Darko Bajić je reditelj Klaustrofobične komedije Dušana Kovačevića, predstave koja se igra u Zvezdara teatru, predstave koju su kritičari ocenili kao jednu od najboljih prošle godine, i filma Bićemo prvaci sveta koji je na letošnjem Filmskom festivalu u Puli osvojio nagradu publike Zlatna vrata. Klaustrofobična komedija je peta pozorišna režija Darka Bajića. Spisak njegovih filmskih i televizijskih režija je znatno duži, pomenimo filmove Direktan prenos, Crni bombarder, Balkanska pravila, Rat uživo, Na lepom plavom Dunavu, O Gringo i seriju Sivi dom kojom se proslavio. Darko Bajić je profesor filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu duže od tri decenije.
„VREME„: Očekivano ali i opravdano pitanje povodom predstave Klaustrofobična komedija odnosi se na razlog zašto ste sada inscenirali ovaj tekst Dušana Kovačevića?
DARKO BAJIĆ: Zato što sam čitajući ponovo Duškov tekst shvatio da se odnosi umetnosti i politike, slobode mišljenja, od osamdesetih do danas nisu promenili. To mi je i dalo ideju da na sceni uporedim današnje vreme sa krajem osamdesetih, kad je tekst napisan i prvi put izveden. Pisca Teju Kraja locirao sam u današnje vreme, a dramski komad koji on piše inspirisan savremenicima – u osamdesete. Sve ostalo našao sam u Duškovom tekstu. Recimo, dijalog između pisca Teje i njegovog brata političara Jagoša Kraja, u kome pisac braneći svoju autonomiju napada političara: političar se brani demagoškim argumentima, ali i postavlja pitanje zašto su današnji umetnici preokupirani ličnom egzistencijom i uspehom pa im do svesti ne dopire činjenica da su i oni deo istorije i da moraju svojim angažmanom da pomognu pozitivne promene u svojoj profesiji i društvu. Tu sad zalazimo u područje autocenzure. Sputavanje umetnosti i stvaranje sveta u kome umetnici pribegavaju autocenzuri je velika opasnost za društvo. Ratni sukobi devedesetih, beda, tranzicija i neokolonijalizam Zapada pretvorili su stanovnike ove zemlje u ljude koji se prvenstveno bave preživljavanjem. Naravno da ih nimalo ne krivim, okolnosti su učinile da je lični i porodični opstanak na prvom mestu, ali istovremeno ne mogu a da ne primetim da im je kritička misao otupela, pa i sasvim nestala. Preživljavanje, međutim, nije jedini razlog. Tranzicija, u haosu pretvaranja idealističkog sna o komunističkom društvu u materijalističku tržišnu ekonomiju kapitalizma, donela nam je novi sistem vrednosti. Ljudi se povlače ili plaše. Ako ćutim, možda ću dobiti posao. Autocenzura je postala način života. Zato, ako su osamdesete bile klaustrofobična komedija, ove naše godine su komedija klaustrofobije. Da cela stvar bude još gora, pod ovim našim nebom različita mišljenja ne izazivaju boljitak, već ratove. Ne znači da ako se neko ne slaže sa svim potezima vlasti da je strani plaćenik i protivnik države. U Klaustrofobičnoj komediji Odžačar Sava kaže da je još njegov deda govorio: „Ljudi, ajmo da prestanemo da obaramo ruke, ajmo da počnemo da obaramo misli.“
Kad u jednoj sceni Milicioner priča Odžačaru da je gledao pozorišnu predstavu i u njoj video sebe i njega i komšiju političara, Odžačar mu kaže da pozorište pokazuje život. U kakvom su odnosu pozorište i život?
Kovačević ima dovoljno hrabrosti da kaže ono što misli, a i da prikaže život do te mere ekspresivno, bez i trunke banalnosti, da nam ono što gledamo na sceni udahne zadovoljstvo života. On stalno ima te velike talase, podsećaju me na Milijusov film Dan velikih valova, na kojima vi treba da surfujete. Ti talasi su opasni i u svakom trenutku mogu da vas progutaju tako da ćete izgubiti nit priče. Ali, kad naučite da surfujete po njima, osetićete da vetar nije vaš protivnik već da pojačava vašu snagu
Pričate o posledicama politike na ljudski život, krivite je za gubitak kritičke misli. Međutim, vaša Klaustrofobična komedija se prvenstveno doživljava kao priča o dobroti, njena poruka je da ljudskost pobeđuje političare.
Ja mislim da ovo jeste politička predstava zato što kritikuje vreme u kome živimo. Kovačevićeva kritika vlasti u ovoj predstavi se pretvara u poruku da smo zaslužili vlast kakvu imamo zato što se nismo izborili za ono što hoćemo. Suština je u nama: da li mi znamo da sa onima koji su na vlasti uspostavimo dijalog ili ne. Da li na pravi način donosimo pobede svojoj profesiji ili prihvatamo kompromise? Ako smo sprečeni da govorimo šta hoćemo, moramo da odgovorimo na pitanje ko nas to sprečava. Da li su to političari na vlasti, mediji, strane sile, ili mi sami sebe autocenzurišemo? Potrebno je napraviti i usvojiti nacionalni plan za razvoj kinematografije. Ne možemo očekivati da vlast to završi umesto nas. Setite se da su se advokati šest meseci borili i da su se izborili za poštovanje svoje profesije…
A što se tiče poruke o dobroti koju pominjete, to je možda i najveća kritika vremena u kome živimo. Naime, u nametanju globalnih vrednosti svet kao da je zaboravio čoveka koji je dobar samo zato što želi da bude dobar. Kod nas se smatra da je dobar čovek budala, zato što mu ta dobrota ne donosi zaradu. Izgubili smo potrebu za stvaranje humanijeg društva.
U kojoj fazi je regionalna Deklaracija o promociji i distribuciji filmova, koju ste inicirali u septembru na Festivalu filmske režije u Leskovcu, čiji ste inače umetnički direktor?
Deklaracija je pred usvajanjem. Osnova njene ideje je da kultura nema granica. Region je veliko tržište, a ono neće biti iskorišćeno ukoliko ne postoje razmena i promocija filmova. Naša sličnost i različitost nam omogućavaju da napredujemo, da se takmičimo, razmenjujemo informacije, i da, ponoviću, pre svega – da vidimo slobodnu autorsku reč i misao. Bioskop ima svoju misiju da pobeđuje jednoumlje.
Da li u regionu ima interesovanja za regionalni film?
Film Bićemo prvaci sveta je samo za jedno veče u Puli videlo 10.000 ljudi. Zaključite sami. Nije ih niko terao. Sami su kupili kartu. Veliko tržište poput ex-Yu omogućava autonomiju autora i njihovih kinematografija, a uspeh kod gledalaca omogućava producentu i sredstva za novi film. Leskovačka deklaracija, koju su podržali reditelji regiona, podstiče i traži osnivanje zajedničkog fonda koji će podsticati distribuciju i promociju filmova u bivšim republikama SFRJ. Tako se stvara kulturni region, naravno uz pomoć ministarstava kulture svih država, kao što je to slučaj u mnogim evropskim zemljama.
Šta mislite, zašto je pulska publika bila oduševljena vašim filmom – dakle pričom o timu koji je 1970. godine košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije, pa i Jugoslaviji, doneo zlatnu medalju na svetskom prvenstvu u utakmici sa reprezentacijom SAD?
Nije to jugonostalgija, ako ste na to mislili, niti sentiment. Ili nije samo to. Ja mislim da je film podstakao ljude da upoređuju prošlo i sadašnje vreme. Razočarani ovim što imaju danas, pobegli su u prošlost. Sistem prepoznavanja vrednosti i davanja šanse onima koji mogu da pobede i da podstaknu da to urade i drugi. Kad kažeš: mi ćemo biti prvaci sveta, danas te smatraju ludim, a nekada ti je sistem koji je umeo da prepozna tvoju vrednost davao šansu. I bili su u pravu. Jer, ko to treba da prepozna, vlast ili profesionalaci koji imaju strategiju? Tad si mogao da budeš onoliko veliki koliko vrediš. Bilo je to vreme u kome nam je sistem bio nametan, ali je bio naš. Danas ti sistem nameće neko iz neke zemlje hiljadama kilometara udaljene od tvoje, i pritom ne razmišlja o tebi već o svom interesu. Neokolonijalizam. Ukratko, mislim da je tih 10.000 ljudi u Puli pronašlo u filmu ono što im nedostaje u stvarnosti.
Susret između političara i sportiste o kome pričate u filmu je pokazan rečenicom: „Bićemo prvaci sveta, druže Dedijer.“ Da li je ta rečenica zaista izgovorena? Vaš film je rekonstrukcija događaja, u njemu se pojavljuju tadašnji visoki državni funkcioneri, pa i sam Tito. Koliko je vaš film verodostojan?
Snimali smo na autentičnim mestima, inspirisani istorijskim činjenicama. Na Adi Ciganliji pred oko 3000 ljudi održana je projekcija na otvorenom na kojoj je bio prisutan legendarni trener košarkaške reprezentacije Jugoslavije iz 1970, Ranko Žeravica. Tražio je da s njim pogledam film. Ja sam, naravno, sve vreme osluškivao i posmatrao njegove reakcije, mislim da mi je to bilo najteže gledanje svog filma u životu. Kad se sve završilo, Žeravica je ustao, podigao mi ruku i rekao: „Majstore, ti si svetski šampion! Nisam sumnjao da ćeš dočarati utakmicu, ali da ćeš me vratiti u ono vreme, to nisam verovao!“ To mi je bila najdraža nagrada. Dugo smo pričali posle filma. Tada sam video njegov osmeh, osmeh čoveka koji je ostvario svoj san. Bio je najbolji na svetu.
Jedna od tema filma je kolektivna sreća. Cela zemlja se raduje pobedi…
I cela zemlja je pobednik. Ja pamtim taj osećaj, tada sam imao petnaest godina. Svi smo navijali za „plave“. Kada postanete najbolji na svetu, u tom trenutku smo najsrećniji narod na planeti, nema srećnijeg! To je divan osećaj, nažalost kratko traje.
