Pašće crni sneg

Argentina je zemlja izmučena diktaturom i vojnim huntama. Od početka dvehiljaditih prolazi kroz svojevrstan umetnički i kulturni preporod. Jedna od važnih pojava u vizuelnoj umetnosti Buenos Ajresa jeste slikanje velikih uličnih zidnih murala i stensila. Jedan od najčešćih motiva na njima je muška figura u skafanderu sa ronilačkom maskom i puškom preko ramena, koji smireno hodi ka posmatraču. Reč je o junaku stripa Eternaut čija se prva pojava 1957. u Argentini od 2010. proslavlja kao Dan stripa, a čiji je tvorac Hektor German Osterheld, simbol otpora diktaturi i žrtva argentinske vojne hunte. Iza maske na stensilima često se nazire lice bivšeg predsednika Nestora Kiršnera, levičara i protivnika neoliberalizma, a figura ponekad drži prste formirajući slovo „V“, što je znak pobede, ali asocira i na subverzivnu urbanu gerilu mladih inspirisanih Murovim stripom V kao Vendeta.

ARGENTINSKA ŠKOLA: Opus argentinske škole stripa je toliko obiman da je Pol Gravet svojevremeno napisao: „Ukoliko uživate u stripu, možda ni ne shvatate da sa sigurnošću cenite makar jednog argentinskog umetnika, bilo da su to šarolike komične pantomime Mordilja, superherojština Huana Bobilja ili pokojnog Karlosa Melje, ili jeziva elegancija Eduarda Risoa.“ I zaista, ako pogledamo imena argentinskog stripa, naći ćemo dugačak spisak autora svetske slave, poput Alberta Breće, Solana Lopeza, Huana Himeneza, Huana Karlosa Kolombresa – Landrua, Kvinoa, Karlosa Trilja, Hozea Luisa Salinasa, Karlosa Sampaja, Hozea Antonija Munjoza, Dominga Mandarfine, Horacija Altrune, Eduarda Risoa i brojnih drugih. Ovim imenima moramo da dodamo i pripadnike Venecijanske grupe, grupe italijanskih umetnika koji su nakon Drugog svetskog rata napustili svoju domovinu i odabrali Argentinu za nastavak karijere – Mario Faustineli, Hugo Prat, Ivo Pavone i Dino Batalja. Alberto Breća i Solano Lopez su zbog bliskosti sa ovim umetnicima smatrani počasnim članovima grupe.

Zlatno doba stripa u Argentini, koje obuhvata period od kraja Drugog svetskog rata pa do sredine šezdesetih, obeleženo je velikim brojem strip-revija, u kojima je ovo more autora stvaralo dela neizmerne originalnosti. Nakon prvog talasa, od početka šezdesetih ekonomska kriza i problemi u izdavaštvu nagrizaju argentinski strip, da bi vojni udar 1966. i cenzura koja sledi udarili poslednji klin u kovčeg velikom broju revija i projekata. Kratak prekid u diktaturi 1973. godine i zatim povratak Perona otkrivaju duboke rane u argentinskom društvu. Posebno nakon Peronove smrti 1974. godine i uzurpacije vlasti od strane njegove žene Izabele, nakon čega sledi krvavi obračun leve i desne struje peronista, početak Prljavog rata, ponovnog vojnog udara i diktature koja će potresati ovu zemlju sve do 1983. godine i odneti nekoliko desetina hiljada života.

U ovom periodu veliki broj autora napušta zemlju i beži prvenstveno u Evropu. U Argentini se sve više autora nalazi na udaru vojnih vlasti, a među njima posebno Hektor German Osterheld, jedan od simbola argentinskog stripa.

OD KIRKA DO ETERNAUTA: Hektor German Osterheld je rođen 23. jula 1919. godine u Buenos Ajresu, u porodici nemačko-baskijskog porekla. Studirao je geologiju i kratko vreme proveo radeći u profesiji. Četrdesetih je objavio prve radove u „La Prensi“, da bi potom počeo da piše za izdavačku kuću „Abril“. Već tada je ostvario saradnju sa Venecijanskom grupom, posebno Hugom Pratom, s kojim postaje prijatelj. Voleo je da okuplja oko sebe saradnike, i bio je poznat po čestim druženjima i piknicima u svojoj porodičnoj kući.

Ovaj rani period stvaralaštva je obeležen Narednikom Kirkom, stripom nastalim u saradnji sa Hugom Pratom, koji je premijerno objavljen 1953. godine. Kirk je veoma rano pokazao Osterheldov talenat, jer je reč o stripu koji se bavi za vestern nesvakidašnjim temama i raskrinkavanjem tabua. Narednik Kirk je vojnik iz Američkog građanskog rata koji nastavlja sa službom na Divljem zapadu, ali zgrožen zločinima nad Indijancima prelazi na njihovu stranu. Narednik Kirk krije u sebi posebnu privlačnost zbog predstavljanja ranije faze Pratovog crteža, a domaća publika ga je upoznala putem „Strip zabavnika“.

Osterheld 1957. kreće u izdavačke vode i pokreće dve mesečne strip revije, „Fronteru“ i „Hora Cero“, za koje piše veći deo scenarija, često se potpisujući pseudonimima. Uspeh dopušta Osterheldu da ubrzo pokrene i nedeljnu reviju „Hora Cero semanal“, čiji prvi broj izlazi 4. septembra 1957, i donosi prve table Eternauta. Ovaj datum u Argentini se slavi kao Dan stripa.

Eternaut je inspirisan Robinzonom Krusoom Danijela Defoa i Ratom svetova H. Dž. Velsa. Međutim, dok je Robinzon usamljen i okružen vodom, glavni junak Eternauta je s prijateljima i porodicom okružen smrću. Dok nas Rat svetova smešta na svetsku pozornicu skoro beznadežne borbe protiv vanzemaljske invazije, Eternaut se kreće u malom hermetički izolovanom svetu. Solano Lopez je obogatio Osterheldov scenario, gradeći teskobnu atmosferu u scenografiji onovremenog Buenos Ajresa. To je ujedno i jedan od najprivlačnijih aspekata Eternauta – njegovo prisustvo na autentičnim lokacijama poznatim većini čitalaca, čime se radnja smešta u komšiluk, među obične ljude.

Priča Eternauta počinje u radnoj sobi samog Osterhelda. Pred njim se materijalizuje Huan Salvo, Eternaut, putnik kroz vreme, koji počinje da pripoveda događaje za koje tvrdi da će se odigrati u bliskoj budućnosti, a odnose se na početak vanzemaljske invazije na Zemlju. Invazija počinje smrtonosnim snegom koji pada na Buenos Ajres, od koga uspevaju da umaknu samo oni koji se zateknu u hermetičkoj sigurnosti svojih domova, poput Huana Salva, njegove porodice i nekolicine prijatelja. Da bi mogli da izađu napolju, preživeli u kući prave specijalno odelo od delova ronilačke opreme. Huan Salvo, u improvizovanom skafanderu sa puškom preko ramena, dok po njemu padaju smrtonosne pahulje, danas posmatra prolaznike sa brojnih stensila savremenog Buenos Ajresa.

Osterheldov lični pečat Eternautu je to što tokom celog stripa, dok se preživeli suočavaju sa talasima vanzemaljskih hordi naoružanih neobičnim oružjima, mi zapravo ni u jednom trenutku ne vidimo misteriozne dirigente ove tragedije. Dok vođe vanzemaljske vojske, koje poznajemo samo kao „Oni“, ostaju skrivene, Huan Salvo s vremenom shvata da je rat međugalaktički i daleko dublji nego što se na početku može slutiti.

Osterheld je u Eternauta ukomponovao simboliku otpora, zajedništva i borbe pred nesagledivim neprijateljem. Pritom, osnovni lajtmotiv stripa je da svaki čovek može biti heroj i da može da doprinese opštoj borbi, svako na svoj način i shodno sposobnostima i znanju. Uskoro za Osterhelda argentinski diktatori postaju „Oni“, protiv kojih svaki pojedinac mora da digne glas, a parole iz Eternauta inspirisaće generacije boraca protiv „Njih“, koji su samo nekoliko godina kasnije poput smrtonosnog snega zavili celu zemlju u crnilo i tišinu.

MORT CINDER: Na stranicama revija „Frontera“ i „Hora Cero“, Osterheld je pripovedao priče na kojima su radili Solano Lopez, Hugo Prat, Alberto Breća, Ernesto Garsija Seijas, Dante Haupt i brojni drugi. Pored Eternauta, ističu se i Ernie Pike, sa crtežima Huga Prata i Solana Lopeza i pričom o ratnom izveštaču iz Drugog svetskog rata, baziranom na stvarnoj ličnosti Ernija Pajla, kao i Ticonderoga, Dr Morgue, Sherlock Time, Cayena… Međutim, zbog dugova i ekonomske neisplativosti crtači napuštaju Osterhelda i on je 1962. godine primoran da okonča izdavački poduhvat. Ali daleko od toga da ga je prošla kreativna groznica – iste godine stvara svoj drugi najpoznatiji strip, Mort Cinder, sa crtežom Alberta Breće koji je na ovom projektu pokazao sav svoj talenat.

Mort Cinder je objavljivan od 1962. do 1964. godine u „Misteriksu“, i predstavlja ostvarenje u kome se mešaju fantastika, mitologija, istorija i magija, uz režiranu nedorečenost i neponovljivu misterioznu notu. Radnja se raspliće oko antikvara Ezre Vinstona i mističnog Morta Cindera, osuđenog na večna vaskrsenja. U nizu priča Mort provodi Ezru kroz razne situacije i istorijske epohe, od broda trgovaca robljem do Vavilonske kule, na koje ih često navode predmeti iz antikvarnice. Domaća publika je upoznala Morta Cindera u „Stripoteci“, a zagrebačka Fibra je nedavno objavila druga izdanja integralnih albuma Morta Cindera i Eternauta.

U godinama koje slede, Osterheld je iznedrio brojna ostvarenja, među njima i stripove Birdman ili Watami, koji ne zaostaju puno po kvalitetu Morta Cindera i Eternauta, iako nisu doživeli svetsku slavu.

Krajem šezdesetih Osterheld se vraća Eternautu, ovaj put sa crtežom Alberta Breće, koji nije ponovio uspeh originalnog dela, ali je bio mnogo političkiji. Osterheld je, naime, scenario prilagodio svojim narastajućim levičarskim ubeđenjima, pa tako sveopštu vanzemaljsku invaziju zamenjuje ideja da je Zapad prodao Južnu Ameriku vanzemaljcima.

Godine 1968. godine Ostrheld je stvorio još jedan od svojih važnijih stripova, posebno u ideološkom smislu – Život Čea, pripovest o životu i smrti Ernesta Čea Gevare, ubijenog u Boliviji nepunih godinu dana ranije. Če je odmah po objavljivanju postao bestseler, sa rekordno brzo prodatim tiražom od 60.000 primeraka. Alberto i Enrike Breća, otac i sin, bili su zaduženi za crtež, pri čemu je ovaj potonji preuzeo na sebe da u bolnom ekspresionističkom stilu oslika table koji se bave Čeovom smrću. Nije trebalo da prođe puno vremena da ovaj strip privuče pažnju vojne hunte sedamdesetih. Izloženi ozbiljnim pretnjama, Breće su bili primorani da unište sve originale stripa. Imati Čea u kući postala je opasna i subverzivna stvar, pa su ljudi sami uništavali svoje primerke, tako da je strip čiji je tiraž razgrabljen ubrzo nestao u plamenu. Današnja izdanja, poput albuma zagrebačke Fibre, svoje postojanje duguju nekolicini sakrivenih primeraka, od kojih je jedan godinama bio zakopan u dvorištu kuće Alberta Breće.

NESTALI: Sve dublje političke, ekonomske i društvene muke domovine odvlače Osterhelda od stripa. Bio je peronista po ubeđenju, poput brojnih drugih pripadnika intelektualnih i umetničkih krugova tog doba u Argentini, međutim, ono što je odlikovalo Osterhelda bili su radikalizam ubeđenja i neprezanje od konkretnih akcija.

Peron se vratio u zemlju i preuzeo vlast 1973, da bi umro godinu dana kasnije i ostavio vlast u rukama svoje žene Izabele. Još za Peronovog života odigrava se događaj upamćen kao „Masakr Ezeiza“, zbog koga dolazi do razlaza između ekstremno levih i desnih peronista. Leva struja vrši atentat i ubija Hozea Ignjacija Rućija, bliskog Peronovog saradnika, što pokreće građanski rat između desnice i levice, sada poznate kao Montonerosi. Izabela i kasnije vojna hunta krvavo se obračunavaju sa pripadnicima i simpatizerima Montonerosa, koji im ne ostaju dužni u gerilskim akcijama i atentatima. Prljavi rat, kako je ovaj sukob nazvan, kidao je argentinsko društvo od 1974. do 1983. godine. Vojna hunta ubila je u njemu preko 20.000 civila i Montonerosa, često bez dokaza i suđenja. I najmanja sumnja bila je dovoljna da neko nestane u noći. Gerila je sa svoje strane tvrdila da je odgovorna za ubistvo 5000 pripadnika vojnog režima. Žrtve vojne hunte su danas poznate kao desaparesidos, nestali, jer je glavni metod smaknuća bio bacanje izmučenih ljudi iz aviona nad Atlantikom. Među desaparesidosima bili su Hektor German Osterheld i njegove četiri ćerke sa muževima.

Naime, Osterheld je od samog početka podržavao Montonerose i sa svoje četiri ćerke se pridružio njihovim akcijama. Pisao je propagandne materijale i adaptirao književna dela da odgovaraju njihovoj ideologiji. Poslednje godine je proveo u strahu, krijući se zbog mogućeg hapšenja. Mnogi njegovi saradnici i crtači su delili levičarska ubeđenja, ali su se u strahu za život klonili konkretnih činova. Osterheld je istrajavao uprkos opasnostima. Dana 27. aprila 1977. pripadnici vojne hunte pronašli su i oteli Osterhelda, a potom i sve četiri njegove ćerke sa muževima. Najstarija, Estela, imala je dvadeset i pet godina, a najmlađa nepunih dvadeset. Unuci Martin i Fernando rođeni su u zarobljeništvu i posle nekog vremena predati su Osterheldovoj udovici Elzi Sančez. Osterheld je poslednji put viđen krajem 1977. ili početkom 1978, kako se priseća Eduardo Arias, jedan od zatvorenika tajnog tamničkog kompleksa El Vesubio. Najkasnije početkom 1978. godine Osterheld se pridružio desaparesidosima u plavoj grobnici. O sudbini njegovih ćerki i zetova ništa se ne zna.

Neposredno pre nestanka Osterheld je iz skrovišta objavljivao nastavak Eternauta, koji je opet crtao Solano Lopez. Eternaut II je ovog put nosio daleko drugačiju atmosferu. Autor je kroz njega kanalisao svoje zrelije radikalno levičarske i revolucionarne stavove, i delo je u velikoj meri politički manifest. Solano nije delio radikalizam svog prijatelja i saradnika, makar ne javno, pa se distancirao od ovakvog stripa. S razlogom, jer je neposredno nakon Osterheldovog nestanka vojska otela i Solanovog sina Gabrijela. Tek nakon što Solano pristane da sa celom porodicom napusti Argentinu, dobija priliku da spase sina. Solano Lopez se vratio u domovinu tek 1985. godine.

Osterheldov nestanak i smrt obavijeni su velom tajne. Brojni autori su pokušavali da proniknu u smrt svog kolege, ali detalji nisu poznati.

Grafiti sa parolama iz Eternauta i stensili i murali sa Putnikom kroz večnost, danas su jedno od obeležja Buenos Ajresa. Eternaut sa zidova grada podseća na desetine hiljada desaparesidosa u dubinama okeana, na bolnu prošlost Argentine i na obećanje bolje budućnosti za koju se vredi boriti.

Život Čea