U istoriju su uklesane dve pesme grupe Jethro Tull (osn. ‘67, dalje: JT): neporecivo najbolji predlog za himnu Srbije Living In The Past, i najbolja bouvijevska numera koju nije napisao sam Dejvid – Too Old To Rock’n’Roll: Too Young To Die! Njihov autor Ijan (Ian) Anderson (r. ‘47, dalje: IA) još uvek mrda, štaviše: poslednji novi snimci JT objavljeni su 2003, uživo radili do 2011, objavili gašenje 2014, da bi neprikosnoveni vođa IA prošle godine najavio turneju kojom obeležava 50 godina debi-albuma JT This Was. Od proleća ‘18. ta turneja šparta S. Amerikom i Evropom (uklj. i Rusiju), najzad i kroz Zagreb i Beograd – gde su JT prvi put gostovali još ‘75, senzacionalno predstavljajući svoj 7. studijski LP War Child, a niz njihovih izdanja ‘70-ih i ‘80-ih licencno, pa i retroaktivno objavljivan i u SFRJ – i Skoplje.
Pod firmom JT Andersona prati kompetentni kvartet (s nekim članovima i dvostruko mlađim od zvezde večeri) koji od 2012. koristi u obimnoj solo-karijeri, započetoj još ranih ‘80-ih. Dominantni autor u JT, Ijan njihov katalog uporedo eksploatiše kroz niz live-projekata, često i u istim gradovima – JT performed by IA, Best Of JT Setlist, IA performs Orchestral JT, sopstvene albume promoviše naslovu turneje dodajući… plus The Best Of Tull. Dakle, kao Bregović, ne po JUS-u nego po EUandardima; samo osim novih aranžmana ima i nove pesme – doduše, jednolične.
Za razliku od nastupa JT 2004. takođe u SC („Vreme“ br. 700), kada je prosečno izvođenje bilo ugroženo i Andersonovom jakom prehladom, sada smo dobili propisan paket: ogoljenu pozornicu, pozadinske projekcije koje tokom večeri postaju sve važnije i pri kraju ‘aktivno’ učestvuju i muzički, sve to u 2×45 minuta, pauza + bis. Više od 2500 posetilaca (ulaznice 1990–3400d.) uključilo je i znatno mlađe od repertoara, ograničenog na prvu deceniju diskografije JT (izuzevši Farm On The Freeway), razdoblje posle kog im je kvalitet izdanja polako opadao. Naravno, slavljenički This Was je najviše zastupljen (My Sunday Feeling, A Song For Jeffrey i još 3), ubačen je i rani singl Love Song. IA u bluz-prizvucima učestvuje odlično baratajući – svojim hronološki prvim instrumentom – usnom harmonikom, uz koju je i uveo razglašeno stajanje na jednoj nozi. S A New Day Yesterday prelazi se na drugi LP Stand Up (‘69, nesumnjivo će sledeće godine biti povod jubilej-turneje) i pretovarenu, krutu verziju J.S. Bahovog Bourree E minor BWV 996 (5th mov.) čijim su poletnim džezi-aranžmanom JT svojevremeno brojne obožavaoce priveli instrumentalnoj klasici. Kao što je davno odustao od kostimiranih spektakala, tako IA danas sažeto izvodi Thick As A Brick i Passion Play, kao tek naslovne pesme nekadašnjih art-rokerskih, pretencioznih koncept-albuma.
Pažljivu dramaturgiju koncerta dopunjavaju snimljene poruke najstarijih živih članova, a tokom pauze emitovane su verzije pesama JT koje nisu izvođene te večeri. Tzv. folk-razdoblje benda (i priliku da IA prebira po akustičnoj gitari) predstavljaju Songs From The Wood, predbožićna Ring Out, Solstice Bells i Heavy Horses, a oduvek veliki zastupnik engleske tradicije Anderson je uvrstio i Pastime With Good Company koju je kralj Henry Mk. 8 napisao početkom 16. veka. Sviranje flaute je upečatljivo, IA ne gubi dah u dugim deonicama ni pri kretanju; štaviše, iako teatralan tek u tragovima (kao poboljšana verzija N. Milosavljevića / Galija), nije više mahniti frulaš ali očito u odličnoj fizičkoj formi. Nema duvačkih egzibicija po R.R. Kirku kao uzoru, no na par sekundi uspe s pozom poremećenog flaminga. Ipak, glas mu podbacuje, u od izvornog značenja ispražnjenoj Too Old… to teško prikrivaju i prateći vokali ostalih muzičara. Dotle napadno sinhronizovan sa sopstvenim arhivskim snimcima na platnu, IA u finalu dobija i vokalnu pomoć od glumaca s ekrana – što mu je 2015. uspelo s JT The Rock Opera by IA, za koju je stihove starih pesama prilagodio priči o Džetro Talu (1674–1741), engleskom reformatoru poljoprivrede.
Dotle su prigodne poruke preuzeli hevi-metalci (Maiden, Leppard, Guns…) navodno odrasli na progresivnom roku JT. Nije čudo da je preovlađujući zvuk ove turneje zapravo suvišni, hard-stadionski ‘odbojnik’ pozne faze JT; retko kad je ekscentrik poput Ijana Andersona opstao tako komercijalan toliko dugo, a ovo je cena prilagođavanja. My God uvukao nas je u remek-delo Aqualung (LP ‘71) čija je moćna naslovna pesma završila program u takoreći HM-izdanju. Kao da ste predivni, očuvani drveni pod sa šarama, čvorovima i godovima prekrili jeftinim itisonom od-zida-do-zida. Naravno, publika je bučno oduševljena, a za bis Locomotive Breath – jedan od najmoćnijih rokerskih rifova zagušen modernizacijom.
Prodajna prezentacija Lidl-nostalgije se završila, a sam-svoj-najveći-fan IA valjda ne može da stane kao ni voz u poslednjoj pesmi. Ovu turneju prekinuće tek radi redovnih Božić-koncerata po engleskim katedralama (jer je i tako prepakivao JT), već je najavio novi album…