Lekcije jednog sloma

„Storm is brewing“, oluja se zakuvava, to je, čini se, bio dežurni izraz u analizama koje su pratile podsećanje na 15. septembar 2008. kada je pre 10 godina bankrotirala četvrta po veličini banka u SAD Liman braders (Lehman Brothers).

Bankrot te banke, čiji su efekti kod nas potcenjeni, opisivan je kao jedan od najvećih u istoriji SAD. U trenutku kolapsa banka je imala 639 milijardi dolara sredstava i 619 milijardi dolara duga. Njen slom izazvao je seriju kreditnih šokova, gubitke na berzama od 7 biliona dolara, a 9 miliona Amerikanaca je izgubilo posao. Slom je eskalirao u globalnu finansijsku krizu i najdublju recesiju u nekoliko generacija, posle koje je za oporavak bila potrebna čitava decenija.

Govorilo se da je prevelika da bi mogla da propadne ta banka čiji su koreni u maloj trgovini koju su u Montgomeriju u Alabami 1844. osnovali nemački imigranti Henri, Emanuel i Majer Liman. Ona je decenijama odolevala izazovima i preživela železnički bankrot 1800-ih, veliku depresiju 1930-ih, dva svetska rata, nedostatak kapitala 1994. kada ju je uzdrmao Ameriken ekspres (American Express Co) i ruski defolt 1998.

U 2003. i 2004. kada je u SAD došlo do buma stanogradnje (koji je kasnije opisivan kao naduvani balon, bubble), banka Liman braders je preuzela pet hipotekarnih zalagaonica, uključujući BNC morgidž (BNC Mortgage) i Aurora loun servisis (Aurora Loan Services), specijalizovane za takozvane zajmove Alt-A (davane bez pune dokumentacije).

Te akvizicije u početku su izgledale vizionarski: rekordni prihodi od hipotekarnih zajmova za nekretnine omogućili su rast prihoda te banke na tržištima kapitala za 56 odsto od 2004. do 2006. Te godine banka je osigurala 146 milijardi dolara hipoteka, a 2007. ostvarila je neto profit od rekordne 4,2 milijarde dolara.

GREŠKA: Sada se zna da su SAD od decembra 2007. godine bile u recesiji, a Velika Britanija i većina evropskih zemalja od proleća 2008. godine. Centralni bankari bili su fokusirani na inflaciju, koja je bila visoka zbog povećanja cena nafte. To se ispostavilo kao glavna greška. Do proleća 2008. američko potrošačko i poslovno poverenje je srušeno, kao i potrošnja i maloprodaja. Cene kuća u SAD su opale, kao i u Velikoj Britaniji, sa nekoliko meseci zakašnjenja. Ostaje nejasno da li će ekonomski prognostičari prepoznati naredni sled događaja. Centralne banke su predviđale rast produktivnosti i plata svakog meseca od 2008. godine, što se nije dogodilo.

Njihovo uverenje u povratak na nivoe pre recesije bilo je smešno. Njihov kredibilitet je ubijen, piše sada „Gardijan“, citirajući Dejvida Blančflaura, koji je od juna 2006. do maja 2009. bio spoljni član komiteta za monetarnu politiku u Banci Engleske (Bank of England).

Krajem 2008. u evro zoni i u SAD službeno su proglašene recesije.

Kada je u avgustu 2008. krenula erupcija kreditne krize koja je oborila dva hedž fonda investicione banke Ber Sterns (Bear Stearns), koja je, inače, preživela krah berze 1929, banka Liman braders je eliminisala 2500 radnih mesta vezanih za hipoteke i u tri američke države zatvorila ispostave Alt-A (hipotekarne) zalagaonice Aurora, ali je i dalje ostala glavni igrač na tržištu hipoteka. Mnogi su dovodili u pitanje odluku američke vlade da dopusti da banka Liman braders bankrotira, s obzirom na to da je administracija u to vreme dala prećutnu podršku da Bern Sterns 2008. za 240 milijardi dolara (18 milijardi dolara manje nego što je vredela godinu dana ranije) preuzme banka Dž. P. Morgan Čejs (JP Morgan Chase & Co, JPM), koja je po preuzimanju prestala da koristi brend Ber Sterns.

Zbog straha da bi njihov bankrot mogao izazvati destabilizaciju stanogradnje, američke vlasti su davanjem jemstva i uspostavljanjem kontrole pomogle i dva najveća kreditora u SAD Fredi Mak (Freddie Mac) i Fani mej (Fannie May), koji su inače bili u vezi s američkom federalnom vladom, držali deo hartija federalnih rezervi i prvi počeli da primenjuju fleksibilne kamate na hipoteke umesto tradicionalno fiksnih, i da trguju založnim papirima na sekundarnom tržištu.

Kolaps banke Liman braders takođe je uticao da Banka Amerike (Bank of America) po hitnom aranžmanu kupi investicionu banku Meril Linč (Merrill Lynch, formirana 1914).

Kada je ta velika investiciona banka pala, Kongres je odobrio 700 milijardi američkih dolara za kupovinu bankarskih dugova Volstrita, američka vlada je pokušavala da spašava financijski sistem, a kreditna kriza je pogodila i britanski i evropski bankarski sektor.

Alister Darling (Alistair Darling), u to vreme ministar finansija Velike Britanije, koji je nadgledao spasavanje britanskih banaka, prepričao je da mu je direktor Škotske kraljevske banke (Royal Bank of Scotland) rekao da ta banka krvari, pa, na pitanje koliko dugo banka može izdržati, posle minut oklevanja, priznao da će banka ostati bez novca te večeri, što je značilo za dva-tri sata. Niz kičmu Alistara Darlinga prošli su žmarci.

Vlada Ujedinjenog Kraljevstva je izdvojila 37 milijardi funti da bi nacionalizirala tri banke u Velikoj Britaniji (Royal Bank of Scotland, Lloyds TSB i HBOS). Spasavanje važnih banaka (Barclays, Deutsche Bank itd.) i finansijskog sektora uz stroža nacionalna pravila i jačanje kontrole neke banke je učinilo sigurnijim. U evro zoni je pojačan nadzor nad bankama čiji su kapitalni baferi udvostručeni od 8 odsto pre krize do današnjih 16 odsto. Javne finansije država članica takođe su znatno poboljšane. Centralne banke širom sveta preplavile su tržište novcem i smanjile kamatne stope na nulu, u nadi da će firme investirati jeftini novac, koji će potrošači konzumirati, što bi potaknulo privredu. Na kraju, plan je „proradio“.

Tržišta su se nakon „slobodnog pada“ 2008. stabilizovala, ali sada godišnjica tog događaja pokreće pitanja odakle bi mogla da dođe sledeća kriza.

50.000 REGULA: Neki smatraju da je krah 2008. bio posledica politika deregulacije koju su sprovodili američki predsednika Ronalda Regan i britanska premijerka Margaret Tačer 1980-ih, mada je prema pisanju britanskog lista „Gardijan“ u vreme Margaret Tačer finansijska regulacija stalno jačana i postajala kompleksnija. Nakon sloma 2008. regulacija bankarskog sektora postala je striktnija – sa 50.000 novih pravila u zemljama G20, a u direktivi EU o tržištu i finansijskim instrumentima (MiFID II EU) dodato je 1,5 miliona paragrafa, koje su, kako konstatuje britanski „Gardijan“, često nerazumljiva čak i velikim firmama.

Agencija Rojters citira direktora Evropske centralne banke EKB Marija Dragija, koji kaže da su naučene bolne lekcije i da će se učiniti sve što je potrebno kako bi se osiguralo da se to više ne događa, uz konstataciju kako je ideja da se financijska kriza kao ona od pre deset godina ne bi mogla ponoviti široko prihvaćena, ali prilično naivna.

OECD je 14. septembra u Parizu organizovao konferenciju na temu „Deset godina posle sloma: da li smo naučili lekcije?“ Kanal Juronjuz (Euronews), koji toj temi posvećuje pažnju, citira direktorku MMF Kristin Lagard koja konstatuje da je pređen dug put, ali da se nije otišlo dovoljno daleko: sistem je sigurniji, ali nije dovoljno siguran; i rast se oporavio, ali nije povoljno rasprostranjen. Previše banaka – osobito u Evropi – i dalje je slabo. Kultura, vrednosti i etika takođe se nisu znatno promenili budući da financijski sektor još uvek daje prioritet neposrednom profitu nad dugoročnom održivošću. Ona konstatuje da se ne zna gde će doći do sledeće krize, pa konstatuje da se mora i dalje biti vrlo pažljiv, posebno kad je u pitanju tzv. bankarski sistem u senci, a naročito uloga koju će takozvana napredna fin tech igrati u finansijskom sistemu. Taj oprez ne bi trebalo da bude povezan s namerom da se ograniče inovacije, niti da se zadrži status kvo, već zbog imperativa stabilnosti. Nemački radio Dojče vele konstatuje da se s tim slažu i neki investitori, kao što je Rej Dalio, osnivač najvećeg hejdž fonda, Bridžvoter asošijets (Bridgewater Associates), koji rizik od recesije pre sledećih američkih predsedničkih izbora u 2020. godini smatra „relativno visokim“, možda oko 70 odsto.

Trenutna faza oporavka je druga najduža u američkoj istoriji, ali privreda raste i ciklično se smanjuje, pa je usporavanje američke ekonomije neizbežno, smatra Laksman Ešutan (Lakshman Achutan), ekonomista iz njujorškog Instituta za ekonomske cikluse (Economic Cycle Research Institute, ECRI). Postoji i veza između pregrejavanja kreditnog tržišta i naknadnog ekonomskog usporavanja, kaže Ajtej Golstin (Itay Goldstein), koji predaje finansije na Univerzitetu Pensilvanija.

BUDUĆI RIZICI: Niske kamatne stope i proces stvaranja novca poznat kao kvantitativno ublažavanje značilo je da je kapital investiran u tržišta u nastajanju u potrazi za višim prinosima nego što su bili na zapadu. Servisiranje tog zaduživanja postaje sve skuplje, jer globalne kamatne stope počinju da rastu. Krize u Turskoj i Argentini ove godine verovatno neće biti poslednje.

Banke u evrozoni su mnogo manje od američkih povećale temeljni kapital, pa bi mogle biti mnogo više izložene u slučaju usporavanja aktivnosti ili pune recesije. Italijanske banke su posebno krhke. Džens Hagendorf (Jens Hagendorff), profesor finansija u poslovnoj školi Univerziteta Edinburg, kaže da postoji „sudar“ između banaka i vlade jer su italijanske banke glavni kupci italijanskih državnih obveznica, pa čak i mali gubici na tim obveznicama uzrokuju da banke budu nesolventne. „Ono što sledi ući će u istorijske knjige poput Limanovog bankrota“, kaže Hagendof. Za sada, globalna ekonomija se, čini se, sleže pod uticajem protekcionističkih mera Donalda Trampa, no prava kriza će verovatno doći krajem 2019. i početkom 2020. kada počnu gristi američke kamatne stope, a uticaj poreskih smanjenja izbledi.

Hinam Čoi, direktor Korejske investicione korporacije rekao je za CNBC na godišnjem ekonomskom samitu u Singapuru da bi ekonomski problemi na tržištima u nastajanju i tekući trgovinski rat između Sjedinjenih Država i Kine mogli potencijalno da povećaju rizik sledeće finansijske krize. Kineski rast i dalje ostaje čvrst i postoje znakovi da postaje uravnoteženiji, ali neki potencijalni problem vide u tome što se veliki deo kineske privrede zaduživao izvan redovnog kineskog bankarskog sistema, kod takozvanih banaka u senci. To u nekim aspektima odslikava stanje sveta 10 godina nakon Limana: rešen je jedan problem, ali samo stvaranjem drugog: povećan je dug, a bankarska industrija izgleda da je ranjiva na trgovinski rat koji eskalira u punom zamahu. Finansijsko posredovanje je pomereno sa banaka na tržišta kapitala, a rizik je premešten u bankarski sistem u senci i došlo je do rasta globalnog duga čiji je nivo veći nego pre velike finansijske krize.

Oli Ren, koji je bio evropski komesar za ekonomska i monetarna pitanja u evro zoni od 2009. do 2014. konstatuje da rast duga globalnu ekonomiju čini podložnom budućim šokovima, što se nedavno videlo po posledicama u Turskoj i Argentini. Prema Mekinsiju (McKinsey), ukupni globalni dug je porastao sa 97 biliona dolara u 2007. godini na 169 biliona dolara prošle godine.

Magazin „Forbs“ citira izveštaj Instituta za međunarodne finansije (lobi organizacija finansijske industrije, Institute of International Finance, Inc. IIF) o tome da je američki dug preduzeća dosegao visinu od 72 posto BDP-a. Na oko 14,5 biliona dolara u 2017. godini, dug nefinansijskih preduzeća iznosio je 810 milijardi dolara više nego pre godinu dana, što čini 60 posto povećanja. Oko 43 odsto duga je sa prosečnim rokom dospeća od 15 godina, nasuprot prosečnom roku dospeća od 2,1 godine za američke poslovne zajmove. To podrazumeva otprilike oko 3,8 biliona dolara otplate kredita godišnje. U skladu s tom pozadinom, porast kamatnih stopa povećaće pritisak na korporacije s velikim potrebama za refinansiranjem.

Istoričar s Prinstona Harold Džejms piše da je u toj krizi potkopano poverenje u američku finansijsku i političku pouzdanost, koja se temeljila na ekonomskoj i političkoj moći, ali je takođe zavisila i od nečeg temeljitog – od poverenja u sposobnost Sjedinjenih Američkih Država da dugoročno ispune svoja obećanja. Kriza je potkopala to poverenje iako je američka ekonomska i politička moć ostala samo neznatno smanjena. Dublja zaraza bila je intelektualna, a ne finansijska. Finansijsko ponašanje se ne pojavljuje u vakuumu, a kratkoročna, hiperaktivna mentalna situacija koja je srušila banku Liman braders imala je koren i u ostatku društva, smatra Harold Džejms.

GUBITAK POVERENJA: Finansijska i ekonomska kriza koja je započela u 2008. dovela je do značajnog gubitka poverenja u vlade, tržišta i institucije, a i do smanjenja podrške potrebnim reformama, posebno kada su uključene kratkoročne žrtve i dugoročni dobici koji su manje opipljivi.

Zanimljivi su nalazi iz jednog ranijeg Galupovog istraživanja da u zemljama OECD-a finansijske institucije i banke, nakon svega, uživaju ipak malo više poverenja (43 odsto) od vlasti (40 odsto).

Evropljani su sasvim podeljeni između Severa i Juga, kad je u pitanju njihovo poverenje u nacionalne vlade, ali su izgubili i poverenje u sposobnost evropskih vođa da upravljaju problemima koji su se pojavili u protekloj deceniji. Finansijske institucije i banke uživaju visok nivo poverenja u Kanadi, Poljskoj, Finskoj, Norveškoj, Meksiku, Australiji i Japanu. S druge strane, u nekim zemljama koje su bile najviše pogođene krizom, kao što su Irska, Španija i Italija, poverenje u vlade teži da bude relativno veće nego u finansijske institucije. U 20 od 28 zemalja koje je ispitivao barometar Edelman Trust za 2018., prosečno poverenje u vlade, biznis, nevladine organizacije i medije bilo je ispod 50 odsto.

Postoje mnogi razlozi za ovo pojačano osećanje nezadovoljstva: dugi rep globalne finansijske krize, percepcije da se ekonomske nagrade ne dele pravedno, sve veća zabrinutost zbog budućih izgleda za posao i korupcija – zloupotreba javnih institucija radi privatne dobiti. Za svaki procentni poen povećanja nezaposlenosti s osnovice od 10 odsto uočeno je smanjenje od dva procentna poena poverenja u nacionalne vlade i smanjenje od jednog procentnog poena u institucije EU. Širom Evropske unije manje kvalifikovani i manje obrazovani, a i oni koji su nezaposleni, snažno ispoljavaju negativne stavove o svojim vlastima i o institucijama Evropske unije. Globalizacija bledi i poverenje javnosti u vlade i institucije nestaje. To je potencijalno toksična mešavina, konstatuje novinar Rojtersa Džejmi Mekgiver.

DRUŠTVENA KRIZA: Grupa koja je očigledno posle krize prošla najgore jesu mladi ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama, procenio je Pol Džonson, direktor Instituta za fiskalne studije (IFS) za „Hafington post“. Dok su starije generacije imale priliku da priušte dom u mlađem dobu, oni koji su sada u svojim dvadesetim i tridesetim godinama to teže mogu, zbog toga što je bogatstvo ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama znatno manje od bogatstva ljudi tog doba pre 20 godina. Prosečne plate 30-godišnjaka su za 5 do 7 odsto manje nego pre krize, plate 60-godišnjaka 1 odsto niže. Ako nemate depozit ili gotovinu, mnogo je teže doći do krova nad glavom.

Dugoročno, to će verovatno rezultirati manjom socijalnom i ekonomskom mobilnošću.

Društvena kriza 2008, za razliku od ekonomske krize, nikada nije zaustavljena, konstatuje Majkl Vajt, kokreator pokreta Occupy Wall Street i autor knjige o kraju protesta (The End of Protest: A New Playbook for Revolution).