Agonija i ekstaza

Beogradska izdavačka kuća Makondo objavila je integralno izdanje Stradanja Diosamante Alehandra Hodorovskog i Žan-Kloda Gala, i podsetila na priču o ovom pomalo zaboravljenom stripu i njegovim autorima.

Najpoznatije u njoj je podatak da je Gal preminuo tokom stvaranja drugog od planirana četiri albuma, koji su bili zamišljeni kao zaokružena celina. Gal je, dakle, ostavio za sobom nedovršeno delo, koje danas oko sebe širi auru privlačnosti nedovršene simfonije, kako primećuje domaći izdavač na poleđini knjige. U svetu stripa to nije nepremostiva činjenica, niti je retkost da se drugi umetnik prihvati zadatka da dovrši nečiji rad. To se, recimo, desilo i serijalu Riđobradi čak dva puta, nakon smrti dva njegova autora, prvo Ubinjoa a potom i Žižea, što je samo jedan od mnoštva primera. Međutim, dovoljno je baciti letimičan pogled na Galove table da bi se razumelo zašto bi se retko ko osmelio da nastavi rad koji je on započeo.

Osam godina nakon Galove smrti izdavač je prepustio hrvatskom strip-autoru Igoru Kordeju da po scenariju Hodorovskog ponovo nacrta drugi album. Rezultat je bio razočaravajući po svakog od učesnika ovog projekta. Naime, i pored odličnog crteža Igora Kordeja, zbog uredničke odluke da se pojedine table dorade bez znanja autora, kao i izuzetno lošeg rada neimenovanog koloriste, došlo je do okončanja projekta i saradnje. Kordejeva Diosamanta, iako dostupna u prodaji, ne ulazi u ponudu integralnih izdanja Diosamante bilo gde u svetu, pa nije ni kod nas, zato što se ne smatra delom izvornog ostvarenja.

PARTNERI: Alehandro Hodorovski, Čileanac jevrejsko-ukrajinskog porekla, već je bio renomiran i poznat autor kada se 1987. godine susreo sa Žan-Klodom Galom u prostorijama Humanoidesa, i kada se javilo prvo zrno ideje o zajedničkoj saradnji. Hodorovski je važio za avangardnog umetnika, jednog od onih od kojih producenti i izdavači strepe. Njega je, naime, nemoguće kontrolisati. Zbog toga je propao projekat Herbertove Dine („Vreme“ 1261, „Poslednja poruka dvostruke piramide“), i zbog toga ga je razjarena rulja zamalo linčovala na ulicama Akapulka nakon projekcije Fando y Liz. Ali, u tome se krije njegova privlačnost kao autora čiji se opus grana u neverovatnim smerovima. Pantomimičar, filozof, pozorišni umetnik i jedan od utemeljivača Paničnog pokreta, kulturnog i umetničkog pokreta baziranog na idejama nadrealizma, i koji ima za cilj da šokira publiku; kinematograf, strip-autor, književnik, poeta, stručnjak za tarot i ekspert u tumačenju Zen koana, za šta mu je Ejo Takata, zen-monah i jedan od najvećih eksperata za tumačenje koana, javno uručio svoj keisaku, pljosnati štap koji se koristi pri meditaciji. Radio je sa ličnostima poput Marsela Marsoa i Mebijusa, a javno su ga poštovali ljudi poput Džona Lenona, Mika Džegera i Žana Koktoa. Ukratko, 1987. godine Hodorovski je bio uzor našim uzorima, i divili su mu se ljudi kojima se dive drugi. A divio mu se i Gal. Na svu sreću, osećanje je bilo obostrano.

Naime, i Francuz Žan-Klod Gal je bio jedan od razloga što je stripu uopšte dat epitet devete umetnosti – i to je postigao sa samo tri stripa. U periodu od 1977. do 1987. godine Gal je po scenariju jednog od osnivača izdavačke kuće Les Humanoïdes Associés nacrtao za časopis „Metal Hurlant“ svoja tri remek-dela – Les Armées Conquérant, La Vengeance d’Arn i Le Triomphe d’Arn. Sva tri su se odvijala u izmaštanim vremenima antičkog sveta, svojstvenim fantazi ambijentu oslikanom tušem u crno-beloj tehnici, i koji svojim grafizmom odskaču od mora sličnih ostvarenja devete umetnosti. Čak i najimpresivnije ilustracije Hala Fostera teško da mogu da se mere sa grandioznošću i detaljnošću Galovih kompozicija, koje se nekada pružaju na dve strane, i sa čije arabeskne detaljnosti i prenatrpanosti čovek teško da može da skrene pogled. Takav rad zahteva i iscrpljujuće mnogo vremena, i otud brojka od samo tri stripa u deset godina stvaralaštva.

Iako je Hodorovskom, sme se pretpostaviti, zaigralo srce kada je čuo da veličanstveni Gal želi saradnju sa njim, uslovio je Galu da se odrekne isključivosti rada u crno-beloj tehnici, i da se oproba u punom koloru, uz obrazloženje: „Mislim da u domenu umetnosti postoje samo dva puta: može se biti najbolji, ili se može biti… drugačiji. Vi ste već jedan od najboljih. Kada se jednog dana odlučite da pokušate da budete drugačiji, stojim vam na raspolaganju.“ I Gal je pristao – nakon šest meseci razmišljanja. Tako su nastali obrisi Stradanja Diosamante, potencijalno najupečatljivijeg ostvarenja Žan-Kloda Gala. Prvi album je objavljen 1992. godine, da bi Gal preminuo 1994, nakon što je završio samo 18 tabli drugog albuma pod nazivom Diosamantina deca. Osim tih 18 tabli, Makondo je objavio i brojne skice i studije koje je Gal ostavio iza sebe i koje u grubim crtama oslikavaju kako je priča trebalo da izgleda do kraja.

Glavni metanarativi Alehandra Hodorovskog, kroz sva njegova ostvarenja, uvek su potraga za sobom i prosvetljenje, bilo da je reč o putu kojim ide Džon Diful u Inkalu, Huan Solo u istoimenom stripu ili profesor Mangel u Presvetom srcu. On tu osnovnu ideju pušta kroz prizmu određenih kultura ili mitova – gde dolazi do izražaja širina kulturnog podneblja kojim se bez straha i zadrške kreće Alehandro Hodorovski – i eto nam finalnog proizvoda/scenarija. Zvuči jednoobrazno, ali zapravo nije: u njegovom svetu svaka priča je zapravo jedna i ista, samo ispričana na više različitih načina, i to je poruka koju nam on zapravo otkriva.

KRALJICA IZ ARASA: Diosamanta nije izuzetak. Hodorovski stvara izmaštani antički svet, odajući pritom poštu prethodnim ostvarenjima Žan–Kloda Gala, u kome svemoćna, arogantna i krvožedna Diosamanta, kraljica Arasa, zarad ljubavi svesno prolazi kroz mučan i dug put iskušenja i prosvetljenja, da bi postala dostojna kralju Urbalu iz Saraba. Dakle, opet priča o ličnom prosvetljenu kroz muke i nedaće. Svojevrsna agonija i ekstaza. Ali, ovaj put Hodorovski ima daleko više poštovanja prema svom koautoru. Svu širinu i namernu nedorečenost scenarija stavlja u službu Žan-Kloda Gala, koji sa svoje strane stvara strip koji je od početka zamišljen da počiva više na crtežu nego na priči. Kako stranice odmiču tako sve željnije očekujemo bravure Galovog pera, koji se pritom prvi put okušava u kolornoj tehnici rada. Možda će poneka tabla probuditi u nama duh Asteka, Tibeta, Carigrada ili Mesopotamije, što je i bila namera autora koji se dosta hrabro, svaki sa svoje strane, kreću među uticajima svetske kulturne baštine, magije i mistike. Prelaskom na tehniku rada sa bojama, Gal nije izgubio kvalitet i snagu po kojima je bio poznat tokom rada na ciklusu o Arnu, rađenog u crno-beloj tehnici – on veoma uspešno pokorava boju i stavlja je u svoju službu. Pojedine završene table iz Diosamantine dece i skice koje su ostale nakon njegove smrti, pokazuju u kolikoj meri se zapravo Gal pripremao da stvori još mnoge detaljne i impresivne ilustracije koje bi se pružale na dve table stripa.

I za Hodorovskog je nedovršenost ciklusa Diosamanta svojevrstan poraz. Jedan od stripova koji je u sebi nosio potencijal da bude njegovo najbolje delo ostao je nedorečen. Devedesetih je Hodorovski još bio na vrhuncu snage – stvarao je Metabarone sa Himenezom, Presveto srce sa Mebijusom, Belog lamu i Huana Sola sa Besom… To je i period njegove kinematografske hibernacije, kada je mogao nesmetano da sve ideje slije u strip i psihomagiju koja ga je sve više obuzimala. Nakon dvehiljadite, kada pokušava da ponovo aktivira svoju karijeru u filmu, ostvarenja na polju devete umetnosti su daleko manja i po obimu i po kvalitetu, čak i pored Izbacivača, koji pamtimo najviše zahvaljujući crtežu Fransoa Buka. Doduše, ostareli (87 godina) poeta, psihomag i pantomimičar, konačno ubire zaslužene i dugo očekivane plodove rada na filmu, koji za njega predstavlja jedan od najsnažnijih oblika čiste umetnosti. Autobiografski La danza de la realidad iz 2013, sniman u rodnom Čileu, pokupio je brojne pozitivne kritike, i premijerno je prikazan u Kanu. Hodorovski je ove godine snimio i nastavak pod nazivom Poesia sin fin, gde pripoveda o svojim adolescentskim i zrelim godinama, i koji je opet prikazan na Filmskom festivalu u Kanu, gde je ispraćen ovacijama i aplauzom. Film je u junu prikazan i u Luvru.

Ono što Stradanje Diosamante čini izuzetnim stripom jeste neverovatno putovanje kroz koje čitaoca provode Hodorovski i Gal, putovanje bez kraja, kakav je, uostalom, i život.