Dokumentarna serija koja izaziva veliku pažnju zove se Put u budućnost i bavi se istorijom likovne i vizuelne umetnosti u Jugoslaviji i Srbiji od 1945. do 2000. Trinaest epizoda prve sezone koja se trenutno emituje opisuje period do početka sedamdesetih, a narednih 12 u sledećoj sezoni baviće se vremenom do petooktobarskih promena. Kroz socrealizam, avangardu, Medialu i druge umetničke pravce vode nas autor serije reditelj Boris Miljković koji je predstavljen kao Poznavalac prilika, istoričar umetnosti Oliver Tomić, glumica Milica Sužnjević kao Gospođica Trivija i glas Tanasija Uzunovića koji dočarava misterioznog Dr Noa, svedoka, savremenika i tumača dešavanja. Miljković je okupio tim mladih i kreativnih ljudi koji su učestvovali i u poslovima za koje nemaju formalno obrazovanje. Pored autora, za „Vreme“ govore Anđela Grabež, vajarka koja je montirala seriju i snimila mnoge scene, reditelj i grafički dizajner Filip Martinović, koji je realizator i snimatelj druge kamere, a izvršna producentkinja Jovana Karaulić je doktorand na Fakultetu dramskih umetnosti.
„VREME„: Kad vas je Boris okupio, koliko ste bili upoznati sa istorijom likovne umetnosti u posleratnoj Jugoslaviji?
Filip Martinović: Ja nisam znao ništa. Ni malo. Čuo sam, možda, za neku Medialu. Kad smo odlazili u depoe, vadili razne slike, gledali ih, čitali i razgovarali s ljudima, meni je to bilo kao da smo iz nekih sanduka izvadili nešto o čemu ja nisam imao predstavu.
Jovana Karaulić: Imali smo neko znanje jer dolazimo sa umetničkih fakulteta, ali je to znanje površno. U tom smislu, rad na ovoj seriji nam je pomogao da sagledamo jugoslovensku umetnost, pa pretpostavljam da će generacijama koje dolaze biti takođe važna zato što oni o tome znaju još manje. Naš serijal pokazuje da smo nekada bili deo šireg kulturnog polja. Trebalo bi da tome težimo ponovo.
Anđela Grabež: Ja sam završila vajarstvo i moja znanja su bila, onako, školska. Bilo mi je intrigantno da to sve ponovim uz neke nove komentare.
Zašto se serija zove Put u budućnost?
Boris Miljković: To je parafraza jedne advokatsko-psihijatrijske izreke, otprilike: „Ako ne znaš šta će biti, ti pogledaj šta je bilo“. Ponavljajući taj algoritam iz prošlosti umeš da, nekako, naslutiš kuda ćeš da ideš. Mislim da je u ovom trenutku dobro razumeti i videti da je taj algoritam postojao da bi smo bili uvereni da put u budućnost postoji. Put u budućnost bi trebalo da bude dokaz da je prošlost bila tako živopisna, zanimljiva, inteligentna i interesantna da će ona svakako, ako je razumemo, dati put u budućnost.
U drugoj epizodi ste u više navrata emitovali audio–snimak obraćanja Miće Popovića studentima tokom protesta 1992. u kome im on poručuje da za njih budućnosti u Srbiji nema ukoliko i dalje ostane vlast Slobodana Miloševića. Šta taj njegov govor znači u današnjem kontekstu?
Anđela Grabež: Dok sam kopala po arhivi, bili su studentski protesti ovog proleća posle predsedničkih izbora. Negde sam naišla na Mićine govore koji su mi apsolutno delovali kao da ih je danas izgovorio. Pošto je Borisova ćerka stalno išla na proteste, mi smo pratili šta se tamo dešava, pa su mi Mićini govori delovali kao da se ta naša nesrećna istorija stalno iznova ponavlja. Bio je to dokaz da je naslov i ideja našeg serijala na dobrom putu.
Boris Miljković: Ideja vodilja, dramaturška i formalna, u našoj seriji je odnos umetnika i države. Uvereni smo da je istorija umetnosti 20. veka istorija pobune. Umetnik je po svojoj slobodarskoj fizionomiji predodređen da bude u avangardi pobune. Krenuli smo od socrealizma i pobune protiv njega, a i socrealizam je pobuna protiv građanskog sistema vrednosti. Tu se Mića Popović pojavljuje nekoliko puta tokom svog života kao neko ko je bio predvodnik pobune protiv socrealizma, a tokom šezdesetih i sedamdesetih je bio na barikadama građanske pobune protiv represivnog sistema. Koga god da smo pomenuli u ovom dokumentarcu, mogli bismo mu vrlo lagodno dati steg pobune u ruke – od Miće Popovića, Saše Petrovića, Lazara Stojanovića… U tom smislu je to put u budućnost. Voleli bismo da generacije koje stupaju za nama budu svesne da postoji istorija nepristajanja. Da postoji istorija slobodne misli.
A, da li umetnik nužno mora da bude u sukobu sa vlašću?
Jovana Karaulić: Ne mora da bude u sukobu sa vlašću, ali treba da postavlja pitanja, da ima kritički odnos prema trenutku u kojem deluje i da, zapravo, pokreće dijalog o određenom pitanju koje ga dodiruje.
Anđela Grabež: Kod nas je, prosto, jedno trusno područje i politički zanimljivo da čovek ne može da bude imun na to. Ne možeš da se baviš nekim svojim željama a da se ne dodiruješ socijalnog i političkog konteksta.
Boris Miljković: Istorija pobune nije istorija društveno-političke pobune. Pobuna može biti protiv sebe samog, protiv unutrašnjeg likovnog sistema. Istorija svakog značajnog prizora, bio on pozorišni, filmski, likovni, jeste istorija nepristajanja.
Lajtmotiv serije su voz, šine, metro. Pokreti kamere su dominantni, pogotovo u kadrovima voditelja serije, držali ste se vrlo dosledno elementa putovanja.
Filip Martinović: Koristili smo male kamere koje omogućavaju da se ceo prostor opiše i da kako serija napreduje, dočaraju dinamiku putovanja. Vrlo retko neko stoji, svi hodaju, kreću se i ljudi i kamera.
Boris Miljković: Ideja je bila da mi stalno putujemo, da smo stalno u pokretu. Inače mislimo da je oblast kojom se bavimo – dinamična. Da nije zaustavljena u nekim ogromnim vremenskim periodima i da se stalno prepliće sa raznim uticajima. Takođe, umetnost je, nekako, uvek podzemna. Ona izbije negde, učini određeni haos, a onda nestane, da bi se opet negde drugde pojavila. Zato smo smislili taj metro.
Na koliko lokacija ste snimali?
Jovana Karaulić: Na velikom broju mesta, što u zemlji, što u inostranstvu, tamo gde su boravili umetnici o kojima govorimo u seriji.
Zanimljivo je da smo snimali u trenutku kad glavni muzeji Beograda nisu bili u funkciji. Međutim, u svakoj instituciji smo nailazili na dobronameran odnos.
Koliko ste svojom serijom uspeli da približite jugoslovensku likovnu umetnost prosečnom gledaocu?
Boris Miljković: Mi nismo ekstenzija obrazovanja. Nas ne zanima da budemo šesti čas u školi. Ovo je lično iskustvo jednog tima ljudi koji su napravili ovakvu ambulantnu istoriju, možda nije ni istinita, ali je barem jedna iskrena impresija. Ova serija je nastala kao rukovođeni kolektivni eksperiment, koji je i po obrazovanju ljudi koji su u tome učestvovali očigledan. To je montirano kao da je montirao jedan vajar, to je režirano i vođeno kao da je režirao i jedan grafički ekspert. Voleo bih da smo mnogo više izazvali emotivni doživljaj nego saznajni.