Nasleđe praoca Abrahama

Predsednik SAD Donald Tramp potpisao je prošle nedelje dekret kojim Golansku visoravan priznaje kao sastavni deo države Izrael. Izrael je u toku takozvanog šestodnevnog rata od 5. do 10. juna 1967. od Egipta oduzeo Gazu, a od Sirije Golansku visoravan. Arapske zemlje su pokušale da se osvete iznenadnim napadom na Izrael na veliki jevrejski praznik Jom Kipur (Dan pomirenja) 6. oktobra 1973, ali posle početnih uspeha zahvaljujući iznenađenju opet je pobedio Izrael. Jomkipurski ili, kako ga Arapi nazivaju, Oktobarski rat završio se ugovorom iz Kemp Dejvida i Rezolucijom 388 Saveta bezbednosti. Otada se po međunarodnom pravu Gaza i Golanska visoravan smatraju teritorijama koje je okupirao Izrael, a na Golanskoj visoravni raspoređene su mirovne jedinice Ujedinjenih nacija.

Uprkos svim trzavicama, pa čak i čestim borbama između Palestinaca i Izraela, situacija na Golanskoj visoravni ostala je sve do protekle decenije relativno mirna, čak i nakon izbijanja građanskog rata u Siriji. Izrael nije formalno anektirao te teritorije, ali je na njima uveo izraelsko građansko pravo. Nije beznačajno ni što su na licu mesta naseljeni uglavnom Druzi, arapska manjina koja praktikuje prilično mističnu varijantu islama, a dosta njih je primilo izraelsko državljanstvo. Jevreji su na Golanskoj visoravni osnovali kibuc Merom Golan.

SPORNI ISKORAK SAD – SIMBOLIčKI ČIN

Novi politički korak Vašingtona, baš kao ranije premeštanje američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, konkretno ništa ne menja na stvarnom stanju stvari, ali je jak simbolični gest i izazov koji je odmah osudio Savet bezbednosti, čak i zemlje koje su inače saveznice Amerike. Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Belgija i Poljska izjavile su da taj čin smatraju kršenjem Rezolucije 497, koja je doneta decembra 1981, a kojom se od Izraela zahteva da ukine aneksiju Golanske visoravni. Vašington niti je tada mario za tu odluku, niti sada namerava da se povuče, ništa neće da se promeni ni na licu mesta, gde ostaje i 1000 plavih šlemova sa zadatkom da se brinu za mir. S tim u vezi sećam se Srebrenice: na Golanskoj visoravni predstavnici UN u slučaju da dođe do novih ratnih dejstava učinili bi isto što i u Bosni – ništa.

Ovo je tek drugi put od osnivanja Saveta bezbednosti UN da su SAD zauzele dijametralno suprotno stanovište od Velike Britanije i Francuske. Nakon što je Egipat jula 1956. godine nacionalizovao Suecki kanal, Izrael je u oktobru napao i zahvaljujući vazdušnoj podršci Velike Britanije i Francuske koje su bombardovale egipatske gradove, lako zauzeo veliku teritoriju: pojas Gaze, dobar deo Sinajskog poluostrva, a padobrancima čak i lučki grad Port Said kod samog ulaza u Suecki kanal.

Na to su SAD i SSSR zajednički podneli zahtev da se prekinu ratna dejstva i Izrael povuče sa zauzetih teritorija. Diplomatskim pretnjama, o kojima ne znamo dovoljno, Vašington je naterao Izrael da se povinuje. To se događalo istovremeno sa ustankom u Mađarskoj i dejstvima sovjetske vojske u toj zemlji, u šta se Zapad mešao samo verbalno. Ja mislim, a dokazati ne mogu, da je postojao tajni dogovor između predsednika Ajzenhauera i Hruščova o Mađarskoj i Bliskom istoku. Od tog trenutka SAD postaju vodeća sila na Bliskom istoku, istiskuju Veliku Britaniju i Francusku, što je svakako bio cilj, a ne iznenadna ljubav prema egipatskom predsedniku Naseru.

foto: david stanley

REKA JORDAN – BITKA ZA VODU

Golanskom visoravni nazivamo kameniti plato uglavnom na preko 1000 metara nadmorske visine, ali tu se nalazi i brdo Hermon visoko 2910 metara. To je teritorija 60 puta 25 kilometara što je 1150 kvadratnih kilometara. U toku zime na Hermonu redovno pada dosta snega, Izraelci su sagradili skijalište, jedino u toj zemlji.

Pored vojnostrateškog, Golanska visoravan ima neprocenjiv značaj i zato što kod brda Hermon zahvaljujući prilivu tri rečice nastaje reka Jordan koja vodom za piće i navodnjavanje poljoprivrede snabdeva Izrael, Kraljevinu Jordan, a delom i Siriju i Liban. Izrael se boji da bi Sirija mogla da preseče tok reke. Mnogi posmatrači smatraju da su se svi ratovi između arapskih zemalja i Izraela vodili zbog vode. Nema sumnje da će već u bliskoj budućnosti voda biti važnija od nafte, jer za stvaranje energije postoji sve više alternativnih mogućnosti pored nafte i zemnog gasa, ali voda je nezamenjiv element života.

Reka Jordan je relativno kratka, svega 251 kilometar – poređenja radi, Sava je dugačka 990 kilometara – teče gotovo pravo sa severa na jug, uliva se u jezero Genezaret, pa se izliva iz njega i uliva se u Mrtvo more. Jezero Genezaret je biblijski značajno i za judaizam, i za hrišćanstvo i za islam. Nalazi se na 212 metara ispod nivoa mora, a još niže, najveća depresija na svetu, je Mrtvo more.

Rekom Jordan protiče oko 1200 miliona kubnih metara vode, ali u Mrtvo more stiže samo oko 200 miliona, na početku tako moćna reka na kraju predstavlja uzani vodeni tok, gotovo samo potok. Između Izraela i Kraljevine Jordan postoji ugovor koliko vode iz Jordana koja zemlja sme da koristi.

Veći deo današnjeg Izraela bila bi pustinja bez navodnjavanja, a zahvaljujući tome ima dosta obradive zemlje, plantaže pomorandži i drugog voća. Kada je u jednom parku u gradu Netanji nastao mali kvar u sistemu za navodnjavanje, za jedan dan s umesto urednog travnjaka pojavio pustinjski pesak. Slično je i u Egiptu u letovalištima kraj Crvenog mora: bašte hotela ponose se bujnim zelenim travnjacima i cvećem, a oko njih pustinja, kao da tu pred pragom već počinje Sahara. Međutim, vodosnabdevanje je iz godine u godinu sve teže, čak i neizvesnije, Izrael već mnogo nadoknađuje desalinizacijom morske vode i sve glasnije apeluje na svoje građane da voda treba da se štedi.

ŠTA JE ČIJE – STARI ZAVET KAO ZEMLJIŠNA KNJIGA

Država Izrael se poziva na istorijska prava, polazi od toga da su još pre više hiljada godina teritoriju zapadno od reke Jordan zaposeli Jevreji. Vernici potvrdu za to nalaze u Svetom pismu, u kome je zapisano da je sam Gospod Bog njima podario zemlju Kana-an, obećao ju je praocu Abrahamu. Za Jevreje to je današnji Izrael, „obećana zemlja“.

Dobar deo Starog zaveta zaista je i neka vrsta istorije jevrejskog naroda, naravno uz dosta delova koji spadaju u legendu jer nemaju istorijsku potvrdu, ali na ovom mestu bitna je misao da se radi o „obećanoj“, znači od Boga Jevrejima darovanoj zemlji, što su prihvatili i hrišćani. Muslimani nisu.

I Bibliju, naravno kao i Kuran, treba čitati pažljivo. U dvanaestoj knjizi Mojsijevoj piše: „Tvojemu semenu daću zemlju ovu!“ Semenu, ne zakonitom sinu. A praotac Abraham – za islam Ibrahim – imao je dvojicu starijih sinova, prvorođenog Ismaila od naložnice, robinje Hagar, koju mu je poklonio egipatski faraon, a posle njega Isaka, od zakonite žene Sare. Jasno je na osnovu staroga jezika da je i Ismail od Abrahamovog semena, a na to se pozivaju i Arapi, u ovom konkretnom slučaju Palestinci. (Posle Sarine smrti Abraham se ponovo ženio Keturom i imao s njom još šestoricu sinova, ali oni se posle konstatacije o njihovom rođenju u Bibliji više ne pominju.)

Zbog te legende o Isaku kao praocu Jevreja i Ismailu kao praocu Arapa, pokušavam da priču vremenski smestim u istorijski proverljive situacije, pogotovu što je sve vezano za stari Egipat koji je hiljadama godina pre toga bio uređena država sa zapisima koje možemo smatrati valjanim dokumentima.

autor: pieter lastman

Pre svega: gde je bio, šta je bio taj Kana-an, ko su bili Kananićani? O njima nema pomena. Šta se dogodilo? Da ih Abrahamovi ljudi nisu sve pobili? Naravno da nisu, iako bi po nekim navodima Biblije moglo da se zamisli čak i to, jer se prikazuju kao pripadnici neke grozne vere koja sinove žrtvuje bogu Balu. Što se žrtvovanja dece tiče, i sam Abraham se našao u situaciji da učini isto, jer je – kaže Sveto pismo – po božjem naređenju poveo sina Isaka da ga žrtvuje, nimalo se nije čudio toj zapovesti, već je bio zamahnuo nožem, kad mu je milostivi Bog ipak umesto momka podmetnuo ovna. Ime naroda Kananićani se izgubilo, ali nije sam narod, jer su stari Grci deo njih nastanjen baš na teritoriji današnjeg Izraela – starog Kana-ana – nazivali Feničanima, narod nastanjen na obali Sredozemnog mora. Abraham je uz podršku Egipta tu teritoriju mogao da zauzme relativno lako, jer su tamošnji stanovnici, koji su proizvodili boje, a bili prvi i ostali dugo najbolji moreplovci, živeli u državama-gradovima, neko vreme i ranije bili pod vlašću Egipta, a nikad nisu ujedinili svoje polise, nisu stvarali svoju državu, to ih prosto nije zanimalo, zanimale su ih proizvodnja i trgovina.

Šturi podaci iz Biblije glase doslovno:

„I reče Gospod Avramu: idi iz zemlje svoje i iz roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti pokazati… I uze Avram ženu svoju i Lota sina brata svojega sa svijem blagom koje behu stekli i s dušama koje bijehu dobili u Haranu i pođoše u zemlju Hanansku i dođoše u nju… Odande otiđe Avram dalje idući na jug. Ali nasta glad u onoj zemlji, te Avram siđe u Misir da se ondje skloni… A kad se već približe da će ući u Misir reče Sari, ženi svojoj, gle, znam da si žena lijepa u licu. Zato kad te vide Misirci reći će: ovo mu je žena, pa će me ubiti, a tebe ostaviti u životu. Nego hajde kaži da si mi sestra, te će meni biti dobro tebe radi i ostaću u životu uz tebe… I uzeše je u dvor Faraonov…“

(Citate iz Biblije preuzimam sa Gugla, tako mi je jednostavnije, a rado ostavljam ijekavsku varijantu da bi se stilom malo razlikovao od većeg dela ovog teksta.)

Šturo. Zar se tu ne krije zanimljiva priča o rođenju i životu preteča Jevreja i Arapa, polit-triler sa holivudskim zapletom, intrigama, ljubavi i ljubomori, o odnosu deteta prema roditeljima uključujući nagoveštaje Edipovog kompleksa, o pokušajima ubistva i ubistvima, što je izazov za pisca još i više nego za istoričara? Međutim, svaka takva legenda je nastala i na osnovu stvarnosti, valja je shvatiti vrlo ozbiljno. Biblija je jedan od najvećih bestselera svih vremena. Reč „biblija“ zapravo znači „knjižica“, ali ta je knjiga svetinja za blizu dve i po milijarde ljudi, štampana je u preko 34 miliona primeraka, prevedena na 674 jezika i dijalekta. Pošto je ona legenda, mit, i nije istorijski dokument, meni je bilo najvažnije da odredim kada se sve to zaista moglo desiti. Polazim od toga da je taj faraon, koji će Saru uzeti u svoj dvor, mogao biti Amenemhet I.

SEME SUKOBA – POGLED U BRONZANO DOBA

Egiptologija tradicionalno govori o dinastijama starog Egipta, jer je reč o periodu od oko četiri hiljade godina, pa je to jednostavnije nego govoriti o pojedinim faraonima, iako su nam i konkretna imena, blizu stotinu njih, poznata zahvaljujući analima sačuvanim što na starim papirusima, što na zidovima hramova. Znamo za 31. dinastiju od 4000. do 332. godine pre nove ere. Vladavina Amenemheta I spada u bronzano doba. Sa današnjeg polazišta tako možemo da bacimo pogled na šest milenijuma – četiri hiljade pre nove ere i još dve hiljade koje se računaju od pretpostavljenog rođenja Hrista. Došao sam do zaključka da će najbolje biti da se fokusiramo na početak 12. dinastije, jer je Egipat već ujedinjen. Iako se još govori o Gornjem i Donjem Egiptu, naš Amenemhet nosi titulu kralja i Gornjeg i Donjeg Egipta.

Kralj ili faraon? Faraon je titula koju su u starom Egiptu nosili kraljevi. Bukvalno to znači „veliki dom“, „velika kuća“, jer je kraljevska palata bila simbol vlasti. U egiptologiji se odomaćilo da se egipatski kraljevi nazivaju faraonima, pa to uglavnom koriste svi.

Amenemhetovo vreme je dobro poznato, jer o njemu govori najstariji nama poznati roman koji je izvesni Sinuhe napisao u prvom licu. On piše da je bio dvorjanin, da je posle Amenemhetove smrti pobegao u Kana-an, jer se plašio da će ga povezati sa pobunom protiv faraona, danas bismo rekli atentatom, ali se u starosti pod vladavinom Amenemhetovog sina Sinostrisa I vratio u Egipat, jer je novi kralj znao da pisac nije bio umešan u napad na njegovog oca. Znači da su već i tada pisci ponekad imali muke sa vlastima, mešali se u politiku. Tekst nam nije poznat u celosti nego samo u 36 fragmenata, 8 papirusa i 28 glinenih pločica sa urezanim tekstom, naslova nema, ali svi egiptolozi se slažu da je upravo to bio jedan od prvih romana u istoriji književnosti.

Ovog istorijskog Sinuhea nikako ne smemo pobrkati sa likom „Sinuhea Egipćanina“ iz bestselera finskog književnika Mike Valtarija, prevedenog i na naš jezik, gde je on smešten kao dvorski lekar na dvoru Ehnatona. To je 18. dinastija, oko šest stoleća posle Amenemheta. Nisam našao nikakav podatak o tome da li je Valtari znao za istorijskog Sinuhea.

Trebalo je da odlučim i kako fonetski da ispisujem imena egipatskih faraona, jer se ona u modernoj egiptologiji različito čitaju, a pogotovu se drugačije pišu osobe koje se javljaju i u Starom zavetu na hebrejskom, gde je problem što nema samoglasnika. Pošto se, nažalost, na Beogradskom univerzitetu egiptologija slabo i uglavnom usput izučava na arheologiji, kod nas ne postoji kodeks o pravilnom pisanju tih imena na našem jeziku, pa sam se ja držao nemačke egiptologije.

ISAK I ISMAIL – JEVREJI I ARAPI BRAĆA PO OCU

Dovodim, dakle, lik iz legende, Abrahama, na dvor istorijske ličnosti faraona Amenemheta I. Sad imam određene okvire za priču o Isaku i Ismailu.

Abraham je svoju suprugu predstavio kao sestru jer se bojao da bi ga Egipćani ubili da bi uzeli lepoticu, kao brata ne moraju da ga likvidiraju ako je otmu. Kukavički je se odriče? Tako kaže Biblija, iako ne tim rečima, ali piše i da je faraon neće dirati jer ga Bog upozorava da ne sme. Pouzdano znamo da je Amenemhet imao veliki harem, to je bila stvar prestiža, sigurno je Saru poslao u harem, ali verovatno nije stigao da uzme sve žene i devojke koje su mu stajale na raspolaganju. Osim toga, znamo pouzdano i da je vodio solidan brak sa ženom koja se zvala Neferitatjenen, a njihovog zajedničkog najstarijeg sina Sinostrisa već je za života imenovao za koregenta, to je bila novost i veoma neobično, jer je faraon bio bog i sin bogova, to je delovalo kao da danas papa nekog uzme za koregenta.

Biblija kaže:

I Sara vidje sina Agare Misirke, koja ga rodi Avramu, gdje se potsmijeva; pa reče Avramu: otjeraj ovu robinju sa sinom njezinijem, jer sin ove robinje neće biti našlijednik s mojim sinom, s Isakom. A to Avramu bi vrlo krivo radi sina njegova. Ali Bog reče Avramu: nemoj da ti je krivo radi djeteta i radi robinje tvoje. Štogod ti je kazala Sara, poslušaj; jer će ti se u Isaku sjeme prozvati. Ali ću i od sina robinjina učiniti narod, jer je to tvoje sjeme.

Gotovo da ništa ne treba dodati. Amenemhet je Abrahamu poklonio robinju Hagar – Biblija je zove Agara – s njom ima vanbračnog sina. Sara je dugo bila nerotkinja i pomirila se s tim, ali pošto ipak rodi u poznim godinama, postaje ljubomorna na verovatno prelepu, a svakako znatno mlađu robinju i natera muža da je pošalje u pustinju, što je on uradio iako mu je bilo „vrlo krivo“. Abraham posluša. Zanimljivo je da on, prema Bibliji, ispada čovek uvek poslušan, gotovo ponizan.

Hagar se snabde sa nešto hrane i vode, ali kada ih potroši, ona i sin ostaju gladni i žedni, dete zapomaže i sad se Bog smiluje i stvori im oazu sa bunarom koji dobije ime Camcam. Savremeni islam veruje da je to bunar u Meki iz koga hodočasnici piju vodu i mogu da ponesu sa sobom koliko požele, jer je sveta.

Međutim posle:

I reče mu Bog: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u Zemlju Moriju i spali ga na žrtvu…

Stigli su, i:

A kad dođoše na mjesto koje mu Bog kaza, Avram načini žrtvenik i metnu drva na nj, i svezavši Isaka, sina svojega metnu ga na žrtvenik vrh drva; i izmahnu Avram rukom svojom i uze nož da zakolje sina svojega.

Nema sumnje da je bio spreman da ga ubije, ali Bog je rekao da je samo hteo da ga iskuša i odnekud stvorio ovna koga su onda on i sin žrtvovali.

Po mom mišljenju, to je lako protumačiti. Abraham se u Kana-anu još koleba da li mora da se drži procedure domaćih ljudi i da žrtvuje prvorođenog sina, ali shvati da u ime nove religije, čiji će prorok i predvodnik postati, može i mora da uvede nove običaje. Tako je preuzeo i egipatski običaj da se muška deca obrežu, što je i sa higijenskog stanovišta bilo vrlo korisno. Isto tako su i sva pravila za košer – kod muslimana halal – ishranu higijenski, za ono vreme i podneblje logična.

Pre toga je Abraham sa Egiptom sklopio ozbiljan ugovor o nekoj vrsti protekcionizma. Opet citati iz Biblije:

U to vrijeme reče Avimeleh i Fihol vojvoda njegov Avramu govoreći: Bog je s tobom u svemu što radiš. Zakuni mi se sada Bogom, da nećeš prevariti mene ni sina mojega ni unuka mojega, nego ćeš dobro kako sam ja tebi činio i ti meni činiti, meni i zemlji u kojoj si došljak. A Avram reče: hoću se zakleti… Otuda se prozva ono mjesto Vir–Saveja, jer se ondje zakleše obojica.

Vir-Saveja je Beršeba. Njeno ime se navodno izvodi od reči „sedam bunara“ koje je Isak iskopao. Često se pominje u Bibliji zbog zakletve-ugovora između Abrahama i faraona, kasnije obnovljenom između Isaka i faraona; odlazeći odande Jakov, Abrahamov unuk, sanja merdevine koje vode do neba, preko kojih anđeli silaze i penju se; bežeći od brata Esava, ovde se rve sa samim Bogom, zatraži njegov blagoslov i dobije ime Izrael, to je po Bibliji poslednji put da Bog ima ličnog dodira i razgovara sa čovekom; prorok Samuilo beži od smrtne opasnosti u Beršebu; tu njegovi sinovi postaju sudije.

Biblija veoma kratko kaže da su se Isak i Ismail lično sreli posle Abrahamove smrti, zajedno su ga sahranili u grobnicu u kojoj su se nalazili Sarini posmrtni ostaci. Ta se grobnica nalazila u pećini zvanoj Mahpela, a to je današnji Hebron. Pošto je Abraham – Ibrahim – važan i za islam, tu se nalazi i jedna džamija nazvana Ibrahimovom. Mašti je otvoreno široko polje. Da li su Ismail i Isak za vreme odrastanja uopšte znali jedan za drugog? Da li je Sara pričala Isaku o prvorođenom polubratu, Hagar Ismailu da su proterani u pustinju zbog Isaka? Da li je na očevom grobu Isak bratu ispričao da Abraham zamalo da ga zakolje, Ismail Isaku kako je vrištao misleći da će da umre od žeđi, jer su ga zbog zakonitog sina oterali u pustinju? Da li su se razišli u miru? Ali možda su se i posvađali oko prava nasleđa? O dvojici polubraće nemamo nikakvih podataka osim Biblije, oni su postali delovi religije, mita, nisu istorijske ličnosti. Znamo kako mit može da bude opasan ako podgrejava nacionalizam u njegovom ružnom vidu, u mržnji onih koji su drugačiji.

KAP U VREMENU – ČIN DONALDA TRAMPA

Nepotrebnom odlukom da Golansku visoravan prizna kao deo države Izrael Tramp dovodi u veliku opasnost relativni mir koji se tako dugo održavao na toj teritoriji, podgrejava opasnost mitomanije, a sve to verovatno samo da bi pružio podršku dugogodišnjem predsedniku vlade Izraela Benjaminu Netanijahuu, da 9. aprila pobedi na parlamentarnim izborima. Bez obzira na to kakav će biti ishod tih izbore, oni će istorijski biti minorni u upoređenju sa dilemom personifikovanom u polubraći Ismailu i Isaku koja traje već preko četiri hiljada godina.