Odjeci Prvog svetskog rata

Da li je situacija u svetu danas složenija nego pre 1914. godine? Kakvi su odnosi evropskog centra i periferije? Kako stoje stvari sa demokratijom i ljudskim pravima? Da li su radnice danas u nekim zemljama u jednako lošem položaju kao početkom 20. veka? Da li smo nešto naučili iz mira posle 1918? Da li su desničarske ideje i ekstremizam u Evropi u porastu u odnosu na period od pre tridesetak godina? Kakvu ulogu u tome igra kapitalizam koji je ojačao posle sloma SSSR?

To su samo neka od pitanja na koja su pokušali da odgovore učesnici tribine „1918–2018. – Mir, demokratija i ljudska prava – šta smo naučili?“, koju je organizovala Fondacija „Fridrih Ebert“ (FES) u Srbiji u saradnji sa nedeljnikom „Vreme“. Na tribini su u četvrtak 23. maja u Jugoslovenskoj kinoteci govorili: nekadašnji poslanik nemačkog Bundestaga Markus Mekel, književnik i prevodilac Ivan Ivanji, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju Predrag J. Marković, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Jovo Bakić, profesor Fakulteta političkih nauka Đorđe Pavićević i urednica nedeljnika „Vreme“ Jovana Gligorijević. Moderator je bio odgovorni urednik našeg lista Filip Švarm.

ZABORAVLJENI RAT: Na početku razgovora Markus Mekel, jedan od inicijatora „Manifesta za evropsku kulturu sećanja“ objavljenog povodom obeležavanja sto godina od početka Prvog svetskog rata, rekao je da je u Nemačkoj Prvi svetski rat u velikoj meri zaboravljen. On je podsetio da stogodišnjica početka Prvog svetskog rata 2014. godine u Nemačkoj takoreći nije bila obeležena, jer se „Nemačka pre svega bavila, a i danas se bavi, posledicama Drugog svetskog rata“.

Mekel kaže da su mnoge socijaldemokratske organizacije koje su pre Prvog svetskog rata zagovarale antiratno raspoloženje istovremeno bile nacionalno orijentisane te da su na kraju u velikoj meri podržale rat, i da je „2018. godina važna i zbog toga što označava stogodišnjicu od raspada Osmanskog, Ruskog i Habsburškog carstva“.

On je izrazio zabrinutost da će u vezi sa ovom godišnjicom novi talas nacionalizma preplaviti Evropu, jer će se svaka država truditi da se prikaže u što boljem istorijskom svetlu. „Čini se da će se povodom stogodišnjice svaka zemlja baviti sopstvenom istorijom, ali mora se voditi računa o načinu na koji će to biti izvedeno“, rekao je Mekel i dodao da je u posleratnom poretku povlačenjem granica na Bliskom istoku vođeno više računa o interesima velikih sila – Velike Britanije i Francuske – nego o dobrobiti tamošnjih naroda i da u tome takođe treba tražiti uzrok za trenutnu krizu na Bliskom istoku.

„Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće učiti iz rata, jer kada su dobro i zlo jasno razdeljeni lako je reći ‘nikada više’, ali se ne mogu prenebregavati aktuelni nerešeni problemi“, rekao je Mekel.

VARLJIVA DEMOKRATIJA: On se osvrnuo i na samit EU – Zapadni Balkan koji je prošlog meseca održan u Sofiji: „Treba još jednom da razmislimo da li smo zacrtali pravi pristup EU. Ono što se sada dešava umnogome podseća na situaciju koju smo imali pre sto godina kada se stvarao novi svetski poredak“, naglasio je Mekel. Nakon Prvog svetskog rata, nakon nebrojenih zločina i žrtava, u Evropi je počelo da se dešava nešto iznenađujuće pozitivno – razvile su se demokratske zemlje, pri čemu su ključnu ulogu odigrale SAD.

Prema njegovom shvatanju, prvi talas demokratizacije u Evropi tesno je skopčan sa ulaskom SAD u Prvi svetski rat 1917. godine. „SAD su bile zemlja koja je donosila jasnu poruku nacionalnog opredeljenja i ustanovljavanja demokratije. I poraženi Nemački rajh se priklonio parlamentarnoj demokratiji nadajući da će zbog toga dobiti povoljnije mirovne uslove. Čak i tamo gde prethodno niste imali dužu borbu za demokratiju ona je uspostavljena, uključujući i Jugoslaviju, koja je osnovana kao konstitucionalna demokratija, znači kao monarhija sa parlamentom“, rekao je Mekel. A samo petnaestak godina pre toga u velikom broju evropskih zemalja demokratija se jedva nazirala.

„Novi talas demokratizacije odigrao se na kraju 19. veka, da bismo danas mogli da konstatujemo da zemlje poput Mađarske i Poljske ozbiljno dovode u pitanje osnovne demokratske vrednosti“, kaže Mekel i ističe da ljudi u zapadnim zemljama posle Drugog svetskog rata nisu mogli da zamisle da demokratija zaista može da bude ugrožena.

Tada je, tvrdi Mekel, demokratija bila moguća samo na temeljima nacionalnih država, dok je danas Evropska unija ta koja se stara o osnovnim pravima ustanovljenim Lisabonskim sporazumom. On smatra da se danas ponovo postavlja pitanje etabliranja i obezbeđivanja demokratije i da li demokratija uopšte može da se osnaži spolja, a u kojoj meri snage unutar jednog društva uopšte mogu na to da utiču.

Mekel je podsetio da kada je posle Prvog svetskog rata formiran novi svetski poredak gubitnici uopšte nisu bili za pregovaračkim stolom, doj je danas tako nešto nezamislivo. „Partije koje su u Nemačkoj već 1917. progurale mirovnu rezoluciju i postavile osnove vajmarske demokratije, došle su do zaključka da je bilo svejedno ko je na vlasti. Nemačka je bila odgovorna za rat i morala je da ga sanira“, podvukao je Mekel.

On je naglasio da su tek Ujedinjene nacije (osnovane 1945) uspele u pokušaju uvođenja međunarodnog mirovnog poretka, i to čitav jedan rat nakon osnivanja Lige naroda 1920. Pošto nacionalne države ne podrazumevaju samo jednu etničku grupu „bilo je neophodno da se i manjinama daju određena prava, što i danas treba da ostane u našem fokusu“. Mekel smatra da ne postoji bolje rešenje za opšti poredak od jačanje EU koja predstavlja otelotvorenje pouka iz Drugog svetskog rata. „Ne vidim da postoji alternativa za EU“, naglasio je Mekel, jer pojedine države „svoju nacionalnu, bezbednosnu, kao i socijalnu i ekološku agendu ne mogu da savladaju same“.

On je podsetio da su Nemačkoj bile potrebne decenije da bi se suočila sa nacističkom prošlošću, ali da je sada po tom pitanju veoma otvorena i zaključio da je „Drugi svetski rat bio rasistički motivisan, a da nažalost rasizam u Nemačkoj ponovo predstavlja problem“.

MIR I LJUDSKA PRAVA – FIKCIJA ILI ČINJENICE: „O ljudskim pravima ne bi smelo da se govori bez oslanjanja na činjenice“, smatra Ivan Ivanji. Međutim, šta ako dođemo do zaključka da su ljudska prava fikcija?“

Ivanji je istakao da se na listi članica Lige naroda, koju je inicirao američki predsednik Vudrou Vilson, SAD nikada nisu našle, ali da je Vilson ipak za svoju inicijativu dobio Nobelovu nagradu za mir. Za razliku od SAD, Nemačka jeste bila članica Lige naroda sve do 1933, kada je Hitler otkazao članstvo.

„Ligu naroda pominjem kako bih ukazao na besmislenost međunarodnog prava“, rekao je Ivanji, objašnjavajući da je „u praksi međunarodno pravo ono, o čemu se dogovore velike sile, ako uspeju o bilo čemu da se dogovore“. Ujedinjene nacije su svakako bolje organizovane od Lige naroda, ali je pitanje da li smo zaista nešto naučili, pošto se velike sile baš i ne obaziru na UN ako se to kosi sa njihovim interesima.

NAKON RATA – RAT: „U Srbiji se diskutuje o tome da li je 1918. velika pobeda, jer je tada rođena kraljevina SHS i jugoslovenski narodi se ujedinili pod dinastijom Karađorđević; ili je to pak poraz srpske ideje, jer su se Srbi bez potrebe ujedinili sa tuđincima koji su bili na poraženoj strani. Za mene je ovo drugo besmisleno“, istakao je Ivanji.

„Jedva dve decenije posle pokolja za vreme Prvog svetskog rata počinje Drugi svetski rat, sa još većim razaranjima i još većim brojem žrtava, planinama leševa u koncentracionim logorima, pravi se atomska bomba… Da li smo nešto naučili?“, upitao je Ivanji podsećajući da je u susret Drugom svetskom ratu „moler i kaplar austrijskog porekla“ stao na čelo Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. „Naglašavam – socijalistička i radnička. Umesto da shvate sa koje strane preti opasnost, Socijalistička i Komunistička partija Nemačke napadaju jedna drugu i moralno se međusobno uništavaju.“

POGLED KA SEBI: Ivanji je naglasio da je pogrešno izjednačavati nacizam i staljinizam, Hitlera i Staljina, i kaže da je lepo što Mekel sa svojim istomišljenicima okupljenim oko „Manifesta za evropsku kulturu sećanja“ poziva na uspostavljanje sveobuhvatnog poretka mira. „Ko se sa tim ne bi složio?“, rekao je Ivanji. „To je i ideja Ujedinjenih nacija, zar nije?“

Međutim, Ivanji kod njih ne vidi želju da se čuje i druga strana, jer polaze od toga da je to što danas nazivamo parlamentarnom demokratijom jedino poželjno uređenje. I to u trenutku kada Velika Britanija napušta EU, kada pojma nemamo šta će uraditi nova italijanska vlada, kada Poljska i Mađarska iskaču iz okvira evropskih demokratskih standarda i vrednosti, kada SAD imaju predsednika koji je u unutrašnjem ratu sa svojim pravosuđem, svojim tajnim službama, polovinom svog stanovništva, kada se ne može računati na sveobuhvatan mir. Ivanji kaže da na Zapadu ne vidi volju da se sagledaju težnje i svakodnevni život u drugačijim sredinama i društvenim uređenjima.

„Zar ni to nismo naučili za ovih stotinu godina?“, upitao je Ivanji, podsećajući na oridinarnu činjenicu da danas pitanje sveobuhvatnog mira ne može da se rešava bez Kine, Rusije, Indije, Brazila, Irana, Turske, Palestine…

„Ja lično ne želim da živim ni pod vlašću druga Sija, ni gospodina Putina, ali ako želimo da izgradimo sveobuhvatni poredak mira, bez njih to neće biti moguće. Bojim se da kažem, ali reći ću – nismo naučili gotovo ništa“, rekao je Ivanji. Kazao je i da se unutar zapadne Evrope već više od 70 godina ne vode vrući ratovi, da se međusobno vodio hladni, a da evropske države oružane ratove vode negde drugde, gde ih lično ne pogađa.

TERET BELOG ČOVEKA – KONTEKST PRVOG SVETSKOG RATA: Istoričar Predrag J. Marković osvrnuo se na dublje procese utkane u kontekst Prvog svetskog rata. On je rekao da okolnosti pre Prvog svetskog rata, kao i kraj 19. veka, umnogome podsećaju na današnju situaciju. „Svet je bio dosta integrisan, prema nekima čak integrisaniji nego što je danas. Putovalo se bez vize u SAD, kretanje kroz Evropu je bilo mnogo lakše – to vidimo po našim akademicima koji su studirali na Sorboni, u Grenoblu, Berlinu… U Evropi je vladalo jedinstvo, pogotovo na nivou elita“, rekao je Marković.

On je takođe podsetio da su tekovine La Belle Époque (1871–1914) značile nastojanje da svi prihvate evropske vrednosti. „U to vreme razvijala se demokratija, ljudska prava su znatno proširena, uvedeno je žensko biračko pravo, svi muškarci dobili su pravo glasa (mada ne u Austro-Ugarskoj, što je imalo posledice po našu istoriju), ljudska prava stigla su i do Rusije. Izgledalo je da je dovoljno da se prihvate zapadne vrednosti da bi se postiglo blagostanje“, istakao je Marković.

Simbol tih evropskih težnji za Markovića je Tarzan, junak romana Edgara Rajsa Barouza Tarzan među majmunima (objavljenog 1912). „Da li ste nekada razmislili o tome zašto je Tarzan engleski lord?“, upitao je Marković. „Zato što je prirodno da engleski lord vlada gde god se pojavi, o tome se radi.“ Marković je podsetio da, za razliku od današnjeg sveta u kojem rasizam nije prihvatljiv, Britanci su tada bili rasisti – verovali su da beli čovek prirodno treba da vlada – upravo je to Kipling nazvao „teret belog čoveka“. „Tu nije bila samo želja za eksploatacijom, oni su išli u civilizatorske misije – da civilizuju divljake. Na sličan način Austro-Ugarska nije imala nikakve koristi od Bosne i Hercegovine (aneksija Bosne i Hercegovine 1908), nego je želela da civilizuje balkanske divljake, pa se taj projekat nije dobro završio, jer su lokalni narodi imali drugačije ideje o tome u kakvoj državi žele da žive. Postojala je samouverenost da budućnost pripada belom čoveku i da samo treba da se nastavi tim putem, pa će harmoničnim razvojem svi da prihvate te vrednosti“, naglasio je Marković.

On je objasnio da su se ove evropske vrednosti urušile u Prvom svetskom ratu. „Evropa je tada umrla kao svetski hegemon. Nije slučajno što su carstva počela da se raspadaju posle 1918. godine“, smatra Marković. „Ono što je danas drugačije je da izazovi sada dolaze više spolja nego unutar Evropske unije. Možda je danas ključni faktor stabilnosti zaista Nemačka. Umesto Vilhelma i Fon Moltkea koji su jedva čekali da izazovu rat, danas imamo Nemačku kao stabilizujući faktor u Evropi“, istakao je Marković. On smatra da je to ogromna pozitivna razlika u globalnom smislu. „Međutim, naš region je mnogo komplikovaniji danas, jer imate mnogo novih entiteta koji tada nisu postojali. Jugoslavija je pak bila Evropska unija u malom – jedan liberalan, antiklerikalni projekat – ideja je bila napraviti državu koja će prevazići verske razlike. Nije uspelo, ali po ideji liči na EU. Jugoslavija nije bila samo etnička zajednica, nego zajednica vrednosti“, podsetio je Marković.

KAPITALIZAM, REČ KOJA NEDOSTAJE: „Ono što je mene zapanjilo kada sam čitao ‘Manifest za evropsku kulturu sećanja’ je da se nijednom rečju ne spominje kapitalizam“, rekao je na početku svog izlaganja profesor Filozofskog fakulteta Jovo Bakić. Prema istraživanjima francuskog ekonomiste Tome Piketija („O egzistencijalnim pitanjima“, „Vreme“ br. 1263), nejednakost je, od kada se može meriti, pred 1914. godinu bila najveća.

„Od sredine 20. veka, nakon dva svetska rata i zbog straha od socijalističke revolucije, vlade u kapitalističkim zemljama počele su da bivaju znatno humanije“, objasnio je Bakić. Kapitalisti su shvatili da treba da se odreknu dela svog profita ako hoće da sačuvaju kapital. Rezultat toga je izrazito smanjenje nejednakosti.

Bakić je podsetio da su svetski ratovi uništili dobar deo bogatstva, a političke odluke dovele do stvaranja država socijalnog staranja koje su omogućile dodatno smanjenje nejednakosti. „To je bio način na koji se kapitalizam suprotstavio socijalizmu kao narastajućoj snazi. Kada je socijalizam poklekao nejednakosti su počele da rastu, i danas su došle, prema istraživanju Tome Piketija, do mere koja je nešto manja u odnosu na nejednakosti pre 1914.“

Bakić razloge za jačanje krajnje desnice širom Evrope i u SAD objašnjava težnjom da se održi poredak u kojem vlada nejednakost. „Bilo da imate jaku ili slabu levicu, desnica će svejedno jačati.“ Naglasio je kako je interesantno da ni u savremenom političkom, ni u akademskom govoru nema reči kapitalizam ili oligarhija. „Iz antike je uzeta reč demokratija koja kod Aristotela označava vladavinu siromašnih u njihovom sopstvenom interesu. Ako kažemo da danas vlada manjina u sopstvenom interesu, onda ovom stanju odgovara oligarhija, ali ni tog pojma nema u savremenom rečniku društvenih nauka.“

Prema Bakićevom tumačenju naučnici su trenutno u funkciji pravdanja postojećeg sistema, tj. duboko su konzervativni. Razumevanje pojma populizam takođe je diskutabilno. „Danas krajnje desničare zovu populistima, a sam Žan-Mari Lepen ponosno kaže za sebe da je populista, jer se bori za interese naroda“, objašnjava Bakić i dodaje da naučnici društvenih nauka padaju na ispitu prihvatajući reč populizam kada govore o ekstremnoj desnici, što je u svojoj suštini skandalozno. „Populizam služi kao borbeni pojam, a istovremeno je mnogo lakši nego da nekom kažete da je krajnji desničar. U tom smislu, nismo ništa naučili. Između 1918. i 2018. nema nikakve razlike. Naša tragedija tek počinje“, zaključio je Bakić.

PROMENJEN KARAKTER LEVICE: Profesor Fakulteta političkih nauka Đorđe Pavićević podsetio je da je levica posle Prvog svetskog rata bila izuzetno jaka. „Od 1918, pa čak i kroz dvadesete, levica je u više zemalja u Evropi bila na ivici da dođe na vlast. Italijanska levica je u tom periodu izuzetno jaka.“ Ipak, nigde nije dopušteno da levica osvoji vlast, čak ni tamo gde je bila najjača. „Gramši je u Italiji morao do 1921. svuda da ide sa ličnim obezbeđenjem, a kasnije je i uhapšen.“

Pavićević naglašava da je levica u tom periodu doživljavana kao veća opasnost nego narastajući fašizam, kao i da je mnogo oštrije kritikovana nego desničarske fašističke grupe. „Ono što se događa danas i što ima poreklo u šarenim revolucijama jeste taj obrnut proces razvlašćivanja radništva i promena karaktera partija koje su ranije bile levičarske“, objašnjava Pavićević. On podseća da je 1990. izašao prvi broj „Journal of Democracy“. „Svet je mislio da je demokratija pobedila“, kaže Pavićević. „Međutim, kroz samo petnaest godina izlazi čuveni broj koji postavlja pitanje: Da li je demokratija u krizi?“ Pavićević smatra da kriza demokratije ima veze sa promenom karaktera levice, tj. sa njenim slabljenjem. „Jedina država koja je danas sačuvala balans između levice i desnice je Švedska, koja dugi niz godina uspeva da ostane koliko-toliko stabilna“, rekao je Pavićević.

POLOŽAJ ŽENA U KAPITALISTIČKOJ DEMOKRATIJI: „Pedeset i jedan odsto stanovništva u svetu danas čine žene koje se svrstavaju u ‘osetljivu kategoriju’ na tržištu rada. Zar to nije paradoks, da se većinski procenat stanovništva karakteriše kao osetljiva kategorija?“, upitala je Jovana Gligorijević. Kao primer za položaj radnica ona navodi da danas tekstilna industrija u Srbiji zapošljava 100.000 ljudi od kojih su 97 odsto žene koje rade za minimalac i to za strane firme koje dobijaju domaće subvencije.

„Od njih se traži da rade prekovremeno, u zagušljivim, nehigijenskim i neljudskim uslovima, u prostorijama bez ventilacije i bez prava na pomoć.“ Gligorijevićeva je podsetila na štrajk tekstilnih radnica u Njujorku 1934. godine zbog prekovremenog rada, bednih plata, nehigijenskih uslova. „Mi u Srbiji 2018. poredimo položaj radnica sa položajem radnih žena u Americi 1934“, istakla je Gligorijevićeva.

Ona kaže da na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u Srbiji danas imamo veliki broj žena koje spadaju u kategoriju „teško zapošljive radne snage“ – žene starije od 40 godina, koje imaju najmanje srednju stručnu spremu, čine oko 50 odsto teško zapošljivih.

Pored narušavanja prava vezanih za rad, u Srbiji se sprema i ograničavanje reproduktivne sloboda žena. „Izmena zakona o namernom prekidu trudnoće koju je najavio predsednik Vučić podrazumeva da će žene biti prinuđene da dva dana leže u bolnici i slušaju otkucaje srca ploda“, objasnila je Gligorijevićeva. Ona je istakla da su u SAD u državama gde su konzervativci doneli zakone kojima je zabranjen abortus od onog trenutka kada se čuju otkucaji detetovog srca, na ustavnom sudu ovi zakoni oboreni kao neustavni. „Ne postoji više nijedan segment života žene koji nije eksploatisan ili ugrožen“, naglasila je Gligorijević i dodala da je samo od početka ove godine u partnerskom nasilju u Srbiji ubijena 21 žena, u poređenju sa prošlom godinom, kada je ubijeno 26 za celu godinu.

Država ima moć da ograniči eksploataciju radne snage u velikim kompanijama, ali to ne čini. „Pedeset odsto stanovništva ove zemlje je eksploatisano, poniženo i svedeno na mašine za razmnožavanje“, rekla je Gligorijevićeva i podsetila da poslodavci u tekstilnoj industriji mahom zabranjuju sindikalno udruživanje koje garantuje Ustav Republike Srbije. „Do sada nijedan poslodavac za to nije odgovarao“, podvukla je Gligorijević, naglašavajući da se zabrana sindikalnog udruživanja najviše odnosi na one industrije u kojima u Srbiji rade isključivo žene. „Ne smemo da zanemarimo da kapitalizam kakav danas imamo ovde ukida prava ne samo čitavim grupama ljudi i čitavim klasama, već i čitavim generacijama“, rekla je Gligorijevićeva.

KAPITALIZAM I SOCIJALIZAM: Odgovarajući na primedbe sagovornika, Markus Mekel je rekao da pojam liberalne demokratije često biva preinačen za sebične interese širom sveta, kao i da se Zapad često izjednačava sa kapitalizmom. „Ja sam odmalena imao negativnu sliku o kapitalizmu. Odrastao sam u Istočnoj Nemačkoj, pa sam kapitalizam doživljavao kao nešto zlo“, rekao je Mekel.

Zlo u tom poretku su zapravo tržišno-privredne strukture koje su tokom proteklih sto godina ograničene širenjem prava sindikata i tako se obezbedila ravnoteža prava. „Rekao bih i da socijalizam nije imao mnogo veze sa pravednim svetom, da je bio raskid sa humanošću. Da citiram Marksa: pravo je tu bilo samo instrument vladajuće klase.“

Mekel je istakao da je pitanje prava ključno pitanje. „Pravo je ono što je osnova svega, ono je proisteklo iz evropske tradicije. Ne mislim da je ideja o pravu imperijalistička farsa. Pravo je dostignuće humanizma.“ Mekel je izrazio uverenje da ljudska prava kakva su 1984. usvojile UN i kakva su definisana u Lisabonskom sporazumu imaju globalni značaj. „Mi sada stojimo pred izazovom da svakome priznamo ta prava, i ja bih to označio kao misiju, ali mislim da ona nije imperijalna“, rekao je Mekel.

Bakić je na to rekao da postoji velika nesrazmera između centra i periferije svetskog kapitalističkog sistema: „U Nemačkoj je sasvim normalno da radnici budu pitani gde će se profit deliti ili ulagati, ali na periferiji svetskog političkog sistema radnici nemaju pravo čak ni da se sindikalno organizuju. Drugim rečima, kapitalizam jeste sistem koji planski izrabljuje radnike, a tamo gde može, izrabljuje ih maksimalno. Samo tamo gde ne može, mora da pruži određene ustupke. To je povezano i sa imperijalizmom i sa oba svetska rata.“

Predrag Marković je istakao da je karakteristično za levicu da brine o najosetljivijim grupama, a profesor Pavićević podsetio na Harolda Laskog, britanskog levičara iz dvadesetih godina prošlog veka, koji je skovao termin „kapitalistička demokratija“. Pavićević je dodao da je 1933. izašla i knjiga Laskog Kriza demokratije, koja pokazuje da spoj kapitalizma i demokratije može da ima kobne posledice jer otežava socijalni kompromis.

Ivan Ivanji je naglasio da poredak u SSSR nije bio socijalistički, nego staljinistički. „I Hitlerova partija se zvala Socijalistička radnička partija. Nema veze šta piše na nečijoj vizitkarti, već šta se stvarno događa“, podvukao je Ivanji i zaključio: „Socijalizam i kapitalizam razlikuju se na osnovu raspodela viška vrednosti. Da bi se napravila ravnoteža, u tržišnu ekonomiju je posle Drugog svetskog rata uveden element socijalne brige, pa se govorilo o socijalnoj tržišnoj privredi. Taj termin se danas retko čuje u Nemačkoj – postojao je dok je postojao strah od komunizma.“