Priča o dedama

Potpisnik ovih redova je prilično ravnodušan prema zavičajnoj književnosti, izuzev kada je – vrhunska. Svetu, međutim, pripovedaštva Isaka Baševisa Singera opčinjavajuće me je privukla lokalnost njegovih priča koja zrcali univerzalnošću. O jidiš kulturi svakodnevlja u zabitim poljskim seocima i – u vremenu i prostoru jednako izgubljenim – geto zajednicama po američkim velegradovima, o mirisu jevrejskih kolača, o opsesivnom iščitavanjima Tore i univerzalne istine o ljudskoj prirodi saznavao sam iz stranica ispisanih Singerovom rukom. Naivno slikarstvo me takođe malo i nedovoljno privlači, sem opet ako ne zaiskri individualnošću. Domen autentičnosti u mom osećaju ne nastaje iz žanra zavičajnosti i njegovih rutina „izvorne tematike“ nego tek iz susreta individualnosti sa bilo kojim žanrovskim obrascima, uključujući i one zavičajne. Ako je individua pritom radikalna, tu počinju da se izoštravaju moja čitalačka čula. A, ako se nešto može reći za Borisa Stanića, to je da on jeste radikalna individualnost. Potpuno je osoben crtač i, što je tako važno, ume da pripoveda. Nekad žestoko do delirijuma, ponekad sa lirskom mirnoćom epifanije.

PRIPOVEDAČI

Stripovi velike pripovedačke snage uvek su bili jedan od najvažnijih indikatora koliko je života u medijskoj sceni stripa, i ta se stvar ne menja da li je reč o magijskom ozračju pripovedača kakav je Rene Gošini s „Ko se prepio čarobnog napitka“, „Kalif umesto kalifa“ i „Tatalič Tatalič“ ili je pak reč o pripovedačima neklasičnog kova kakvi su osamdesetih godina bili Darko Perović s narativno maglovitim i talentovanim Brekom i Zoran Janjetov s genijalnim Bernardom Panasonikom. Srce priče, ako je reč o velikom talentu, jednako kuca i u nenarativnim delima kakva su Mebijusova Hermetična garaža i Arzak, Linčov Tvin Piks ili Grinavejev Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik.

Poslednjih desetak godina medijska scena u regionu snažno je obeležena s dva paralelna procesa. S jedne strane, nikada nismo imali toliko talentovanih crtača, visokih profesionalaca koji su crtački osvojili evropsku i američku scenu, ali koji nisu u prilici da rade stripove po sopstvenim scenarijima ili po pričama domaćih scenarista i, s druge strane, obeležena je prisustvom osobenih pripovedačkih glasova kakvi su Aleksandar Zograf, Wostok, Nina Bunjevac (Hladna kao led i Otadžbina), Sonja Gašperov (Vučine), Ivana Pipal (Priča o teti Mandi) i – Boris Stanić. Kroz grafičke romane, zbirke priča i kratke stripske proze oni su udahnuli život stripu na ovim prostorima. Dva paralelna fenomena podjednako važno ukazuju na otkucaje srca stripa kao medija izražavanja.

PRIPOVEDAM, DAKLE OŽIVLJAVAM

„Ovo je priča o mom dedi Radosavu“, tako Stanić započinje sagu o Radosavu. „Pripovedam onako kako se sećam da je on meni pričao.“ Deda se poprilično namučio u životu, međutim, i u mraku je video lepotu i smisao… „Maštao je da starost provede putujući s našom bakom Brankom. Umro je istrošena, ali puna srca, i ja ga sada šaljem na nedosanjani put…“ Pripovedam, dakle oživljavam. Šta to radi Stanić? Poklanja Radosavu još jedan život. Reaktuelizacija života kroz priču je oblik oživljavanja, ponovno doživljavanje, ovaj put kroz svest pripovedača i nas čitalaca. „Strip o Radosavu… zanimljiv već i po tome što poseduje težinu stvarnosti… Zadubivši se u životnu priču svog dede, Boris Stanić je došao do univerzalne priče, zasnovane na nekim opštim vrednostima, koje nas se svih tiču“, napisao je Aleksandar Zograf u pogovoru za Jutarnju maglu (Radosav – Jutarnja magla, Komiko, Novi Sad, 2011). U Hrastovom lišću (Radosav – Hrastovo lišće, Komiko, Novi Sad, 2015) Stanić pominje Radosavljeve roditelje koji su umrli davno pre autorovog rođenja. To dvoje ljudi deda Radosav je oživeo svojim pričama. Unuk autor vraća dug oživljavanja dedi. Od njega je počeo da se uči tom magijskom zanatu.

TRPLJENJE I BOL

Trpljenje i bol u Radosavu prati svu neartikulisanost ljudskih odnosa, tačnije njihovu artikulaciju na primitivnom nivou. Način na koji dečak Radosav prihvata dobrotu drugih, koja se u njegovom odrastanju ne događa često, je duboko dirljiv. Naznačava prigušeni trenutak njegove svesti o tome koliko je u bedi i da može, makar i za trenutak, biti bolje. A snaga destruktivnosti koje i deda i unuk (autor) prepoznaju u svetu oko sebe, nisu pošteđeni ni Radosav a ni autorska persona koja luta po šipražjima vlastitog dela – u Blatištu (Elektrika, Pančevo, 2012).

Deda Radosav nije trpeo autoritete. Mrzeo je da mu naređuju. Karmička ironija je da je većinu svog životnog veka proveo u uniformi. Dirljivi momenat je kada, zaposlen u policiji, Radosav ima preko dvadeset košulja i – šimike. Sve zbog bolnog sećanja na očajničku nemaštinu. Radosavljeva lucidnost nastaje u očajanju. Njegov san o školovanju kao izbavljenju susrešće se s osvetom represivne sredine u kojoj vlada tiranski konformizam, a on ne podnosi izbavljenje, izmicanje individue kolektivnim ograničenjima egzistencije. Ovu mogućnost izmicanja inače nazivamo opojnom rečju sloboda. „Kako mi njega da zajebemo!? Jerbo nam ne treba pametan policajac…“

Ivan Veljković u tekstu Kadar po kadar – mladost ističe Radosavljeve oči: „Gotovo u svakom trenutku, oči napaćenog seljanina/seljančeta zveraju oštro u čitaoca, gotovo kao da sude nekome ili nečemu… neopisivo oštrih, sekućih očiju… Britke, kose, neoprostive oči – prozor duše jednog večnog radnika. Nepromenjive od prvih teških uzdaha, nepromenjive od prve pesnice upućene upravniku doma za ratnu siročad davne 1947. godine. Nepromenjive čak i u trenucima nežnosti.“

Veljković, međutim, ne prepoznaje poetsku prirodu ovog dela kao primarnu, nego ga prevashodno sagledava kao dokumentarističko. U tome greši, a Zograf je u pravu, kada upravo stavlja akcent na poetsko u Radosavu. Poljski kritičar Cuba Oleksak, koji je inače dosta kritičan prema ovom grafičkom romanu, naziva Radosava mitografijom i fantazmagorijom, po mom dubokom uverenju, sasvim osnovano. Reč je o pokušaju rekonstrukcije tragične sudbine autorovog dede. Neke stranice ovog grafičkog romana se čitaju kao tragedija. Priča o Radosavu izražena je kroz vrlo specifičnu poetiku.

Sarajevski atentat

Priča o dedama

U Stanićevom kreativnom rezultatu mešaju se fikciona i dokumentaristička sredstva i upravo to smatram osobenošću njegovog postupka i u Radosavu i u Atentatu (Besna kobila, Zemun, 2015) koji je uradio prema sjajnom scenariju Gvida van Hengela, mladog holandskog istoričara koji je i u ovom grafičkom romanu i u svojoj istorijskoj knjizi Dani Gavrila Principa (objavljenoj u Holandiji) uspeo da izbegne zaplitanje u ideološku zamku i upadanje u ostrašćene rasprave oko naivno pojednostavljenog „ili/ili“ pitanja da li je Princip bio terorista ili borac za slobodu. Umesto toga, Van Hengel i Stanić su briljirali ispričavši priču iz ugla ljudske tragedije učesnika – pre, tokom i posle događaja – zahvativši intimni svet i tokove svesti zaverenika. Umesto politizacije, Atentat nam je dao egzistencijalizaciju. Uhvatio je svu unezverenost aktera događaja, polagano zagrevanje i zatim proključalost istorijskog trenutka, u kome učesnicima isprva mutno, pa sve ubrzanije i potom bolno prolazi kroz svest da se događa, da eksplodira – Istorija. Istorija koja, koliko god da pokušamo da je pravimo, jednako zapanjuje i melje nas same.

Radosavljeva svakodnevica o kojoj Stanić pripoveda na trenutke izgleda kao golgota pripadna nekom istorijskom periodu od koga smo udaljeni. Autorov voice over to samo naglašava: „Naravno, stvarnost je znatno surovija i da se ova knjiga bavi realizmom života, stranice bi bile poprskane krvlju i znojem.“ A istovremeno, Radosav je delimično san, s elementima fantazmagorije, prepun deformisanih oblika. To je deo autorskog postupka oneobičavanja u kome se istorija i svakodnevica dovode u kontrapunkt. Ono što iz naše sadašnjosti izgleda neverovatno, u drugom, ne mnogo udaljenom istorijskom trenutku je stvar svakodnevice. Okrutne životne okolnosti i njihovo psihološko procesovanje u svesti junaka, proza Radosavljevog života i njegovi snovi ukrštaju se do trenutaka brisanja granica među njima.

Osobina Stanićevog grafičkog stila je i njegov „švrakopis“, uključujući greške pri upisivanju i pokrivanja delova teksta crnim išaranim kvadratima. Greške se ne sakrivaju, one postaju deo ogoljavanja postupka. Grafički dizajn naglašava melanholični, emocionalni ton čitave priče. Magda Rućinska pak skreće pažnju na uticaje ekspresionističke i primitivne umetnosti na Stanića, što i sam autor u intervjuima naglašava. No, mračni pasaži lepote u Radosavu smenjuju se lirskim momentima. Uticaj Marka Šagala je vidljiv, mada najčešće prerušen u jedno mnogo grublje ruho, nalik onom u koje je Radosav sticajem poražavajuće nemaštine obučen nakon povratka iz vojske, a pre stupanja u službu u miliciji.

Stanić se ne priklanja niti jednoj od već dostupnih stripskih tradicija i tu tom pogledu njegov pristup je potpuno originalan u kreiranju svojih stripskih proza vizuelno izraženih, kako bi to Van Hengel rekao, upečatljivim, nemilosrdnim stilom. Reč je o integralnoj stripskoj naraciji, naravno, potpuno različitoj od sikls-kanifovske integralne naracije. Susretanje građe i sižea, načina na koji se pripoveda kod Stanića je fascinantno. Ekspresionistički crtački stil je jasno potekao iz njegovih studija slikarstva. Različitim, varirajućim stilom širokog raspona autor se kreće unutar svake od svojih knjiga stripova, dakle „nestilom“ koji je takav da je savršeno prepoznatljiv autorski rukopis Borisa Stanića. U Atentatu je možda najsistematičnije razvio puni raspon ove metodske „nedoslednosti“.

UPORIŠTA

Neki prizori u Stanićevim stripovima imaju snagu hipnotičkog privlačenja. Zanese vas kao čitaoca u svom narativnom vozilu… jedino što ovde nije reč o automobilu… on vas provuče kroz glib vozeći vas seoskim kolima u koja su upregnuti konji. Snaga zaprege tolika je da vas nepovratno odvodi u epicentar Stanićevih pripovedačkih vrtloga. Stanić je povremeno komičan na način nekakvog narodskog Kafke koji vam pripoveda svoj roman u žargonu seoske bede i razvalina života. To vam je nekako kao Krnjetina spojiti s Francom Kafkom. Na jezičkom nivou, on je užasavajući, urnebesan, smešan, setan, traumatično eksplozivan. Takođe, uhvatio je dosta uspešno starinske, arhaično-ruralne dijaloške oblike.

Blatište je posebno dragocena kolekcija kratkih stripova. „Na 130 strana ovog intenzivnog štiva, autor se bavi paganskom mitologijom, odnosom pojedinca prema prirodi, ukrajinskim i uzbekistanskim narodnim bajkama, ali i grotesknom kritikom savremenog života i urbane hipokrizije. Borisov intenzivni i bučni stil, uz čestu upotrebu bogatog, skoro pa fovističkog kolorita, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Plakanje i smejanje istovremeno.“ Odlična najava i opis za ovu zbirku. Blatište je, međutim, i ključ za odgonetku tajni o talentima pripovedača Borisa Stanića. Koja su uporišta Stanićeve poetike? Zaumnost, sirovost, panteistički odnos prema prirodi, sumnja u kolektivne ideološke diskurse, vera u puni egzistencijalni smisao lokalnog, užasno važnog i velikog postojanja u malom. On se nije otuđio od lokalnog nego odronio od njegove lokalističke ideološke mitomanije i to snagom kojom se stena ruši u kanjon. A lokalnom je poklonio najlepši poklon, otvorio je mogućnost univerzalne priče, zasnovane na nekim opštim vrednostima, koje nas se, kako kaže Zograf, svih tiču.