Kad sam se nakon tri godine vratio iz Amerike, čekao me je moj imetak koji kompletan bejah ostavio u tetkinoj kućici, u Lozničkoj; otputovao sam bio sa koferom, tamburom i gitarom, tamo se cvetanje mojih ruža stalno odgađalo, te garderobu nisam takoreći ni obnavljao: ispostavilo se da je ono što sam poneo bilo dovoljno za svih dvanaest godišnjih doba, iznenađujuće sličnih beogradskim.
Moje stvari su moji bližnji spakovali i iselili iz Lozničke, gde su useljeni novi podstanari i gde su ostale dve ruže orezivane na moj način, na petnaestak kvadrata dvorišta sam umesto engleskog travnjaka dobio slatinu, neuglednu ugaženu golet sa zakržljalim žbunovima trave, ovce bi imale vremena da razmisle i da se razmrdaju između dva zalogaja. Novom podstanarskom naraštaju ostao je moj štrik za veš, dok su me moje pokućstvo i garderoba čekali u dva odvojena podruma. Svoju sam materijalnu zaostavštinu razgledao kao neko ko pregleda ono što je ostalo iza pokojnika. Isuse blagi, koliko sam ja stvari nakupovao i nakupio: da me je neko intervjuisao za „Philadelphia Inquirer“ sebe bih opisao kao skromnog poslenika pisane reči i smernog pripadnika socijalističke polusrednje klase, naklonjenog čak i asketizmu, kad ono, kicoš, dendi, kaćiperka, pomodar i istaknuti član potrošačkog društva: desetine i desetina košulja, majica, džempera, farmerica, jakni, pa nije ni čudo što si podstanar, ali i pribora za takozvani rad, dve pisaće mašine, telefon sa spikerfonom, telefonska sekretarica sa pejdžerom, stotine olovaka, kilometri žica za tamburu i gitaru, tušta i tma trzalica od kravljeg roga, dovoljno da se istrza milijardu dinara od gostiju, notne hartije svih mogućih razmaka među linijama, neke za pisanje simfonija, druge sa velikim prazninama, da pišem i u vozu, ili kad mi vid bude popustio, da i ne govorim o priboru za preživljavanje – baterlampe, perorezi, fenjeri, upaljači…
Moja ćerka je nedavno našla moju „olivetti“ mašinu, crvenu, tu sam spravu bio potpuno zaboravio i čak poricao da je moja, kod Steve je još uvek siva i možda prvobitna moja pisaća mašina: na ovoj je neznatnoj tastaturi čuveni taj i taj napisao svoje prve nezgrapne i tugaljive novinarske redove, ne znajući ni sam koliki je dijalektički razvoj pred njim i kolika samo slava…
U više navrata stavljao sam tačku na kupovinu pisaćeg pribora, kao što je Mark Tven ostavljao duvan, lane sam ipak na Kaleniću kupio pis. mašinu „biser“, metalnu i savršenog oblika, sa koferom kakav je možda imao Hemingvej, ispravnu i nepotrebnu toliko da se iskazati ne može, ili barem ja ne mogu.
Prijatelji su mi sa svoje strane poklonili: tenor gitaru, električnu gitaru (precenjujete i moj dar i moje zdravstv. stanje), dve balalajke, dve mandoline, violinu (!) i harmoniku, koja mi je poštom stigla iz daleke, dosad neviđene Rige!
Zatočen u radnoj sobi (studiju) kao kustos muzeja žičanih instrumenata – gde su odranije tambure, domra, samica, akustična bas-gitara… – vučem za sobom i trpim u sebi neprebrojno mnoštvo narodnih pesama čije arije i tekstove znam naizust; sve mi je nelagodnije kad mi neko oda poštovanje za toliko znanje i za tako silnu moć pamćenja, to je samo kvantitet, braćo, sve je to pređa sa iste proste preslice i sad bih otišao na neku kliniku da mi se sve to pobriše iz glave, da se napravi malo mesta, da uzmognem komponovati jedno četiri ili pet stvari koje bih proudly potpisao. (Možda sam pisao kako je nestalo nekoliko stotina mojih skica: uveren da sam ih kopirao na odvojeni hard-disk, ubio sam grozničavo sve što je bilo na mestu tvorbe, kad sam nakon godinu dana hteo da prodžaram malo po ugasloj vatri, otvorim hard-disk, nalik na skupu pljosku, kad tamo samo neke košuljice, prazne, bez onoga što se zove audio, a što je sama srž moga stvaralaštva. Ništa, rekao sam, iznenađujuće mirno, to je prst sudbine, umesto da se vraćaš krpežu, da presvlačiš starudiju kao šnajder džep, sedi i smisli nešto novo. Nije bilo baš ‘rečeno-učinjeno’, ali jesam komponovao nekoliko stvari koje vodim kao svoj robinzonski period: nakon brodoloma za koji sam doduše sam kriv, pravim iz početka ono što mi treba za opstanak.
&
Što se tiče primenjene umetnosti, pesama koje na komad prodajem kaf. gostima, odlučio sam da ne naučim više nijednu. Ako mi zaboravljanje ne ide od ruke, neću barem da se uplićem u novu besmislenu, zamornu prekomernost. Naučio sam napamet na grčkom „Ah, helidoni mou“ (Ah, lastavice moja / Kako možeš da letiš po tom crnom nebu), učim rumunsku „Aj stežarule“, u planu je romansa na mađarskom i vsjo! U poslednje dve godine naučio sam možda petnaest ruskih pesama, lako se pamte, jer su odlično napisane, ali mi je i toga dosta.
&
Juče sam pak i tu reč pogazio: ako i ne naučim „On ne vernulsia iz boia“ (gde ima „Nashi mertvye nas ne ostavliat v bede / Nashi pavshie kak ñasovye…), pevaju mi se „Korabli“ Visockog: „Vozvrasñaitusia vse / Krome luñih druzei / Krome samyh liubimih i predannyh zhenshñin / Vozvrañaiutsia vse krome teh kto nuzhnei/Ia ne veriu sud’be/Ia ne veriu sud’be / A sebe – eshñe men’she!“ (Vraćaju se svi, osim najboljih prijatelja, osim najvoljenijih i najodanijih žena, vraćaju se svi, osim onih koji su najpotrebniji, ne verujem sudbini, ne verujem sudbini, a sebi – još manje!)
Zar nije dobro?
