Ima li u savremenoj mađarskoj književnosti nekog „normalnog“ pisca? Ima ih, dakako, ali takvi niti su veliki niti su mnogo zanimljivi. Kao i sam taj čarobni jezik koji im je instrument, a koji je nastao, razvio se i postoji izvan indoevropskog sistema, i veliki pisci savremene Mađarske su posve izvan bilo „zapadnih“ bilo „istočnih“ standarda vrsnoće, stilskih, tematskih, senzibilitetskih: Krasnahorkai, Kertes, Nadaš, Konrad, Grečo, Darvaši… Esterhazi, naposletku, a zapravo pre svih. Od njega je nekako, tamo u godinama „gulaš komunizma“ započela priča o jednoj sasvim novoj mađarskoj književnosti (nemalo povezanoj s vojvođanskim prevratnicima poput Tonaija i Vegela).
Kada se o njemu povede priča, svi se prvo opsete njegovog prijateljstva, ali i suštinske književne i intelektualne srodnosti i preplitanja s Danilom Kišom, tolikog da je celu jednu Kišovu priču ukomponovao u svoj roman – parafrazirajući tako ironijski famoznu „aferu plagijat“ kojom će Kiša čaršija polako otpraviti ka grobu. Takođe, svi se uhvate za negde i pomalo tabloidnu, skorojevićima valjda rajcajuću činjenicu njegovog prezimena, to jest, pripadnosti najznamenitijoj mađarskoj plemićkoj porodičnoj lozi. Da je Esterhazi do toga držao, na onaj pogrešan način, svet bi ravnodušno istrpeo samo još jednog dosadnjakovića i sterilnu budalu koja nosi samu sebe naokolo kao hodajući spomenik, no umesto toga, Esterhazi je svom prezimenu, to jest svojim precima, posvetio monumentalnu hroniku u kojoj nema ničega pasatističkog, liciderski sentimentalnog i uopšte plavokrvstvujućeg, a ima koječega gotovo pa gombrovičevski subverzivnog i raspusnog (Harmonia Caelestis), da bi je potom superiorno i u mnogo smislova odvažno dopunio, nakon traumatičnog saznanja da je njegov otac, figura ljubavi i autoriteta, bio postojani doušnik boljševičke tajne policije (Ispravljeno izdanje) u čemu bi bilo neke razgaljujuće istorijske ironije, samo kad ne bi bilo tako prokleto stvarno.
Tako se, uostalom, pisac suočio i sa sopstvenom smrtnošću, idući joj u susret manirom književnog istraživača bez granica: Dnevnik o gušterači knjiga je koju je ispisala njegova sopstvena smrtna presuda, pre neki dan realizovana; tačnije, jošte živi i lucidni Esterhazi je odlučio – jer je mogao, umeo, znao, smeo – da interveniše u odluku smrti, da joj oduzme zadovoljstvo da ostane neprokomentarisana, da ima poslednju reč; tišina joj je na koncu svakako ostala, ali to je samo tišina tela koje je završilo s procesom propadanja, a ono što je bio Esterhazi Peter, to je i dalje tu, mimo svake smrti, sa ili bez pankreasa.
Bio je neretko „težak“ za čitanje i prihvatanje, njegove vas knjige nisu emotivno vezivale na onaj način koji je svakom čitaocu (pa tako i ovom) po naravi stvari tako drag, zapravo se stalno migoljio iz svake odveć raspoznaljive topline i blizine, subvertirao empatiju, kao da je nešto u njemu, ili nešto u njegovom književnom tekstu, bilo odviše krhko da bi to moglo da podnese, a da se ne ogoli do kraja, da se ne obesformi izvan kontrole. A forma je sve u našim bednim malim srednjoevropskim državama i kulturama, zar ne? Samo, nije to ta forma, to je neka sasvim druga, antitradicionalna ali bogme i po strani od svakog postmodernizma ili novokanonizovanog ne znam već čega, ekskluzivno esterhazijevska, bilo da piše o majci, ocu, seksu, fudbalu, tlapnjama „mađarstva“ ili, konačno, o sopstvenom pankreasu-ubici.
Smanjuju se naše zemlje, s njima i naš svet, smanjila se evo i Mađarska za poslednjeg i najvažnijeg Esterhazija, mada opet i nije, jer sve što ga je načinilo onim što jeste i dalje je tu, samo on više ne prisustvuje sopstvenom značaju, s kojim ionako nije znao šta bi, kao i svako dostojno ljudsko biće, pa ga je radije zatrpavao svačim što bi mu došlo pod ruku, a čitalac bi onda uranjao u taj maestralno organizovani krš ne bi li tu, jelte, napravio malo reda. Evo, sad je sve tu, ali neće se taj Esterhazi dati muzealizaciji, ko zna kakve zvrčke i mine je postavio za one koji bi ga proveli tuda, sad kad im je najzad naizgled bezopasan.
