Povodom nereda u Nikaragvi više uticajnih zapadnih listova zaključuje da je u toku propast političke levice širom Južne Amerike, ali izgleda da nema nikoga ko može da smeni nekadašnju perjanicu globalne levice Danijela Ortegu, koga sada porede sa Robertom Mugabeom
Demonstranti u Nikaragvi su 18. aprila 2018. skandirali Ortega y Somoza son la misma cosa (Ortega i Somoza to je ista stvar), čime su u isti koš stavljali diktaturu dinastije Somoza i revolucionarnih sandinista koji su je srušili 1979. To mora da jako vređa marksistu s brkovima Danijela Ortegu koji je 1980. bio poster boy globalne levice i kao David protiv Golijata oborio diktatora Anastazija Somozu.
Britanska pank-rok grupa Kleš je 1980. izdala album pod nazivom Sandinista. U politički angažovanoj pesmi Washington Bullets pominju se Kubanska revolucija iz 1959, sandinisti iz Nikaragve iz osamdesetih, američka invazija u Zalivu svinja 1961, dalaj-lama, čileanska diktatura nakon smaknuća socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea i žrtve odvedene na stadion Santjago, ali i proganjanje budističkih sveštenika u komunističkoj Kini, kineska Kulturna revolucija, sovjetska invazija na Avganistan…
„Njujork tajms“ je o iznenadnoj erupciju nezadovoljstva u Nikaragvi 2018. pisao kao o „nikaragvanskoj verziji Arapskog proleća“. Mirne demonstracije su počele zbog predloga za povećanje poreza (između 1 i 4 procenata) i smanjenja penzija. Ubrzo su prerasle u teške nerede u kojima su poginule 43 osobe, a stotinak je ranjeno nakon što su organizovane grupe pristalica nikaragvanskog predsednika Danijela Ortege počele da se obračunavaju sa demonstrantima, a policija izgubila kontrolu nad događajima i upotrebila suzavac, gumene metke i vatreno oružje.
I britanski „Gardijan“ i „Njujork tajms“ su nikaragvansku kontroverzu ilustrovali reportažama iz Masaje u kojoj je pre četrdeset godina tokom pobune protiv Somozine diktature poginuo Ortegin brat Kamilo. Nekadašnji kontrolni punkt Somozine Nacionalne garde sačuvan kao obeležje revolucije, sada je pretvoren u poprište vandalskih nereda.
Demonstranti, među kojima je bilo i mnogo članova vladajuće partije, palili su vozila, postavljali barikade i ispisivali staru parolu „Neka se preda tvoja mama!“, sada usmerenu protiv Ortege.
foto: reutersREVOLUCIJOM ĆU TE, REVOLUCIJOM ĆEŠ ME: Predsednik i potpredsednica Nikaragve, bračni par Ortega Muriljo…
PREDSEDNIK I POTPREDSEDNICA: Bes demonstranata naročito je bio usmeren na neobičan cilj: koloritne, sedamnaest metara visoke skulpture inspirisane radom austrijskog umetnika Gustava Klimta, nazvane Árboles de la Vida (Stabla života) čijih je 140 replika na inicijativu prve dame i potpredsednice Nikaragve Rosarije Muriljo podignuto u Managvi i drugim gradovima. Demonstranti su se iz nekih razloga preko tih skulptura simbolično obračunavali sa Ortegom i njegovom suprugom.
Jedan od nikaragvanskih opozicionara poredio ih je sa bivšim predsednikom Zimbabvea Robertom Mugabeom i njegovom mlađom ambicioznom suprugom Grejs Mugabe zvanom „Guči Grejs“, koje su prošle godine oterali sa vlasti. Drugi su Danijela Ortegu i Rosario Muriljo poredili sa rumunskim kondukatorom Nikolajem Čaušeskuom i njegovom suprugom Elenom. Pobunjeni studenti sa pametnim telefonima u rukama poredili su Rosario Muriljo sa Kler Andervud, fiktivnom ličnošću iz američke TV serije „Kuća od karata“ (House of cards) koja postaje potpredsednica, pa predsednica SAD.
Međutim, istorija je uvek kompleksnija od političkih pamfleta. Povezanost Rosario Muriljo, koju opozicionari sada zovu La Bruja (veštica), sa sandinističkom revolucijom, mnogo je „starija“ od bračne postelje. Ona, navodno, po majci potiče iz porodice Augusta Sezara Sandina (1893–1934), koji je od 1926. do 1933. vodio sedmogodišnji rat protiv okupacije SAD, a one su ga nazivale „banditom“. Sandino je ubijen po naređenju Anastasija Somoze Garsije, komandanta Nacionalne garde Nikaragve, koju su pomagale i naoružavale SAD nakon što su tokom Velike depresije povukle marince iz Nikaragve.
foto: ap…i demonstranti koji prolaze pored spomenika sandinisti Vilijamu Ramirezu
SANDINISTIČKA REVOLUCIJA: Od 1936. do 1979. Nikaragvom su vladali ili Anastasio Somoza Garsija ili njegovi sinovi Luis i Anastasio mlađi ili njihovi pajtosi. Protiv njih se decenijama borio Sandinistički front za nacionalno oslobođenje formiran 1961. čija je ikona bio Augusto Sandino. Njegova ideologija bila je kombinacija elemenata marksizma i sandinističke antiimperijalističke nacionalne ideologije.
Rosario se sandinistima pridružila još 1969. Hapšena je u vreme Somozinog režima 1979, a Danijelu Ortegi pridružila se u vreme kada je on bio u egzilu u Kostariki i pomagala mu da se pokrene revolucionarni Radio Sandino.
Prema jednoj publikaciji izdavačke kuće američkog univerziteta Stenford, u redovima sandinističkih revolucionara bilo je dosta žena, od kojih su mnoge zauzimale komandne pozicije, mada su se, sa druge strane, tradicionalno potcenjivale žene kao ratnici.
U borbi protiv tog režima većina prvobitnih vođa sandinista je ubijena, a pokret je prolazio kroz mnoga iskušenja. U februaru 1979, opremljeni oružjem koje je preko Kostarike stizalo iz Venecuele, Paname i sa Kube, sandinisti su pokrenuli ofanzivu protiv Somozine Nacionalne garde i 19. jula 1979. najurili Anastasija Somozu Debajla mlađeg. On je podneo ostavku i predao vlast Fransisku Milanu Urkuju, koji je dva dana kasnije vlast predao sandinistima i zatražio azil u Gvatemali.
Anastasio Somoza je avionom pobegao u Majami na Floridi, ali pošto mu tadašnji američki predsednik Džimi Karter nije dao utočište, azil je dobio u Peruu, u kome je nakon puča 1954. na vlasti bio tvrdi antikomunistički oficir Alfredo Štresner, koji je vladao sve dok ga general Andres Rodrigez nije pučem primorao da pobegne u Brazil. Rodrigez nije uspeo da zaštiti Somozu mlađeg, koga je u takozvanoj „Operaciji reptil“ iz zasede ubila sedmočlana grupa sandinističkih komandosa (četiri muškarca i tri žene).
BORBA PROTIV AMERIKE: Nakon što je Somoza napustio Nikaragvu, neki pripadnici Nacionalne garde predali su se novim vlastima. Neki su amnestirani, nekima je suđeno, a mnogi su pobegli iz zemlje i 1981. priključili se takozvanim antikomunističkim kontrasima, koji su uz izdašnu pomoć CIA protiv sandinista vodili rat koji je trajao osam godina i odneo oko 30.000 žrtava i iz zemlje oterao oko 150.000 izbeglica. U to vreme razne klerikalne i druge političke grupe u svetu pokazivale su solidarnost sa sandinistima.
Pred trijumf revolucije u junu 1979. sandinisti su formirali petočlanu huntu, neku vrstu vlade sa zakonodavnim ovlašćenjima koja je bila u egzilu u Kostariki i koja je kao svoje ciljeve proklamovala ustanovljenje mešovite ekonomije, politički pluralizam, nesvrstanu spoljnu politiku i zamenjivanje Nacionalne garde nepartijskom vojskom.
Među članovima hunte bili su Danijel Hoze Ortega Savedra, ali i Violeta Barios de Čamoro, udovica Đoakina Čamoro Kardenala, vlasnika u Somozinom režimu opozicionog lista „Prensa“, čije je ubistvo bilo jedan od događaja koji su rasplamsali otpor protiv Somoze. Violeta je bila u savezu sa sandinistima, ali je napustila tu revolucionarnu koaliciju.
Od 1979. do predsedničke inauguracije Ronalda Regana 1981. odnose SAD i Nikaragve nije obeležavala konfrontacija, ali je Regan, odmah nakon stupanja na dužnost, počeo da radi na svrgavanju vlade sandinista koju je nazivao komunističkom i optuživao za podsticanje gerilaca u Salvadoru i blisko savezništvo sa Kubom i Venecuelom.
Regan je 1982. godine potpisao takozvanu Direktivu 17, koja je ovlastila CIA da regrutuje i podržava kontrase. To je praćeno jakim ekonomskim pritiskom na sandiniste koji su počeli da se okreću ka Evropskoj zajednici i, još više, ka Sovjetskom Savezu odakle je, prema američkim procenama, stizalo oko 800 miliona dolara pomoći Nikaragvi, i odakle je, kao i iz drugih zemalja socijalističkog bloka, Nikaragva osamdesetih godina uvozila oružje. Sandinisti su tvrdili da to oružje služi za borbu protiv kontrasa, koje je podržavala Reganova administracija.
PORAZ KONTRAŠA: Ortega je najpre bio koordinator revolucionarne hunte, a prvi put je izabran za predsednika Nikaragve 1984. na međunarodno nadgledanim izborima, koje je Reganova administracija tretirala kao „farsu sovjetskog stila“ i kao širenje komunizma u američkom južnom susedstvu.
Onda je izbio tzv. Iran–Contra skandal, kada je otkriveno američko ilegalno i prikriveno finansiranje kontrasa tako što im je američka administracija davala novac dobijen od prodaje oružja Iranu u zamenu za pomoć u oslobađanju američkih talaca zarobljenih u Libanu. Treba imati u vidu da se tadašnje američko javno mnjenje protivilo isporuci oružja kontrasima, da je i američki Kongres to bio zabranio i da je Reganova administracija ignorisala i presudu Međunarodnog suda pravde protiv blokade Nikaragve. Posle istrage nekoliko pripadnika Reganove administracije izvedeno je pred sud i osuđeno, da bi ih Regan potom amnestirao.
Antikomunistički kontrasi su od 1979. do 1990. uz izdašnu američku podršku vodili rat sa mnogo elemenata terorizma protiv sandinista i civilnog stanovništva, o čemu je u popularnoj kulturi ostao trag u filmu britanskog reditelja Kena Louča Karlina pesma (Carla’s song) nagrađenom na festivalu u Veneciji 1996.
Kada su pod međunarodnim pritiskom kontrasi 1989. pristali da budu demobilisani i da se konflikt reši izborima, Ortega je 1990. izgubio izbore i na vlast je došla Violeta Čamoro, koju je podržavala administracija Džodža Buša.
I pored gubitka vlasti na centralnom nivou, sandinisti su narednih godina zadržali veliki uticaj na univerzitetima, u sindikatima i pre svega u vojsci, policiji i sudstvu.
„Ortega je uvek imao moć veta. Ako nije vladao odozgo, vladao je odozdo“, ocenio je za „Njujork tajms“ Gonzalo Karion, predsednik nikaragvanskog Centra za ljudska prava.
Kako piše peruanski list levog centra „Republika“, Rosario Muriljo je u to vreme ostala lojalna Ortegi. Kada ga je 1998. njena ćerka iz ranije veze Zoilamerika Narvaez optužila da ju je kao očuh više puta silovao, prvi put kad je imala dvanaest godina, Rosario je izjavila da je postiđena što njena ćerka zbog bolesne ambicije pokušava da uništi čoveka besprekorne biografije. Suđenja nije bilo jer je Ortega uživao imunitet.
Kada se Danijel Ortega 2006. vratio na glavnu scenu, njegova supruga Rosario Muriljo očigledno je odigrala važnu ulogu u osiguranju njegove pobede i povećala svoj politički uticaj.
Monika Baltodano, koja je svojevremeno bila sandinistički gerilski komandir, opisuje Rosario Muriljo kao inteligentnu i obrazovanu ženu, koja je studirala na Kembridžu i koja komunicira na nekoliko jezika. Posle pobede revolucije bila je na dužnostima povezanim sa kulturom, između ostalog sekretar Asocijacije kulturnih radnika; od 1988. do 1990. bila je direktor uticajnog Instituta za kulturu, profesor jezika, poetesa, a potom i portparol vlade.
Nakon što je 2011. isposlovao promenu ustava radi ukidanja ograničenja na ponovni izbor 2016. godine, Ortega je osvojio treći uzastopni mandat sa 72 odsto glasova, a njegov najjači rival, kandidat desnog centra Maksimino Rodriges samo 14,2 odsto glasova. Rosario je izabrana na mesto potpredsednice države. Opozicija je tvrdila da su izbori namešteni i da je predsednički par uzurpirao svu vlast.
EKONOMIJA SANDINISTA: BBC je tada izveštavao da je Ortega dobio podršku zahvaljujući stabilnom ekonomskom rastu čije su stope dvostruko više od južnoameričkog proseka (2018. između 4,5 i 5 odsto) i činjenici da u Nikaragvi ima manje nasilja nego u susednom Salvadoru i Hondurasu.
Po dolasku na vlast 1979. sandinisti su pokrenuli ambiciozne političke i ekonomske programe izvlačenja zemlje iz okova Somozine uzurpacije, nejednakosti, siromaštva i zaostalosti, dok je između 1979. i 1990. broj stanovnika znatno uvećan u okviru nikaragvanskog posleratnog baby boom trenda (na početku 21. veka dve petine populacije je mlađe od 15 godina).
Unutrašnja migracija kretala se prema gradovima. Konfiskovali su i podelili seljacima petinu ukupne obradive zemlje u Nikaragvi koju su držali Somozina familija i njihovi poverljivi ljudi, osnovali su kooperative, u gradovima povećali minimalne plate, uspostavili kontrolu cena.
Velike ambicije pokazivali su u provođenju politike u oblasti obrazovanja, zdravstva i stanogradnje, radili su na opismenjavanju seljaka, promovisali ravnopravnost žena, provodili kampanje vakcinacije i gradili javne domove zdravlja u provinciji.
Sandinisti su razvijali mešovitu ekonomiju (oko 60 odsto privatna, 40 odsto javna svojina) koja je između 1980. i 1983. rasla, ali su visoka javna potrošnja, kontrola cena i dotacije državnih preduzeća izazivale mnoge probleme, te se postavilo pitanje održivosti takvog sistema. U poznim osamdesetim sandinisti su sprovodili program štednje, pokrenuli izvesne privatizacije i smanjivali zaposlenost u javnom sektoru.
Trgovinski embargo koji su SAD nametnule Nikaragvi 1985. i sandinističko loše upravljanje doveli su do pada ekonomije, inflacije, nedostataka usluga, rasta inostranog duga. Uz to su išli pristrasnost u dodeljivanju poslova politički pouzdanim kolegama, prijateljima i rođacima.
PENZIONERSKI FITILJ: Taj sistem iznenada je počeo da puca po socijalnim šavovima. Zbog rizika da zapadne u nesolventost i nemogućnosti da redovno isplaćuje penzije, Ortegina vlast se odlučila da od 1. jula 2018. uvede porez na penzije od pet procenata, da plate radnika budu oporezovane sa 7 odsto (umesto dotadašnjih 6,25 odsto) i da poslodavcima budu povećane dažbine.
U južnoameričkim zemljama penzije su veoma osetljivo pitanje. Brazilski nepopularni predsednik Majkl Temer, „naslednik“ predsednice Dilme Rusef posle njenog kontroverznog impičmenta, suočio se takođe sa nemogućnošću da reformiše brazilski skup penzioni sistem. Nasuprot tome, predsednik Argentine Maurisio Makri uspeo je da progura minimalnu penzionu reformu, ali i to je praćeno velikim protestima.
U Nikaragvi su burne reakcije stanovništva (i, kako izgleda, i biznismena) prevazišle te naoko benigne socijalne povode. Tokom nereda srušen je, između ostalog, i spomenik bivšem venecuelanskom predsedniku Ugu Čavezu, osnivaču venecuelanskog bolivarskog Pokreta 200, simbol takozvane socijalističke „ružičaste plime“ južnoameričkog socijalizma i zagovorniku panregionalne unije zemalja Latinske Amerike i Kariba, sa kojima je Ortega bio sklopio povoljan aranžman o snabdevanju naftom. Kada ugovor više nije funkcionisao pošto je i Venecuela zbog smanjenja cena nafte na svetskom tržištu zapala u krizu, Nikaragva je pokušala da se okrene Kini sa čijom Komunističkom partijom su sandinisti posle revolucije inače imali bliske odnose. Ortega je pokušao da privuče kineski kapital za javne radove i poslao je u Peking svog sina Laureana, koji se sprijateljio sa biznismenom Vang Jingom, sa kojim je kasnije potpisan ugovor o koncesiji na pedeset godina za izgradnju kanala između Atlantskog i Tihog okeana.
Nemački nedeljnik „Špigel“ piše da niko ne može reći da li će taj 50 milijardi dolara vredan megaprojekat uopšte biti realizovan i da li to preduzeće može ikada biti profitabilno, s obzirom na to da se Panamski kanal trenutno proširuje i da nekoliko drugih centralnoameričkih zemalja planiraju „suve kanale“ koji se sastoje od linija vozova koje povezuju dva okeana i da mala Nikaragva nema ni novca niti znanja za projekat ove veličine.
„Špigel“, međutim, konstatuje da nijedan od ovih problema izgleda ne brine predsednika Nikaragve, koji se nada da će kanal cementirati njegovo nasleđe, pošto su u Nikaragvi ideju o plovnom putu koji povezuje dva okeana proteklih 200 godina održavali i lideri Nikaragve i američki okupatori.
KONTROLA ŠTETE: Ortega, koji je tokom nereda u aprilu 2018, čiji obim i intenzitet niko zapravo nije očekivao, bio na Kubi zbog lečenja neke bolesti krvi, po povratku kući hitno je otpočeo „kontrolu štete“: povukao je sporni penzioni zakon, obećao parlamentarnu istragu o nasilju, u čiju neutralnost studenti i opozicija sumnjaju, šefa policije diskretno je udaljio iz javnosti, a 3. maja na jednom trgu u Managvi okupio je pristalice da pokaže da i dalje uživa podršku naroda. Opozicija je tvrdila da je na kontramiting dovezao radnike državnih preduzeća i da su mnogi autobusi angažovani za prevoz mitingaša bili prazni.
Prema Ortegi veoma neprijateljski razpoloženi „Majami herald“ citira nekadašnjeg sandinističkog lidera i ministra odbrane, penzionisanog generala Umberta Ortegu, mlađeg brata Danijela Ortege, koji izjavljuje da nakon krvoprolića „krvava diktatura“ predsednika Nikaragve i njegove moćne žene nema budućnost, baš kao ni opozicija, te da je jedini izlaz iz krize u pregovorima koje inicira crkva.
Katolička crkva, čija je Episkopalna konferencija Nikaragve pod uticajem pape Franje ponudila da tokom maja posreduje u pregovorima vlasti i opozicije, pred katedralom u Managvi 28. aprila okupila je hiljade vernika na molebanu za pravdu i mir i za duše poginulih u neredima.
Ateista Ortega se u poznim godinama približio crkvi, uz kompromise, naravno. Sandinistička vlast je, očito na zahtev crkve, posle 2000. godine usvojila restriktivnu politiku abortusa, koji je stavljen van zakona čak i u slučajevima silovanja.
Neki katolički mediji uočavaju da je većina biskupa i dalje privržena Ortegi, čiji je slogan na poslednjim izborima glasio „Hrišćanstvo, socijalizam, solidarnost“. Tu privrženost ne deli biskup iz Managve Silvio Baez, koji oštro protestuje zbog režimskog nasilja.
Takva podela klera nije novost. Američki magazin „Forin afers“ podseća da je 1978. i 1979. vrh crkve podržavao Somozin režim i anatemisao sandiniste, ali da su se uprkos tome neki reformski sveštenici pridružili opoziciji, a neki i s oružjem u rukama levičarskim pobunjenicima. Kada je Somoza pobegao, neki sveštenici su se pridružili sandinističkoj vladi kao ministri, pa ih je Vatikan suspendovao zbog učešća u politici.
Pesnik Ernesto Kardenal, za koga neki kažu da je sledbenik Hrista u duhovnom životu, Marksa u političkom stavu, a Paunda u poeziji, bio je jedan od tih sveštenika – od 1979. do 1987. bio je ministar kulture Nikaragve u vreme revolucionarne hunte, a potom i tokom prvog predsednikovanja Ortege od 1985. do 1990. godine. Kardenal je ovih dana u 92. godini izjavio: „Ortega i njegova supruga su licemeri, a ne hrišćani ili revolucionari.“
fotografije: apPROMENA: Bivši južnoamerički lideri Fidel Kastro,…
Hamburški list socijaldemokratske orijentacije „Cajt“ je zaključio da Danijel Ortega više nije nedodirljiv i da se pridružio listi socijalističkih političara u Latinskoj Americi (uključujući Venecuelu i Kubu) koji su sve više autoritarni i korumpirani.
„Njujorker“ je pisao da je Nikaragva opet na ivici i da se Ortega približava izlaznim vratima, što je, prema tom listu, deo propasti političke levice širom Latinske Amerike koja je u toku.
„Njujorker“ nabraja: Ugo Čavez iz Venecuele je mrtav, a njegov problematični naslednik Nikolas Maduro predsedava zemlji koja se raspada.
Nekad popularni lider Brazila Luiz Injasio Lula da Silva je u zatvoru.
Na Kubi je era Kastra završena.
…Lula da Silva i Hugo Čavez
U nekadašnjem ružičastom talasu južnoameričkog socijalizma, za sada, konstatuje „Njujorker“, samo Evo Morales u Boliviji i Ortega u Nikaragvi ostaju na vlasti.
U Argentini, gde su muž i supruga Nestor i Kristina Kirčner vodili levičarsku politiku duže od jedne decenije, sada konce vuče Maurisio Makri s desnog centra.
I u Ekvadoru je Čavezovog protežea Rafaela Koreu, otvoreno antiameričkog političara, zamenio njegov bivši potpredsednik Lenin Moreno, koji, izgleda, ponovo uspostavlja dobre odnose sa Sjedinjenim Državama.
U istom tonu prošle godine povodom krize u Venecueli pisao je magazin „Forbs“ tvrdeći da se poslednji bastion socijalizma u Južnoj Americi raspada na komade.
Londonski iberalni „Ekonomist“ prognozirao je da dolaze teški dani i za Ortegu i za Moralesa i za Koreu, koje naziva despotima i diktatorima.
Konzervativni američki „Kriščen sajens monitor“ je pak mnogo oprezniji i konstatuje da čak i da Ortega pristane na vanredne izbore, na vidiku nema opozicionog kandidata koji bi mogao da ga ugrozi.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!