Kultura sećanja
JFK: Atentat koji i dalje raspaljuje maštu
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Prvi album nemačkog sastava Rammstein posle 10 godina zove se isto kao grupa – "Rammstein". Radi se o moćnom zaokruživanju karijere duge 25 godina i iskorišćenoj prilici da se dosegne status mejnstrim zvezda. Nije ni čudo da je planeta još jednom stala, kad su iz Berlina naredili da ih slušamo
I tako su na poprištu ostali jedino Nemci, sami sa istorijom.
Sa scene su nevoljno sišli The Prodigy, sada kad je Kit Flint otišao, Rage Against The Machine su se ranije povukli, Laibach kao da su odavno smanjili ambicije, dok je rokenrol polako počeo da nestaje, a hip hop se izobličava u seriju bitova, blipova i zvučnih efekata. Popularna muzika danas se namerno svodi na audio pozadinu naših aktivnosti. Hit pesma modernog doba je ili suv ritam ukrašen glasom ili euforična poskočica, jedna u seriji sličnih ili atmosfera koja obavija uvo – ali ništa ne kazuje… Hit pesmu danas piše u proseku pet autora na songwriting session (kako pokazuju istraživanja Top 100 u Velikoj Britaniji), sluša je više ljudi nego ikad u istoriji, ali ona manje znači nego pre. Hit pesma je danas samo jedna od boja života, a nikad i nikako ne – nešto veće od njega.
Kažu da je od muzike ostalo samo pakovanje, koje je sad važnije od onog što se u njemu nudi. Nažalost, ideologa sveopšte potrošnosti – ne misle svi tako. Upravo suprotno je istina – sada, kad svi umeju da naprave savršeno pakovanje, smislen sadržaj koji emotivno ispunjava neslućeno je važniji i traženiji nego ikad.
Najbolji primer za to je nemačka grupa Rammstein, čiji je novi, istoimeni album objavljen posle desetogodišnje pauze. Dosad se ne pamti da se neki sastav vraćao posle jedne decenije i doživljavao globalne panegirike – ne samo što su kritike veoma pohvalne, nego su u rodnoj zemlji čas posla dosegli status najprodavanijeg muzičkog izdanja u ovom milenijumu. To se ranije dešavalo samo najvećim imenima na svetu, već odavno priznatim veličinama, čiji „povratak“ onda nekako i nije povratak, nego potvrđivanje sopstvenog mesta na tržištu, kao i u istoriji pop kulture.
U slučaju Rammsteina, sve je veoma specijalno – kao da je svet od 2009. do danas tek uspeo da ih stigne i doraste do onog što su opisivali u svojim često brutalnim pesmama i visoko ritualizovanim teatarski osmišljenim nastupima, oslonjenim na hiper-glasni industrial-metal zvuk, čijoj vagnerovskoj operskoj demoničnosti ne odolevaju milioni. U svetu posle Islamske države, koja je promovisala on-line pogubljenja kao sredstvo političke borbe, posle internet prenosa masovnog ubistva u džamiji na Novom Zelandu, posle dizanja u vazduh ljudi na izlasku sa koncerta Ariane Grande u Mančesteru, posle brojnih napada kolima na pešake u raznim gradovima širom sveta – Rammstein više ne izgledaju zlokobno, niti to mogu biti.
Stvarnost je opet strašnija od bilo čega što rok grupa može da ponudi, čak i najjezivija.
GEOPOLITIKA POP KULTURE
Možda je tajna u istočnonemačkom poreklu i berlinskom odrastanju svih šest članova grupe, možda u činjenici da se od osnivanja pre tačno 25 godina nisu
rastajali, pa s primerenim ponosom funkcionišu kao vojna jedinica – impresivna posvećenost poslu koja danas nije više standard, njihov je kredo. Ali je sigurno da se geopolitika pop kulture drastično promenila u poslednjoj dekadi, post-Psy i „Gangham Style“: ranije nikad nije dopuštala da bend koji peva na nemačkom stigne dalje od… Austrije, a Rammstein su sad sa lakoćom postali prvi bend koji peva na jeziku Getea i Hitlera među prvih deset na top listi u Velikoj Britaniji, tom srcu globalne estrade.
Svesnom odlukom da na novom albumu povežu hevi metal i EDM (electronic dance music, kao najpopularniji muzički žanr današnjice), Rammstein su konačno došli do mejnstrim formule koja će ih pretvoriti u jedan od najvećih modernih rok bendova, nešto nalik na Metallicu industriala. Jer ovo je njihov „Black Album“, tačka na kojoj su – slično ovim titanima metala – iz žanra izašli na videlo celom svetu, zauzevši stadione širom planete za potrebe predstojeće turneje.
Bez suvišnog objašnjavanja, Rammstein sada predstavljaju ogledalo ovog ružnog sveta u kome više nema univerzalnih, opštevažećih istina, i gde se lično iskustvo nameće kao jedino merilo vredno pomena. I ako je već tako, oni nam kao u kratkim vestima daju mogućnost da proživimo ekstremna iskustva koja drugačije ne bi, kroz prihvatljiv medij rok muzike i tutnjajući ritam što pocrtava silinu adrenalinskog udara jer možda radimo nešto zabranjeno. U suštini, potpuno u duhu rokenrol tradicije koja traje decenijama, zaoštrena od devedesetih do ivice prihvatljivosti, sa pojavama kao što su Slipknot ili Dimmu Borgir, te gomilom death metal sastava između – Rammstein joj samo daju odgovarajuće moćnu teatarsku prezentaciju u ovim razbijenim vremenima.
Spot za njihov prvi singl sa novog albuma – „Deutschland“ – odličan je primer; iskustvo koje generacija odrasla od devedesetih naovamo ima sa Nemačkom svakako je ambivalentno, kao i storija ovog neospornog hita. Iza svake predstave nemačke moći, kojom počinje kadar, stoji neko ubistvo, kao da krv mora pasti da bi se Nemačka osećala dobro. U savršeno dizajniranom i koreografisanom spotu slike se urezuju u pamćenje, od kasapljenja rimskih vojnika u klopci za Varove legije u Teotoburškoj šumi, preko krvožednih srednjovekovnih kraljeva ili ilegalnog boks meča na početku XX veka, pa sve do pogubljenja Jevreja u koncentracionim logorima, Rammstein nam kroz tekst pričaju dugu priču o
zemlji koja traži ljubav, ali ju je tako teško voleti. Onom kome nije jasno zašto objašnjenje je na ekranu.
Sva konfuznost odnosa prema sebi ovde dolazi do izražaja, otvarajući pitanja koja u Nemačkoj vise u vazduhu, ali ih niko glasno ne postavlja. To je zemlja koja više ne veruje ni umirujuće konzervativnoj Angeli Merkel, ni svojim obožavanim, tako zastrašujućim prijateljima Amerikancima, a bogami ni Evropi koju su stvarali, između ostalog, i svojim žrtvama – štaviše, sad se plaši da je Evropa velika prevara u kojoj će se sve nacije smešati i pretopiti u jedno, ne ostavljajući od Nemačke ni malo n. Na glavno pitanje koje ovaj spot dokumentuje – ko smo i kuda smo krenuli – ne nudi se odgovor, ali se jasno konstatuje odakle je Nemačka došla, sabirajući taloge pogrešne istorije kroz koju je prošla.
A što se tiče latentnih optužbi da ovaj bend ima skrivene pronacističke sklonosti – budući da ulogu Germanie ovde igra prelepa crnkinja (glumica Ruby Commey, rođena u Berlinu) – sad je više nego jasno da u nekom budućem fašizmu neće biti mnogo mesta za Rammstein.
STADIONI, DOLAZIMO DA VAS SPALIMO
Ako je uloga današnjeg benda prevashodno da bude „hit mejker“, pravi „dobru zabavu“, „drži publiku na nogama“, ponudi „iskustvo“ koje drugi ne mogu, Rammstein totalno odgovara ovim standardima, i tu je da sve to postigne svojim mišićima. Nošeni pravom vatrom na bini a ne digitalnim efektima, članovi ove grupe donose dah zaboravljene stvarnosti koja oprlji svakog ko joj se neoprezno približi izlazeći iz svog malog internet zabrana.
Za razumevanje Rammsteina od neobične važnosti je shvatiti njihovu poetiku vatre. Vatre kao sile pročišćenja, vatre kao ultimativnog izazova telu, vatre kao sinonima za neutaživa osećanja. Katarza i čišćenje, za Tila Lindemana, njihovog frontmena, stalna je poruka grupe. On nosi posebno zaštitno odelo na sceni, njega vatra obliva, kroz nju prolazi sve u nameri da iz zapaljenog kerozina izađe kao nov čovek, koji je nešto stvarno doživeo.
Ovaj ekstremni cirkus predstavlja pravi okvir za živo prezentovanje ekstremnih tema kojih su njihove pesme pune, te mešavine istraživanja seksualnosti, društvenog angažmana i provociranja malograđanske mašte – što je igranje vatrom samo po sebi. Sadomazohističke inspiracije, sučeljavanje života i smrti, željenog reda i dekadencije, zajedno daju jednu makabričnu romantičnu viziju i zapitanost nad sudbinom. Njihove pesme uživo nude telesno iskustvo, pomerajući kosti i tresući koštanu srž – to je koncertni nastup koji maršira ka vama dok vas ne pregazi, samelje, zapali i ostavi u krajnjem čudu. Podivljala predstava koja kroz stalnu polarizaciju emocija nosi svoje tvorce i publiku u novo, zajedničko iskustvo u kome ne postoje pravila. A tamo gde ne postoje pravila počinje čista sloboda u kojoj smo samo mi i naša odgovornost.
Estetika violentnosti, po kojoj su čuveni, ima odgovarajuću godinama pažljivo građenu tehnološku bazu iza sebe – Rammstein na turneje polazi sa svojom posebno konstruisanom čeličnom binom, šezdeset tehničara i najvećom pirotehnikom u biznisu, koja uključuje najmanje četiri cisterne avionskog goriva. Ali svi i tako dobro znamo da nema značajnog pop performansa bez preterivanja, po mogućstvu – eksplozivnog. Rammstein zato funkcioniše kao stalno paljenje Rajhstaga, preteći da će srušiti kulise svega očekivanog i pretvoriti ih zasluženo u pepeo. S obzirom koliko se ljudi tome raduje na koncertima, možda tako i treba sa današnjim institucijama. Uostalom, poruka svetu sadržana je na omotu novog albuma – šibica koju treba upaliti.
Svet u ovakvom stanju treba još samo potpaliti, baš kako nam Rammstein-i kažu, i verovatno ne misle ni malo metaforično.
BRECHT A GO GO
I mada je na njihovom koncertu sve striktno isplanirano i preobučeno u glumačko ruho, jasno je da je osnovni utisak – utisak mogućnosti dosezanja ultimativne slobode, ukoliko se oslobodimo svih svojih inhibicija, stereotipa, strahova i ograničenja. Magija je u tome što je ova divlja neobuzdanost koju projektuju Rammstein, na neki način daleki rođak one iskonske društvene opasnosti koju je rokenrol nosio sa sobom, još od Elvisa.
Ne zaboravimo da je Elvis bio naročito uspešan u Las Vegasu – možemo biti sasvim sigurni da Rammstein posebno voli baš taj deo njegove karijere. Jer osnovno polazište grupe, ispostavlja se naročito na novom albumu, jeste – kabare. „Kabare“ kao film, deo istorije, ali i punopravna berlinska tradicija.
I sa njim – zmijsko jaje koje se naslućuje.
Članovi grupe Rammstein sve vreme nastupaju u vidu crnih anđela što opisuju svet kao mesto opšte manipulacije, u kome se ne zna ko kome radi o glavi i gde su teorije zavere stvarnost, a bogati i siledžije uvek pišu sudbinu drugima. Inspirisani angažovanim vodviljem Bertolda Brehta, kreirajuću hevi metal pozorište u kome je sakupljeno višedecenijsko iskustvo ove vrste muzike i dodajući ličnu politički oštru nadogradnju – oni, u stvari, razobličavaju fašizam u trenutku njegovog nastajanja, dok je još u usijanoj glavi koja, navodno, ne trpi nepravdu i ne može da podnese nikakvu ljudsku različitost.
Sećam se jednog davnog intervjua, verovatno prvog koji je Bliksa Bargeld dao nekoj televiziji sredinom osamdesetih. Na pitanje kako bi opisao šta svira njegov radikalni sastav Einsturzende Neubauten, u vreme kad i termin „industrial“ još nije bio zaživeo – izgovorio je sa ogromnim uverenjem: „Bluz, mi sviramo bluz“. I bilo je tačno, oni su predstavljali novu liniju bluza, koja je opisivala industrijsku tugu, melanholičnu egzistenciju među samouništavajućim novogradnjama („einsturzende neubauten“, prim. aut.). Na isti način, verujem da bi Til Lindeman, na pitanje šta Rammstein u stvari sviraju, smrtno ozbiljno izjavio – „Kabare, mi smo samo jedan kabare“.
Zato što se svet opet pretvorio u kabare.
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve