Od ljudske krvi ruke se ne mogu oprati

Sa 17 hitaca s leđa, u nedelju na Uskrs, u ulazu zgrade u kojoj je živeo u Svetogorskoj ulici u Beogradu, ubijen je Slavko Ćuruvija, novinar i vlasnik „Dnevnog telegrafa“. Od tog 11. aprila 1999. pa do okončanja sudskog postupka i izricanja presude krivcima prošle su dve decenije, nekoliko vlada i nekoliko različitih vladavina. Svaka od njih je izbegavala da odgovori na pitanje ko je i zašto ubio Slavka Ćuruviju. A to je samo potkrepljivalo sumnju da je u ceo slučaj umešan tadašnji politički vrh, službe koje su disciplinovano i poslušno radile za njegovu i svoju dobrobit, strukture iz javnog političkog života i strukture iz senke. Ukratko, moćni državni konstrukti koji mogu da prežive sve i za koje je jedan ljudski život van njihove kontrole, pa ma čiji, ništa drugo do bedna ništarija.

Gotovo na 20. godišnjicu od ubistva, aktuelna vlast je s ponosom istakla da je sve rasvetlila, krivce osudila i da je slučaj završen. Tužilac je rekao da je ubistvo najverovatnije naručio neko iz tadašnje vlasti. Sud je pročitao da je neposredni izvršilac NN lice. Presuda je izrečena tadašnjem šefu Resora državne bezbednosti Radomiru Markoviću (30 godina) za podstrekavanje na teško ubistvo; tadašnjem šefu beogradskog centra DB Milanu Radonjiću (30 godina), pripadniku tog centra Ratku Romiću (20 godina), kao i Miroslavu Kuraku (20 godina) koji je u bekstvu, za teško ubistvo u saizvršilaštvu.

Razgovor sa tadašnjom suprugom Slavka Ćuruvije, istoričarkom Brankom Prpom, neposrednim svedokom ubistva, počinjemo i završavamo presudom, odnosno sudbinom i komentarima o jednom od mnogih nikad završenih procesa u slučaju političkih ubistava u Srbiji.

„VREME„: Na ovu presudu čekalo se čitavih 20 godina. Čini se da je njena najdominantnija odluka i poruka „sto godina zatvora„. Da li je to i dokaz da je pravda ipak zadovoljena?

BRANKA PRPA: Tih „sto godina samoće“ su samo delimična satisfakcija, zato što nema odgovora na ključno pitanje. Ova presuda je samo prvi stepenik kojim se treba penjati ka vrhu, tamo odakle se naručivalo i šta se naređivalo. Ljudi koji su osuđeni radili su po naredbi, ali čijoj? Oni su izvršioci, a presuda se odnosi samo na tehničku stranu cele priče koja je apsolutno morbidna. Jer po njoj, kao i po prethodnim presudama za ubistva Ivana Stambolića, za „Ibarsku magistralu“, za ubistvo Zorana Đinđića, imamo osuđene samo pripadnike službe državne bezbednosti. I onda imamo atribuciju da je država ubica. Ali sve vreme nam izmiče ključno i osnovno pitanje: a ko čini tu državu osim pripadnika službe državne bezbednosti? Kako se i pod kojim okolnostima ta ubistva dešavaju, ko je taj gospodar lutaka iza scene koji upravlja koncima? Umesto toga, pronalaze se dežurni krivci i rešenja u stilu, da upotrebim jednu pežorativnu definiciju, „neka visi Pedro“. A to je uvek služba državne bezbednosti, dok kao potpuno nevine imamo one koji toj službi daju naloge da ubijaju ljude.

Tako ispada da služba državne bezbednosti ima jedan hobi, a to je da u slobodno vreme, van svojih uobičajenih poslova, ubija ljude. To je jedna somnabulija u kojoj živimo i to je bezobrazluk. Da se nijednog jedinog trenutka ne napravi kontekst, okolnost, pa da se kaže ono što je najnormalnije u sudskim procesima i istragama kod teškog krivičnog dela kao što je ubistvo s predumišljajem – ko iza toga stoji? Koji je motiv tog ubistva? U ovom slučaju imamo i najmorbidniji mogući epilog. Imamo predsednika države koji je u svojoj prethodnoj funkciji premijera inicirao pokretanje sudskog procesa, ali nijednog jedinog trenutka u istrazi koja traje punih 20 godina nije pozvan na informativni razgovor zato što je kao ministar informisanja u vreme počinjenog zločina morao imati neka znanja, direktna ili indirektna ko je nalogodavac tog ubistva.

Nepoznat je i direktni počinilac ubistva. Obično su počinioci, kao u prethodnim slučajevima, uhapšeni, osuđeni, poznati javnosti, za razliku od nalogodavaca. Zašto je ovaj deo istrage o ubistvu Ćuruvije toliko zamršen?

Iz vrlo jednostavnog razloga. Zato što je tužilac, na osnovu Legijinog svedočenja, za direktnog izvršioca optužio pripadnika Službe Miroslava Kuraka. Ta optužba je bila u direktnoj koliziji s onim što ja kao jedini svedok mogu da potvrdim ili da ne potvrdim. Dakle, ja nisam potvrdila ni u istrazi koja je trajala 20 godina ni na samom sudu da je Kurak bio taj koga sam videla. I onda je tužilac u svojoj završnoj reči pokušao da ospori i mene kao svedoka tvrdeći da imam slab vid i da sam bila u šoku.

Ali, kada neko stoji iznad vas s pištoljem uperenim u vašu glavu, dok vi ležite na zemlji, onda ga dobro gledate. Ja sam gledala u ubicu, i ubica je gledao u mene. Nas dvoje smo se gledali, nisam ja njega videla iz daljine. Videla sam ga direktno nad sobom u trenutku kada je odlučivao da li će da me likvidira kao što je prethodno likvidirao Slavka do kog sam ležala. E, pa ta osoba koja je u njega pucala nije bio Kurak. Jer Kurak ima karakteristično lice koje bih zapamtila. Baš zato što su to granične ljudske situacije, naša čula budu naročito izoštrena. To jeste strašan šok, ali vi se nalazite pred smrću i gledate u smrt. Prema tome, ja sam gledala tog čoveka koji nije imao masku na licu i taj čovek nije bio Kurak.

Zbog toga je na mene kao svedoka izvršen pritisak u tekstu u „Politici“ pod naslovom „Treći metak Branke Prpe“, što je bio apsolutno besramni pokušaj difamacije mene kao svedoka. Sama optužnica je bila takva da sam se maltene našla u situaciji da rušim tužiočevu tužbu. Zato je sudija, uzimajući moje svedočenje kao relevantno, sad presudila da ta osoba koja je pucala nije Kurak. Ali da jeste učestvovao u organizaciji ubistva, na terenu, kao i druga dvojica, šef beogradskog DB-a Milan Radonjić i pripadnik DB-a Ratko Romić, sigurno uz i te kakvo znanje tadašnjeg načelnika DB-a Radomira Markovića.

Od ranije postoje naznake da bi po vašoj tvrdnji neposredni egzekutor mogao biti Luka Pejović, pripadnik JSO, ali zvanično ime počinioca i dalje nije poznato, čak i posle celog postupka.

Luka Pejović je osoba koja je meni najviše ličila na osobu koju sam videla, i on je likvidiran u decembru 2000. godine. U isto ono vreme kada je išla serija likvidacija, zapravo kada je Koštunica zadržao Radeta Markovića. Serijske likvidacije su trajale, u to vreme bio je poznat i slučaj sudije Nebojše Simeunovića, sve do januara 2001. kada je Vladu preuzeo Zoran Đinđić.

Tako sada imamo situaciju da je Luka Pejović ubijen, a da sam ja jedini svedok. I ako vi u istrazi koja je trajala 20 godina ne dođete do nekih drugih saznanja, onda to što svedok kaže postaje bitno. Nikad nisam rekla da je to stoprocentno on, nego sam samo potvrdila da mi najviše liči na tu osobu. I kada me specijalni tužilac Prijić iz vlade Zorana Đinđića pitao u kom procentu ja to mogu da potvrdim, ja sam rekla 60 odsto.

Tadašnjeg predsednika države Koštunicu ovim ste na indirektan način praktično „povezali“ sa slučajem Ćuruvija?

Za vreme prelazne vlade, posle 5. oktobra, na njegovo insistiranje ostao je Rade Marković. Druga stvar, kada je on preuzeo vlast 2004, suspendovao je celu prethodnu istragu i započeo novu.

A čime je rezultirala ta nova istraga?

Naravno, ničim. I onda je 2007. sam sudija istražitelj napravio veliko ispitivanje svedoka, ali je cela stvar i dalje stajala u mestu. Drugim rečima, kada se istrage seckaju, kada krenete od nečega a onda to iz političkog razloga eliminišete pa promenite ljude, i kad kao krenete u sopstvenu istragu jer ste vi, navodno, objektivniji ili kvalifikovaniji od onih prethodnih, na kraju ne dobijete ništa.

S druge strane, u potrazi za nalogodavcem, sve ono što se do sada moglo saznati, i putem analiza i sudeći po ulozi i uticaju u vlasti, nažalost i prema raznim spinovima, ukazivalo je na suprugu Slobodana Miloševića, tada predsednicu JUL–a Mirjanu Marković.

Istoričar sam po profesiji i zalažem se za to da uvek treba gledati šta je prethodilo nečemu, koji je to proces bio koji je, kao u ovom slučaju, na kraju za svoj epilog imao ubistvo. U to vreme crveno-crna koalicija, JUL i Srpska radikalna stranka, nalazili su se u Vladi Srbije i držali neke resore. Da se podsetimo: Šešelj i Nikolić su bili potpredsednici Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja, kao i JUL-ovi ministri koji su takođe bili u Vladi. Da li ta koalicija donosi Zakon o javnom informisanju? Donosi. Ko je prva žrtva tog zakona? Slavko Ćuruvija, u oktobru 1998. godine. Prvo je to bio „Evropljanin“, pa su onda išla tri suđenja „Dnevnom telegrafu“, pa je bila zaplena imovine, zabrana distribucije novina, na kraju se došlo dotle da je po tužbi Milovana Bojića, koji je bio JUL-ov ministar u toj vladi, Slavko Ćuruvija sa još dvojicom svojih novinara osuđen 8. marta 1999. na šest meseci zatvora.

Dakle, sve vreme imamo sistematski progon jedne osobe, a koja se zove Slavko Ćuruvija. Prema tome, kako to da niko od njih ne zna ništa? Pa, samo kad kreirate onakav zakon o javnom informisanju, vi ste, u stvari, đonom krenuli na medije, na ideju nezavisnog novinarstva i slobode štampe. Pritom ste zakonom predvideli i to da plenite ličnu imovinu, a takav zakon u istoriji Srbije nisu donosile ni tiranske ni demokratske vlasti, nikad niko. Ali, oni su ga doneli, posle čega su svi bili nešto iznenađeni što je na kraju ubijen čovek. A šta se drugo moglo očekivati? I ko stoji iza toga? Crveno-crna koalicija, od početka.

Na vrhu piramide te koalicione vlasti bila je ipak Mirjana Marković?

Svakako, jer ovi drugi, radikali, nisu imali snagu da donose takve odluke. A Slobodan Milošević je to sve verovatno odobrio.

Pomenuli ste oktobar 1998; da li je prelomna tačka Ćuruvijinog progona bio tekst „Šta je sledeće, Miloševiću“ objavljen tog meseca u „Evropljaninu„?

Progon sa svim upozorenjima počeo je ranije. Jer je ta ista crveno-crna koalicija zadužila istoriju demokratije u Srbiji i po drugom zakonu, Zakonu o univerzitetima. Još su u proleće 1998. počela izbacivanja profesora sa Beogradskog univerziteta, a Ćuruvija je zbog toga u „Dnevnom telegrafu“ namenio drugu stranu novina tim događanjima. I već je tu počelo. A prvi sukob, kada je on pozvan na informativni razgovor, bio je kada je ubijena porodica Jašari na Kosovu, zato što je upotrebio termin „Albanci“, a ne „teroristi“. Na informativnom razgovoru, napismeno je izjavio da se 25-oro ubijenih žena i dece ne mogu nazvati teroristima. Tek posle toga ide angažman u njegovim novinama u vezi sa dešavanjima na univerzitetu, a u vreme teksta „Šta je sledeće, Miloševiću“ već postoji pretnja NATO-a bombardovanjem. „Dnevni telegraf“ je bio zabranjen jer je objavio da postoji pretnja bombardovanjem, a to je jesen 1998. godine. Dakle, to su bili razlozi zbog kojih Ćuruviju sudija za prekršaje optužuje u promptnim suđenjima sve u roku od 48 sati, s obrazloženjem da on ruši državni poredak. Dakle, nižu se sukobi i to sa onima koji su i fatamorganu od demokratije ukinuli, a to je crveno-crna koalicija. Oni stoje iza toga.

Kulminaciju svesti da su pretnje jezivo ozbiljne izazvao je tekst „Ćuruvija dočekao bombe„, koji je dva dana pre ubistva objavljen u „Politici ekspres„, a potom istog dana uveče pročitan u Drugom dnevniku RTS. U istražnom postupku 2007, tadašnji direktor „Politike“ Hadži Dragan Antić potvrdio je da je uredniku „Ekspresa“ on naručio pisanje tog teksta. Pritom nije rekao ko je to naručio njemu. Tokom sudskog postupka Antić nije bio dostupan zbog bolesti, a možda bi se baš insistiranjem suda na njegovom svedočenju mogao otkriti čak i nalogodavac ubistva?

Niko iz sistema vlasti nije svedočio, u tome i jeste cela stvar. Zato svi na kraju raspravljamo o službi državne bezbednosti, a ona je onakva kakva je sama država odnosno kakva je vlast.

Kako vi gledate na završnu reč tužioca Milenka Mandića, koji je citirao Tijanića rekavši da je u ubistvu Slavka Ćuruvije „cela vlada bila porota„?

Obično, kada nekog citirate ili parafrazirate, znači da ste usvojili neki njegov zaključak ili neki njegov pogled na stvari. Ponoviću, ja sam žena iz nauke i kada nekog citiram, citiram ga kao vlastiti argument.

Komisija za istraživanje ubistava novinara, ali i sam predsednik Srbije Vučić i drugačije i burnije su reagovali. Rekli su da tužilac nije tako mislio, nego da je samo citirao Tijanića i da nije optužio nikoga iz tadašnje vlade. Predsednik Vučić je rekao da tužilac nije mislio na njega, a u suprotnom nazvao bi ga „barabom„, jer on nema nikakve veze s tim ubistvom.

Ima. Jer ako ste vi deo institucije koja se zove Vlada Srbije i imate sistematske progone jednog čoveka na osnovu zakona koji ste doneli i kreirali, onda vi imate veze s tim. Ubistvo se nije desilo slučajno, neće biti da niko nije znao ni za kakvu predistoriju, pa su svi bili zabezeknuti kada se to dogodilo. Postojao je sistematski progon čoveka koji se na kraju završio ubistvom. Oni imaju takozvanu položajnu odgovornost, a i kreatori su zakona o javnom informisanju. Ne razumem kako oni nemaju nikakve veze s tim i ko je tu baraba? Evo, ja mislim da je Vlada Srbije morala u tome da učestvuje jer nije imao ko drugi, pa neka mi kažu da sam baraba.

Gde konkretno vidite, na primer, odgovornost Vučića kao ministra informisanja u to vreme? Za šta je on, po vašem mišljenju, suštinski kriv?

Stalno govorimo kao da se to desilo u nekim mirnodopskim uslovima. A mi smo imali jedan krvavi rat i to je kontekst u kojem se takva ubistva dešavaju. Bili smo u ratu. Nisu to mirnodopske okolnosti, pa da se oni zabezeknu što je neko ubijen. Sve oni znaju o tome, i o ratu i o ratištima na kojima su i sami bili prisutni. I ta njihova doza naivnosti francuske sobarice zaista je uvredljiva. Ima još jedna stvar, a to je ključno. Njemu se kao ministru informisanja desilo ubistvo vlasnika novina, čoveka koji je apsolutno poznat u najširoj javnosti, uključujući svetsku javnost, jer u decembru 1998. Ćuruvija je govorio u Kongresu u Vašingtonu zbog progona koji je prethodno ovde imao, kao i na Političkom komitetu Evrope u Parizu. To je značilo da već postoji međunarodni kontekst u vezi sa progonom novinara u Srbiji. Zašto Vučić nije demisionirao kada je Slavko ubijen? Zašto nije podneo ostavku kao ministar informisanja, ostavka je moralni čin. Zašto nije rekao: pošto se ovde dešava nešto s čim ja nisam upoznat, ja neću da zbog toga snosim odgovornost, i demisionirao. Ali ne, posle svega toga, taj zakon o javnom informisanju i dalje je bio u funkciji sve do pada Miloševića. Setite se i drugih presuda i kako se ponovo bio pokrenuo mehanizam protiv novinara, nezavisnih, naravno. I sad kaže – šta? Da ne zna ništa? Pa, neće biti.

Da li ste izjavili da je Vučić kao tadašnji ministar informisanja pozvao Ćuruviju dva dana pre ubistva i dao mu neku vrstu podrške?

Ne, on nikad nije zvao Ćuruviju. To veče nakon što je tekst iz „Politike Ekspres“ pročitan na RTS-u, Olivera Zekić koja je tada bila novinarka kod Ćuruvije, pozvala ga je da mu kaže kako je nju zvao Vučić da prenese Slavku da ništa ne brine, da se to slučajno desilo, da je to greška i slično tome. Tekst u „Ekspres Politici“ je greška? I greškom je taj tekst pročitan na RTS-u? Kada je završio taj razgovor sa Oljom Zekić, ja sam mu rekla: „Oni tebe hoće da anesteziraju. Oni tebe hoće da ubiju, to je jasno“. Svima je bilo jasno da je taj tekst i njegovo javno čitanje bila pretnja ubistvom. Koga god bismo od poznanika sretali tada na ulici, poručivali bi Slavku isto što mu je prilikom jednog susreta rekao i Žarko Korać: beži, čoveče, ubiće te! I Ratko Dmitrović, tada vlasnik i urednik nedeljnika „Argument“, na brifingu glavnih urednika kod Vučića koji je imao ulogu glavnog cenzora u ratnom vanrednom stanju, jedini je povikao: „Šta vi ovo radite?! Pa, posle svega, ovog čoveka mogu ubiti lege artis.“

Prema tome, da li je Vučić direktno znao da će Ćuruvija biti ubijen, ja stvarno ne znam, ali da je do tada sa svoje pozicije i te kako učestvovao u njegovim progonima, apsolutno je tačno.

Da li je Ćuruvija tadašnjim vlastima više smetao kao novinar ili kao neka nova snaga viđena za budućeg subjekta u političkom životu?

Mislim da je njima suštinski najviše smetalo to što su se posle Slavkovog boravka u Americi prepali da je on neka nova politička figura na celom prostoru. Slavko je bio jako ljut što naspram tadašnjeg zakona o univerzitetu i zakona o informisanju ne stoji kompletna opozicija. Pozvao je Vuka Draškovića i Zorana Đinđića na razgovor, govoreći im: „Dajte, ljudi, pobiće nas sve, nešto morate da uradite.“ Međutim, Vuk Drašković je otišao u saveznu vladu, a Zoran Đinđić je takođe došao u situaciju da mu je glava bila u pitanju. Đinđić i Demokratska stranka bili su gurnuti na marginu i proklamovani kao glavni neprijatelji države. Političku opoziciju više niste imali, ona je bila potpuno uništena i razbijena, više nije imala snagu kao ‘96. i ‘97. godine. U tom trenutku, jedino su još nezavisni novinari i profesori univerziteta bili ta društvena snaga koja je osporavala vlast. Nešto slično kao sada, i oni su zapravo preuzeli ključnu političku ulogu, oni su bili vox populi, oni su bili ti koji bilo šta problematiziraju.

Nekoliko dana pre donošenja presude za ubistvo Slavka Ćuruvije, u kojoj nalogodavac i dalje ostaje nepoznat, imali smo još jednu sudsku odluku. Apelacioni sud je poništio presudu Mirjani Marković odnosno jednogodišnju kaznu zatvora, a suđenje je vraćeno na početak. Da li je to samo koincidencija?

To je apsolutno nemoralno, a u politici nema koincidencije. Malo po malo, pod Vučićem je došlo do rehabilitacije svih, na kraju ćemo i Miloševiću spomen dignuti. Mi živimo u situaciji gde dokazujemo očigledne stvari, a kad kreneš da dokazuješ očigledne stvari, ili si u „matriksu“ ili si u totalitarnom sistemu najgore vrste. To što mi živimo od kraja XX veka i, nažalost, prve dve decenije XXI veka nije ljudski. Pritom, sve ono što nam se događa vređa našu inteligenciju, vređa najnormalniju potrebu u čoveku da dobije odgovor makar na jedno „zašto“. Ni na jedno „zašto“ mi nismo dobili odgovor. Kao vrhunac toga, za ubistvo premijera Srbije optuži se Zvezdan Jovanović. Znači, dođe neki besposleni čovek, ne sviđa mu se premijer i on ga ubije. Zvezdan Jovanović i Legija, šta je to? Koja je to vrsta ludila kad oni nas teraju da pristanemo da živimo u apsolutno dijaboliziranom svetu u kojemu prestajemo biti mentalno, emocionalno, intelektualno zdrava bića?

Evo, mi imamo tu službu DB koja je prošla od Jovice Stanišića preko Radeta Markovića, pa do ovog poslednjeg. Ko kontroliše danas tu službu, kako mi kao građani znamo da ta služba radi po zakonu? Je li znamo? Ne znamo. Valjda mi kao građani koji plaćamo tu službu imamo pravo da znamo šta rade institucije države koje su stvorene da štite naš život i imovinu, jer to je funkcija države. A ako te ta država ubija i ruši i oduzima imovinu, kao u Savamali, onda mi nemamo državu, mi onda imamo satrapiju.

Šta bi bio vaš odgovor na tvrdnje iz redova vlasti da je presuda u slučaju „Ćuruvija“ istorijska i da pokazuje političku volju da se do kraja reši ubistvo novinara?

Aktere tadašnje vlade koji su rukovodili presudama, provalama i zatvaranjima redakcija niko nikad nije priveo ni na informativni razgovor, njih niko ništa nije pitao. I onda imate neku vrstu čak ne ni groteske, nego nečeg još goreg. Ovo je čisti Magbet. Hoćemo da peremo ruke? E pa, tu ima jedan problem – od ljudske krvi se ruke ne mogu oprati. Lepo piše Šekspir u Magbetu i to je suština stvari. Ovo pitanje neće umreti, ovo pitanje nije završeno. Ono ne može biti završeno na ovakav način. A ako se ne dođe do nalogodavaca, imaćemo ubistva političkih protivnika i novinara u seriji, svi će isto prolaziti. Taj lanac se mora negde prekinuti.