen iz vreve. Ovde je izloženo samo pet slika velikih dimenzija, koje se skoro lično obraćaju svakom gledaocu. Portret Aleksandra Nevskog Pavela Korina naslikan je kao ikona koja predstavlja nebeskog pokrovitelja, Majka partizana s golorukom staricom pred neprijateljskom vojskom priziva sliku Davida pred Golijatom, na slici Aleksandra Plastova Fašista je preleteo ubijeni pastir je nevina žrtva, na Odbrani Sevastopolja Aleksandra Dejneke pobeđuje se smrt, a apologetska slika Pismo s fronta Aleksandra Laktjanova su – Blagovesti.

NOVA ČITANJA: Dnevni list „Komersant“ nedelju dana posle otvaranja izložbe, koja je već dobila status kulturnog događaja sezone, štampao je obiman tekst u kome se postavka kritički analizira, a autorima se poručuje da ne mogu da prodaju socrealizam, produkt represivnog Staljinovog režima, kao nešto romantično, odnosno da socrealizam pakuju kao romantizam. Na ovakve optužbe autorka Zelfira Tregulova odgovara da im je cilj bio da pokažu dela koja su u umetničkim dometima vredna Versaja, a stavove da je „veliku rusku avangardu uništio socrealizam“ ili „da je staljinistička arhitektura, fuj“, smatra snobovskim, jer svaka epoha je legitimna na svoj način. „Čovek koji zna kako funkcioniše manipulaciona mašinerija je zaštićen“, govorio je Josif Brodski, ruski pesnik i disident, američkim studentima osamdesetih. Autori „Romantičnog realizma“ tvrde da su hteli da upozore ljude kako je u njihovoj zemlji radila propagandna mašinerija početkom XX veka, ali i na činjenicu da bez mitologije ne može da se živi.

Mi koji smo izložbu videli, osećamo se upozorenim!

ALEKSANDAR LAKTIONOV: Pismo s fronta, 1947.

ALEKSANDAR DEJNEKA: Budući piloti, 1938.

ALEKSANDAR SAMOHVALOV: S. M. Kirov pozdravlja paradu fiskulturnika, 1935.

JURIJ PIMENOV: Žena u ljuljašci, 1934.

ALEKSANDAR DEJNEKA: Odbrana Sevastopolja, 1942.

VASILIJ SVAROG: Staljin i članovi Politbiroa sa decom u Parku Gorki, 1939.

PAVEL KORIN: Aleksandar Nevski, 1942.

ISAK BRODSKI: Drugi kongres Kominterne, 1924.