Odem ja, kao i svakog dana što odlazim, na pijacu, gde najčešće na pazarim ništa, ili kupim neku nepotrepštinu u vidu mesinganog upaljača, mada ne pušim i retko palim vatru u smederevcu i dvema mojim novim pećima na drva, tako i tog sunčanog dana tumaram po pijaci, vidim poznat mi neko, on je, nije, jeste, engleski pacijent, Rejf Fajns; mogao je, kak se veli, u magnovenju i on mene videti, ali nije ni morao, pa šta ako mu se i ne urežem u sećanje, za mene je ovo nezaboravan trenutak, nije sve u ovome svetu mutual…
Ni slutio nisam da prisustvujem samom začetku prijateljstva g. Fajnsa i Srbije, jer ima takvih država, koje neguju nežna prijateljstva, i ima pojedinaca kadrih da se sprijatelje sa nečijom državom, svako ima svoju meru, neko je možda prijatelj kakve omanje galaksije, drugi se pak emotivno veže za veliku tajnu, kakva je Srbija, uglavnom, nedavno ugledam mog sad već starog neznanca kako sedi sa predsednikom naše Republike, predsednik mu daje besplatan srpski pasoš i naše bespl. državljanstvo, a zašto, zato što g. Fajns voli Srbiju, a predsednik to oseća kao što roditelj oseća kad neko milo gleda njegovu čedo (ili je glumac na jeziku svojih otaca kazao „Volim ovu Srbiju, pa to ti je“?).
Hiljade ljudi čekaju pasoš, čekaju državljanstvo, ali Srbiju vole tek toliko da se Božije vrši, pa šta ako neki takvi i skapaju čekajući uzaman, onaj ko prekomerno ljubi našu materu preko reda će i dobiti ćiriličnu krštenicu, iz zajedničke sirotinjske kase dobiće milione dinara, naša će vlastela, ako mu samo ustreba, na dve nedelje obustaviti saobraćaj da snimi šta želi u gradu ili na autoputu, masovne scene neće ga ništa koštati, članovima vladajuće partije biće čast da glume narod besplatno, zar da svojim dnevnicama krnje svotu koju mu je naša bleda mati dala?!
Tako će slavni glumac podeliti gorku sudbu Ristovskog Lazara na čije sam filmsko stvaralaštvo i književnost sam sebi stavio ferbotu, a pridružiću im i Mićalović Slobodu koju nisam nikad sreo ni na pijaci, jer evo šta sam našao u slob. mediju:
„Bukvalno preživljavam od glume. Morate mnogo da radite da biste mogli da živite normalno. Problem je u tome što smo siromašni duhom zato što nemamo kulturu, mi odumiremo kao nacija bez kulture. Ne mogu sad da izađem na ulicu i počnem da glumim, treba da imate sredstva da biste ljudima napunili dušu. Sigurna sam da gomila mladih ljudi nema pojma ko je bio Laza Kostić i ko je bila Lenka Dunđerski – kaže glumica koja trenutno radi na seriji Zdravka Šotre ‘Santa Maria della Salute’.“
Šta ćemo sa onima (pa neka sam možda i samo ja) koji uopšte ne žele da se udubljuju u život Laze i Lenke, kao što ne žele i neće ni da gledaju kako su živeli Nemanjići? Ništa. Umetnica je svoju muku podigla na razinu naroda, nacije, od čega bi sve trebalo da nas podiđu žmarci: „Ako nemamo dobar program na televiziji ili u pozorištu, mi smo propali kao nacija. Kultura je nešto što predstavlja vaš narod i leči vaš duh – rekla je glumica koja će ove nedelje otputovati na festival filma u Veneciji.“
Svesrdno je prihvatila državin mit da nam je predstavljanje, po mogućstvu boljim no što jesmo, najnužnija i najvažnija stvar: tim se uzvišenim poslom bave sportisti, umetnici i poneki diplomata, i ukoliko bi se sa tim posustalo, ako bi se od toga odustalo, ode nacija!
Ja najpre ne verujem da se nacija drži na tv serijama, pa ni na romansiranim biografijama Vojvođana iz boljih ondašnjih kuća, ali čak i kad bi od toga zavisio opstanak nacije, ja se ne bih poplašio, jer je život itekako moguć i izvan nacije, postojao je pre njene pojave, sposoban je i da nadživi naciju, ako bi se ova bez filmskih sapunica na smrt razbolela i naposletku manjkala, iskreno, intervju sam doživeo kao prerušenu pretnju: „Ako ne osigurate mom mužu i meni još više posla, ako nas bar tu i tamo ne preplatite, jao vama!“ Te sam ju, šta sam mogao, prebacio u istu umetničk u trupu, kažnjeničku takoreći koloniju, gde već čame Laza i Rejf, jer mene niko predstavlja, ni u umetnosti, ni u politici, ni u zemlji, ni u inostranstvu (da ja nikog ne predstavljam ne treba ni reći, te ako ja dodatno osiromašim neće naciji dlaka s glave faliti), eto, ljudi idući za svojim svrhama staju uz silu koju ja ne uzmogah uzljubit, usled toga ih uklanjam na pet godina iz svog ličnog vidokruga i okometa: ne znajući šta čine, sukobili su se sa mojim novodogmatizmom koji ne samo što ne krijem, nego ga, gle, ističem kao nešto što je bez sumnje na svome mestu. (S.M. sam gledao u jednoj seriji koju ne cenim i u jednom filmu možda i gorim od serije, ali ako i zaigra uskoro u nečemu vrednom, neće me biti ni pred malim ni vel. ekranom.)
&
Biće da me je starost, taj žalosni vid dugovečnosti, učinila ovako lakosudim – koga ti prihvataš, šta treba neko da učini ili da kaže kako bi zaslužio tvoju naklonost, pa evo, prekjuče prolazim milioniti put ulicom Maršala Tolbuhina, nesvestan prodavnice igračaka nadomak škole, devojčica od možda dve godine iz sveg glasa izveštava roditelje: „Eno ga medved!“ Pogledam, u izlogu majušna kolica, igračka, i u njima medvedić ne krupniji od moje pesnice (pročitao sam nedavno da je patrijarh Pavle mladođakonu koji ga odvraćaše od vožnje tramvajem, a leto je bilo, pored Ade, jer tu ima mnogo obnaženih devojaka, kazao: „Svako vidi ono što želi da vidi.“).
