Predsednik Republike, predsednica Vlade i gradski menadžer ukazali su se bez najave u Narodnom muzeju, nenajavljeni poput revizora, školskog inspektora ili šumske inspekcije: proleteri ne znađahu u prvi mah šta im je činiti, nastaviti radni proces kao da niko nije ni došao (jer Muzej ima da se otvori tačno na šeststo dvadeset devetu obljetnicu Kosovskog boja), ili ukazati čast nenadanim, ama dragim gostima… Pobedilo je gostoljublje i želja da reč Gospodnju čuju na licu mesta: u zaštitnim prslucima, narandžastim, ili svetlozelenkastim, neki sa šlemovima na glavi, drugi držeći šlemove u ruci, kao što seljaci drže šubare tokom opela, stajali su tik uz najviše rukovodioce. Nisam brojao koliko ima radničkih kombinezona, a koliko sakoa, bilo ih je podjednako, i falili su jedino seljaci: radnici i poštena inteligencija bili su izmešani kao na plakatu iz ranog SSSR-a, ne da nema jaza između političara i radnika, nego su to dva lica istog novčića. Visokoj delegaciji ne smetaju još nezalepljene pločice, džakovi sa cementom, dapače, to je obećanje i jamstvo da će se udarnički rad nastaviti, radnici samo privremeno stoje, jedni sa rukama prekrštenim na grudima, drugi na stomaku, nemaš svaki dan priliku da poziraš sa izabranima, predsednik i premijerka rukuju se iako su zajedno došli, takozvani Vesić vredno, usrdno tapše, vidi se da mu je srce puno što će kulturni genocid koji smo sebi nametnuli, a o kojem će mudro zboriti naša sestra u Hristu Ana, biti prekinut na Vidovdan.
Blago narodu koji ima takve rukovodioce: šefovi drugih država oporavljaju se i takoreći tavore neznano gde nakon katoličkog Božića i međunarodne Nove godine, usled čega se naši nemaju s kim dogovarati o nepriznavanju Kosova i opstanku srpskog naroda u Bosni, ali neće vladar i njegova desna ruka ni u tom zatišju da dangube: obilaze najdragocenije gradilište (uz Beograd na vodi i voljeni Prokop). Predsednik me podseća na Lava Tolstoja koji je, according to Harms, mnogo voleo decu, bivalo je da mu čitavu sobu prepune decom, a grof bi trupkao nogom o patos i uzvikivao: „Još, još!!!“ Tako predsednik voli turiste i nikad mu nije dosta stranih gostiju, očekuje novu najezdu nakon otvaranja Narodnog muzeja, kad ćemo moći napokon da ugasimo našu vekovnu uličnu kinđur-rasvetu koja je, uz Fontanu, glavni mamac za lakoverne (jarboli-neboderi na kojima će se vijoriti naš barjak nisu mislim još pušteni u sveč. pogon). Unapređujući neumorno i neodustajno svoju rečitost, predsednik je izvoleo kasti: „Verujem da će to biti divno mesto za građane i da ćemo moći da se pohvalimo nečim što smo nerazumno uspeli da izgubimo pre petnaest godina“ (Kad priznaje da smo bili nerazumni, vođa zapravo govori „oni“, isto to će biti na snazi kad vodilja bude zborila o genocidu: prvo lice množine zapravo je kamen vešto bačen u zna se čiji ogorod!).
Biranim se dakle rečima izrazio hvalisavi predsednik, na hrišćanski način je, u slavu i Badnjeg dana, ukorio štetočine, doklen njegova učenica, zvana prisno i jednostavno uvek Ana, obnovila je lekciju o metaforama i zablistala govoreći o kulturnom genocidu koji smo sami sebi nametnuli. Da sam prekjuče umro, ne bih ni znao da je katanac na lepim vratima Narodnog muzeja predsednici Vlade bio trn u oku, kost u grlu i kamen u bubregu: „Zamislite svu decu tih petnaest godina koja nisu dolazila ovde da vide naše velikane i umetnost. Ja samo razmišljam o našoj deci i koja bi druga država dozvolila da Narodni muzej bude zatvoren. Zato sam rekla kulturni genocid.“
Dali smo sve od sebe da mrska reč „genocid“ ne bude prišivena ne srpskom narodu, nego ni jednom jedinom Srbinu, pa bio to i general, a sada nam odurna tuđinska novokovanica dobro dođe da ocrnimo ionako crnu garnituru koja je Muzej bezdušno zatarabila. Od svoga mentora građanka Brnabić je usvojila sintagmu koju smo slušali godinama („oni koji su ubijali našu decu“), samo naša deca sada nisu bombardovana, nego su izložena kulturnom genocidu; premijerka, ko bi to rekao, samo razmišlja kako će naša nejač i pregrmeti mesece koji nas dele od Vidova dne.
Slučaj je hteo da za Badnji dan bude prehlađena, pa je promuklost pridonela utisku mučeništva i približila je i na taj način uzoru nedostižnom, ali koliko god bila ophrvana zamišljanjem svih umetničkih dela uskraćivanih tolikim pokolenjima ipak je bila prisebna da ukaže na to koliko je ova vlada drukčija od sviju prethodnih vlada kojima usled svoje mladosti i anonimnosti nije predsedavala: „Ova vlada za-vr-šava projekte, a to je vrlo važno za našu psihu!“ Opet množina. Za psihu onih koji su u blagosl. vrhuški? Ili će svedovršavajuća vlada biti obol zajedničkoj, opštenarodnoj, svesrpskoj psihi?
I dok drvlje, kamenje, iverje i šljunak fijuču i u vidu karteča padaju po prethodnoj upravi varoši beogradske, uz skute predsedniku stoji takozvani Vesić, čas tapše, čas gleda uvis, sve mu to dođe nekako poznato, kao neki déjà vu, i kao što se Brnabić upinje da zamisli svu našu decu kako pate zbog neposećivanja muzeja, tako se gradski menadžer pita ko su bili ljudi u prethodnim sazivima Gradske skupštine, i kako se nije među njima našao bar jedan koji bi bio čestit, savestan, radin, nekoristoljubiv i plemenit kao što su članovi SNS-a, Bog potonje sve blagoslovio, a i nestranačku ličnost koja je ostavljala utisak tecigazde, a sve vreme ju je srce vuklo u Narodni muzej.
