Pobednički duh reprezentacije

Kada je decembra 2013. godine postao selektor košarkaške reprezentacije, Aleksandar Đorđević je imao sledeću situaciju: Srbija je bila sedma na Evropskom prvenstvu (EP) u Sloveniji te godine. Dve godine ranije, na EP u Litvaniji, Srbija je bila osma, izgubivši utakmicu za sedmo mesto od Slovenije. Između ta dva EP propuštene su Olimpijske igre u Londonu, drugi put uzastopno, s obzirom na to da Srbija nije igrala ni 2008. u Pekingu. Bljesak na EP 2009. kada je, pomalo neočekivano, osvojeno srebro, nije nadograđen. Sledeće, 2010. godine sudijska greška je direktno odlučila da Turska, a ne Srbija ode u finale Svetskog prvenstva sa SAD, nakon čega je izgubljen i meč za bronzanu medalju.

Uz sve to, godinama su reprezentaciju pratili problemi oko toga ko će da se odazove na pripreme, ko je povređen, kome se ne igra, a ko ima nešto drugo u planu… Sa druge strane, Đorđevićeva trenerska karijera do tada je bila skromna. Po okončanju vrhunske igračke karijere u leto 2005. u Armani Milanu, preuzeo je isti tim kao trener već u januaru 2006, gde se zadržao do kraja sezone 2007/2008. Potom je napravio pauzu od nekoliko godina, da bi postao trener Benetona iz Treviza u sezoni 2011/2012.

I to je bilo to. Reprezentacija naviknuta na uspehe bila je u dugom sušnom periodu – samo jedna medalja nakon svetskog zlata iz 2002, a upravo ju je preuzeo čovek bez velikog trenerskog iskustva.

OD DNA DO VRHA: „Mislim da ćemo imati vremena da napravimo bliski odnos sa svim igračima. Pratićemo njihovu formu, ponašanje i zajedno sa stručnim ljudima koji su uz reprezentaciju izabrati one koji zaslužuju poziv. Bez obzira u kojoj ligi igra, taj igrač mora da ima određenu formu, kontinuitet i nivo na osnovu kojeg bi stručni štab mogao da računa na njega“, rekao je Đorđević odmah po preuzimanju dužnosti. Dva meseca kasnije, u februaru 2014, novi selektor je objasnio odakle reprezentacija kreće: „Treba poći od toga da smo bili sedmi na EP, i to treba da shvatimo. To je bila naša najbolja reprezentacija koja je igrala, predstavljala našu zemlju, sa najboljim trenerom koji nas je predstavljao, i mi smo sedmi bili na EP. Svi mi koji verujemo u dobar rezultat, i to da nama nešto pripada – nama ništa ne pripada. Mi moramo da zaradimo to što mislimo da možemo – da smo najbolji, da imamo kvalitet.“

Sedmim mestom na EP 2013. prethodni selektor Dušan Ivković je novom selektoru Đorđeviću omogućio da odmah, u 2014, vodi ekipu na velikom takmičenju, Svetskom prvenstvu u Španiji. Međutim, pripreme za SP nisu obećavale. Srbija je u poslednjem meču pred prvenstvo izgubila od Novog Zelanda u „Pioniru“, primivši 102 poena, a tokom te utakmice iz reprezentacije je izbačen Vladimir Micov, koji je prošao cele pripreme i bio „viđen“ putnik za Španiju.

Ni šampionat sveta nije počeo blistavo: od pet utakmica u grupi, pobeđeni su samo Iran i Egipat, uz tri poraza od Francuske, Brazila i Španije – jedva dovoljno da se prođe grupa sa poslednjeg mesta koje je vodilo u osminu finala.

Međutim, sledeće utakmice Srbije na tom prvenstvu pokazaće kvalitete Đorđevića kao trenera. Nakon početnih adaptacija tima na veliko takmičenje, reprezentacija Srbije je počela prosto da melje protivnike: favorita Grčku, do tada neporaženu, sa skoro 20 razlike u osmini finala. Brazil – onaj isti Brazil koji ju je pobedio u grupi – sa skoro 30 razlike u četvrtfinalu. U polufinalu sa Francuskom Srbija je imala 15 razlike na početku poslednje četvrtine, i nakon ludačke baražne paljbe Francuza ipak preživi primljenih 39 poena za poslednjih 10 minuta i uđe u finale.

Ali, svega toga možda ne bi bilo da Đorđević u poslednjem meču grupe, protiv Španije, nije „zapalio vatru“: utakmica je već bila izgubljena, Španci su bili prejaki, pa opet, Đorđević se nije mirio sa tretmanom Srbije kod sudija. „Poludeo“ je na jednu odluku – planski, taktički savršeno – i bio izbačen sa meča, poslavši dvostruku poruku: i sudijama, ali pre svega svojim igračima, da moraju da se „pobiju“ i daju sve od sebe.

Otpisani, bledunjavi i neuverljivi na početku, igrači Srbije odjednom su postali kompaktna grupa u kojoj se zna ko šta radi i ko šta može, u kojoj se oseća žar i želja. Tokom šampionata postali su tim, za šta je uvek zaslužan trener, a taj trener je od tog tima izvukao maksimum. Upravo to je godinama nedostajalo reprezentaciji. Prethodnih godina, bila „velika“ imena u reprezentaciji ili ne, često se mogla osetiti nedorečenost ekipe, osećalo se da su mogli više, da nije napravljena kompaktna celina. Đorđević je počeo da izvlači najbolje iz tima, ko god je u njemu bio, i to uspešno radi već četvrtu godinu. Nakon tog srebra 2014. usledilo je četvrto mesto 2015, pa srebro na OI 2016, i još jedno srebro na EP 2017. I svaki put je Đorđević izvlačio maksimum iz svojih igrača.

Odjednom, kao da su se vratile one godine, kada je gledanje košarkaške reprezentacije bilo uživanje, i zbog uspeha, i zbog medalja, i zbog lepote igre, i zbog osećanja da ti momci zaista daju sve od sebe. One godine, u kojima je blistao – opet Đorđević.

ZLATNA GENERACIJA: Verovatno ni on sam nije mogao da sanja kada je dolazio u Partizan početkom osamdesetih godina, u prošlom veku i prošloj državi, da će mu karijera trajati više od 20 godina, i da će tek sa 38 da „batali“ košarku, niti koliko će uspešna ta karijera da bude, koliko će medalja i takmičenja da osvoji, kakve će sve rekorde da obori i na koji način će da rešava utakmice. Sasvim je izvesno da dečaci, kada počnu da treniraju i maštaju o svojoj budućoj karijeri, ne bi mogli sebi da požele mnogo toga većeg i boljeg od onoga što je Đorđević postigao kao igrač.

„Sada još prolaze igrači koji su došli posle slavne generacije i koji nisu mnogo uradili. To je tako u sportu, velika generacija menja prosečnu i obrnuto. Strašno je teško igrati u ekipi na kojoj se protivnik isprazni, onako do daske. A takvih igrača i sada ima u reprezentaciji i to se oseća u njihovoj igri. Posle dužeg vremena došla je generacija, mislim na moju generaciju, koja ima onog neophodnog bezobrazluka i samouverenosti“, rekao je Đorđević u intervjuu za „Dugu“ u januaru 1987. godine. I to bi moglo da posluži kao primer da ni talenat, ni uporan rad („Neverovatno je da ja u svojoj osamnaestoj godini bukvalno ne mogu da nađem dan odmora. U poslednje četiri godine uspeo sam samo dva dana prošlog leta da skoknem do mora“) nisu dovoljni da bi sportista postao vrhunski. Za to je potrebna i zrela ličnost, i nadasve – glad za pobedom. Deluje da je odlika svih velikih sportista upravo to: mentalna čvrstina i naročito stanje svesti, ono što se zove pobednički mentalitet.

A Đorđević je bio suštinski zreo, još tada: „To je problem ovog društva. Svi misle da mogu da urade ovo što ja mogu da uradim, pa kad pogrešim – odmah sam konj i budalčina. Verovatno je tome krivo stanje u kome inženjer taksira, lekar slika, a slikar živi od pravljenja lutkica. Svi sve rade. Znaš koja im je logika: ‘Kad bih ja toliko trenirao, sto puta bih bolje igrao.’ Ali, to je još blaži deo navijanja. Onaj drugi deo, nacionalistička divljanja… Šta da kažem? Gadi mi se. Šta čujem na zagrevanju i u poluvremenu na nekim terenima! Pitam se onda gde ja to živim, da li sam normalan kad dozvoljavam nešto takvo, što ne prekinem sa sportom. Ne znam koji je to poriv, kakvo je to iskrivljeno shvatanje da kad igraju Cibona i Partizan publika smatra da igraju Hrvati protiv Srba?! Nije nego. A tamo igra Danko (Cvjetičanin), a ovde Ivo Nakić. Sve mi se čini da postajemo zatupela nacija koja sve što joj se događa preko dana želi da iskali na nama sportistima“ (iz istog intervjua).

Dodajmo tome i kontekst – da je igrao u najjačoj ligi Evrope, iz koje je u periodu od 1985. do 1992. došlo šest prvaka Evrope u klupskoj košarci (Cibona dva puta, Jugoplastika triput zaredom, i najzad Đorđevićev Partizan 1992. godine), da potiče iz košarkaške porodice (otac Bratislav Đorđević bio je košarkaški trener), i da je odmalena bio „inficiran“ košarkom. Po sopstvenom priznanju, pre nego što je ušao u prvi tim Partizana bio je navijač koji nije propuštao nijednu utakmicu svojih idola, sa kojima će ubrzo početi da igra.

Ta 1987. godina kao da je bila sudbonosna: Đorđević je postao juniorski prvak sveta u Bormiju (Italija), gde je SFRJ dva puta savladala SAD. Jednom na „ludilo“ Kukoča i njegovih 11 trojki iz 12 pokušaja, drugi put u finalu, na dominaciju Divca i Rađe. Takođe, početkom 1987. potvrđena je kazna od 15 meseci zatvora prvom pleju Partizana Željku Obradoviću, zbog saobraćajne nesreće koju je izazvao. Na Đorđeviću je ostalo da vodi igru Partizana. Rezultat: titula u sezoni 1986/87, u najjačoj ligi Evrope, kao i bronzana medalja na seniorskom EP. Đorđević je bio taj koji je u utakmici za bronzu, u drugom poluvremenu, povukao tim SFRJ, koji je na pauzi gubio 12 razlike od Španaca.

Od tada, svako takmičenje reprezentacije na kojem je Đorđević igrao kao epilog je imalo medalju, najčešće zlatnu: EP 1995. – zlato, Olimpijske igre 1996. – srebro, EP 1997. – zlato, SP 1998. – zlato. Uprkos tome što je sa Partizanom otišao na završni turnir Kupa šampiona 1988, propustiće OI te godine u Seulu (srebro), kao i EP 1989. u Zagrebu, SP 1990. u Argentini i EP 1991. u Rimu (sva tri zlata – nezapamćenom dominacijom). Još nije jasno da li je razlog tome bila Đorđevićeva svađa sa Draženom Petrovićem, zvezdom i najboljim igračem reprezentacije.

„Zbog toga što me Duda Ivković nije pozvao na spisak od 16 igrača pred EP 1989, bio sam jako ljut i pogođen, a sad u stvari shvatam da ofanzivno orijentisani plejmejker, kao što sam ja, u paru sa najboljim igračem Jugoslavije u to vreme Draženom Petrovićem, nema nikakvog smisla, nego ima smisla drugi tip plejmejkera sa njim“, rekao je Đorđević ovog leta, pred početak EP, i podsetio na svađu sa Draženom: „Na jednoj utakmici koju smo mi izgubili posle dva produžetka u Zagrebu, mislim da je to bilo neko polufinale, Dražen je ispao u nekom od tih produžetaka sa pet penala. Posle utakmice mi se uneo u lice i rekao: ‘A ti, mali, zapamtićeš kad ćeš igrati u reprezentaciji, nikad više.’ Okrenuo se i otišao. Onda sam ja išao za njim, psovao, vređao, držali su me svi, i stvarno te godine nisam bio.“

FILMSKA PRIČA: Nakon što nije pozvan na EP 1989, a te sezone je Partizan osvojio Kup Koraća u dvomeču sa Kantuom (u drugoj utakmici dominirali su Divac koji je imao 21 godinu i Đorđević sa 22), odlazi na odsluženje vojnog roka, a odmah potom na kamp u Boston, gde će provesti nekoliko meseci. Nije uspeo da potpiše ugovor, a kada se vratio, primetio je razliku – bio je mnogo brži i skočniji od svojih saigrača. S tim u vezi, puno godina kasnije će reći: „Košarka se mnogo promenila, ona zahteva vrhunsku spremnost atlete. Samo vrhunske atlete mogu da igraju košarku koja pobeđuje. To je jedan aspekt igre koji možda onemogućava taj naš stari ‘šmek’, talenat, da dođe do izražaja. Sve što sada radiš na terenu, moraš da radiš u punoj snazi, i mnogo je lakše protivničkom treneru i protivničkoj ekipi koja je fizički dominantna u odnosu na tebe da limitira taj tvoj talenat. Talenat i ekstrakvalitet bez te fizičke spremnosti i dominantnosti ne igraju velike uloge u današnjoj košarci. To je ono što se promenilo.“

Usledile su manje-više poznate stvari. Filmska priča Partizana 1992. godine, kada su imali najmlađi tim u Kupu šampiona, morali sve osim jedne utakmice da igraju van zemlje (u Španiji, u Fuenlabradi, gde ih je publika primila kao da su „rod rođeni“), a onda, vođeni Željkom Obradovićem sa klupe (prva sezona kao trener) i Aleksandrom Nikolićem iza klupe, na Fajnl foru su najpre pobedili Filips, pa u finalu ikoničnom trojkom Đorđevića i Huventud. („Sanjao sam ga, sanjao sam ga 24 godine i konačno se san ostvario. Kad sam šutirao, video sam da ulazi, znao sam, lepo sam naskočio“, izjavio je Đorđević odmah posle utakmice.)

Sankcije su, između ostalog, osakatile i domaću košarku, reprezentacija je bila prognana sa OI 1992. u Barseloni, a Đorđević je karijeru nastavio u Italiji, u Filipsu iz Milana. Valja reći da je posle raspada SFRJ italijanska liga, uz grčku, bila verovatno najjača liga u Evropi. U toj i takvoj ligi Đorđević je eksplodirao, sve četiri godine (dve u Milanu, dve u Bolonji) imao je prosek preko 20 poena po meču, a 1993/94. postao je prvi igrač u istoriji lige koji je istovremeno bio najbolji strelac (27,1 poen po meču) i najbolji asistent lige.

U međuvremenu, 1995. godine, skinute su sankcije i zemlja se (tada SRJ) vratila na EP 1995. u Atini. Nakon što je, po sopstvenom priznanju, u polufinalu bio najgori igrač na parketu (pobeđena Grčka), u još jednoj istorijskoj utakmici Đorđević je oborio rekord finala evropskih prvenstava po broju poena. Ubacio je Litvaniji 41 poen, uz devet trojki iz 12 pokušaja.

Sledeće, 1996. godine, posle srebra na OI u Atlanti, pokušao je ponovo da ode u NBA. Kratko se zadržao u Portlandu i vratio se u Evropu, u Barselonu. U Španiji će ostati do 2002. i osvojiti tri titule (jednu sa Realom). U pauzama između prvenstava osvojio je dve zlatne medalje sa reprezentacijom – kao MVP Prvenstva Evrope 1997. (i još jedne ikonične trojke u poslednjoj sekundi), i kao rekonvalescent koji ulazi sa klupe i pomaže Rebrači i Bodirogi u osvajanju titule prvaka sveta 1998.

Karijeru je završio 2005, ponovo u Milanu, na način na koji je on „presuđivao“ drugima: u četvrtoj utakmici finala, Ruben Daglas iz Fortituda je pogodio trojku za pobedu sa pola terena u poslednjoj sekundi. Jedna blistava karijera bila je okončana, druga, trenerska raste od 2014.

Već 22 godine je u braku sa Aleksandrom, sa kojom ima dve ćerke. I, kako je rekao u intervjuu „Vremenu“ u decembru 2014, nikome ne priznaje da je bolji dok to ne pokaže na terenu.