Mnogo mi je drag jedan čovek. Neobičan i dragocen. Osetljiva duša i jako dobar pisac. I pesnik. Ne srećem ga u gradu već predugo, nedostaje. Naročito sad, u zimu. Nisam ubeđen da je voli, ali ga je inspirisala. Za Zimski dnevnik i Dnevnik druge zime.
30. decembar 2016, 17.30, Stephansplatz
Njih prvo čuješ, pa ih nešto kasnije i vidiš. Kao kad bi prvo bio grom pa munja. Ne smeta mi to, što ih uvek i svuda čujem, volim muziku njihovog govora. Ali mi je Tomas pričao da ga u Beču do granice neizdrža iritira njihova ekstrovertnost, pomnožena sa njihovim prisustvom, u njegovom gradu. Još mi je rekao i nešto o njihovom stilu odevanja i načinu kako nose to što nose. I da ima u Beču još njih koje italijanski turisti nerviraju. Setio sam se te priče, imao sam vremena pa sam obratio pažnju. Možda sam i shvatio o čemu se radi. Bečlije, austrijske, vole da pokažu otmenost, stavom pre svega. Ako se može, i oblačenjem. Za njih je otmeno biti nasmejan ali uzdržan, ljubazan ali nenametljiv, prisutan ali neuočljiv. I odelo nositi kao svečanu uniformu. Violentni Italijani svakako nisu njihova šolja čaja, ili parče torte.
31. decembar 2016, 13.15, u Linke Wienzeile
Zakasnio sam, za malo. Đubretari odnose šta je ostalo od jednog dela buvljaka. To je onaj gde se roba izlaže na kutijama i stolovima. Drugi deo se nastavlja niz ulicu i solidnije je građe. Tu je gužva. Žao mi je jer nisam stigao na plac pre zaposlenika bečke komunalne službe, među kutijama bih bio kao kod kuće. Nije mala stvar osećati se u Beču kao da si kod kuće. Ovako ofiram da sam turista, Bečlije korenom ne kupuju ovde, možda jedino začine ili čajeve. Dolaze na piće s nogu i da se sretnu sa drugim Bečlijama korenom. Kao turista: kupio sam trenerku, gornji deo postavljen i sa kapuljačom za 35 evra, cenkao se sa Indijcem i spustio cenu za 25 evra; zeleni čaj, original kineski, 200 grama za sedam evra i čajnik za deset evra, ovo dvoje bez cenkanja; pojeo pečenu kobasicu i popio pivo, pola litre, limenka, platio šest evra; zagledao gde se sastaje bečki die Mittelklasse iz okoline – odmerena prednovogodišnja razdraganost uz meze, vino i cigare. „Voliš buvljake i sve što je staro zato što si jarac u podznaku i zato što Saturn vlada tobom“, kaže meni moja draga. Srećan sam jer ona sve zna.
31. decembar 2016, 23.00, ispred Rathausa.
Nas dvojica znamo se dugo, ne pamtim koliko. Nismo se videli neko vreme, donedavno u Beogradu. I sad u Beču. Bio je kod Mile. „Brate, to je ozbiljna priča. Žive u kućerini u šumi, dvadesetak kilometara odavde. Imaju detence. On je opušten, govori naš jezik, zeza se. I ja bih, da mi svako od familije ko ode na lopatu ostavi po zamak, k’o njemu.“ Verujem Slobi, bio je, video o čemu se radi. Drago mi je zbog Mile, bilo mi je drago i kad sam čuo da se udala za austrijskog grofa, a sad mi je baš, baš drago. I za Gocu isto. Njen nije grof, ali je iz dobre bečke porodice. „Stara Viena dobro ime ima/ lijepo ime koje znaju svi/ al’ djevojke na ulicama ničemu ne vrijede/ i kriplovi su česti i svakodnevna stvar/ rekoh spasi bože Österereich„, Branimir Štulić, Hladan kao led, Filigranski pločnici.
1. januar 2017, od 12.00 do 18.00, Gornji Belvedere i Zbirka Leopold.
Ovde tvrde, a ja ne znam kako bih proverio da li su izmislili, da je Šile na početku karijere pitao Klimta, starijeg kolegu, šta misli o njegovim radovima. Ovaj drugi, pitani, mislio je da onaj prvi, koji je pitao, bolje crta od njega. Meni se dopada šta su radili obojica ali više ovaj prvi, koji je pitao. Međutim, u Beču, ubijte me ako grešim, više su ponosni na Klimta. Njegov Poljubac je nešto kao Pobednik ili Hram kod kuće, tura se na sve. Video sam i da su Končitinu glavu kalemili na telo Adele Bloh-Bauer. Adela B-B. je bila Klimtova muza, Končita je pre nešto godina bio/la pobednik/ca nekog muzičkog takmičenja. Zato Šilea ne puštaju van galerija, osim kad treba da reklamira izložbu. Klimtu su ozbiljne institucije naručivale i bogato plaćale slike, Šile je radi svojih robijao. Najveća kolekcija Klimtovih radova je u nekadašnjoj letnjoj rezidenciji Habzburga, najviše Šileovih radova na okupu je u krugu carskih konjušnica. Koje nisu više konjušnice nego Muzejski kvart. Ali, Šileovu izložbu sam fotografisao bez muke, a Klimtovu samo jednom, na kvarno.
1. januar 2017, ceo dan, Lassalestrasse.
Sunčano je i hladno napolju. Ne izlazi mi se van iz sobe. Gubim vreme gledajući u Veliki točak u Prateru. Sporo se okreće. Bez Orsona Velsa u nekoj od kabina. Promiču ispod zgrade neki što trče i neki što voze bicikle. Još nekoliko sati i odlazim.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve