Ledeni put svile

Od 2013. kada je došao na čelo Kine, predsednik Si Điping se sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom sreo 27 puta. Na skupovima G20, na sastancima Šangajske inicijative, samitima BRIKS-a i u drugim prilikama učvršćeno je njihovo lično prijateljstvo koje zapadni analitičari nazivaju „bromansom“. Tokom njegove osme posete Rusiji, upriličene povodom sedamdesetogodišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa NR Kine i SSSR-a, Putin je ocenio da je saradnja Kine i Rusije na istorijski najvišoj tački. Obe zemlje zastupaju slične političke stavove kada je reč o krizi unipolarnog sveta, Trampovog merkantilizma, suprotstavljaju se američkoj politici promena režima, nagoveštaju SAD da vojno intervenišu u Venecueli ili u Iranu.

Petrogradski „Komersant“ je, međutim, konstatovao da je to samo „prijateljstvo na rastojanju dužine ruku“, zato što dobre političke odnose ne prati dovoljan napredak ekonomske saradnje.

Na pitanje da li bi rusko-kineska saradnja mogla da dobije zamah zbog trgovinskog rata SAD i Kine, Putin je citirao kinesku poslovicu „kako se majmunica na planini smeje dok se tigrovi u dolini bore“. Posle je objašnjavao da se to o veselom primatu ne odnosi na zapadnim sankcijama pogođenu rusku ekonomiju.

U Kremlju, u prisustvu predsednika Vladimira Putina i Si Đipinga, direktori kineskog IT giganta Huawei i ruske telekomunikacione kompanije MTS potpisali su sporazum o razvoju mreže 5G u Rusiji tokom 2019. i 2020. U maju 2019. i ruski mobilni provajder Beeline je objavio da će za modernizaciju moskovskih telekomunikacionih mreža koristiti tehnologiju Huawei. Ta kineska IT kompanija ulazi na rusko tržište nakon što joj je onemogućeno da razvija 5G mreže u SAD, Velikoj Britaniji, Kanadi i na Novom Zelandu. To i zabranu američkim firmama da posluju s kompanijom Huawei Putin naziva „početkom tehnološkog rata“.

U Rusiji proširuje delatnost i kineski gigant Alibaba, preko koga je do sada išlo 90 odsto onlajn plasmana kineske robe u Rusiji, kao i plasman ruskih brendova u Kini. S Alibabom je dobro povezan ruski magnat uzbečkog porekla Ališer Usmanov, koji je blizak Kremlju, a ima značajne uloge u metalurškom, komunikacijskom i medijskom sektoru. Sada ulaže u grupe Mail.ru i Megafon, koje su se udružile s Alibabom u zajedničko poduzeće za onlajn maloprodaju.

Rusija nastoji i da nadomestiti kineski uvoz poljoprivrednih proizvoda iz SAD koji su meta kineske carinske odmazde, pa je trgovina agrarnim proizvodima i hranom između Kine i Rusije u 2018. rasla po stopi od 30 procenata i dostigla sumu od pet milijardi dolara.

„Volstrit džurnal“ objavljuje reportažu o tome kako je ruska 27.000 hektara velika arma „Partizan“ u sibirskom selu Razdeljnoje, u Amurskoj oblasti, blizu kineske granice, doskora bila sovhoz koji propada, ali je iznenada ubrala najveću žetvu u poslednjih devedeset godina, kupila nove mašine i isplaćuje bonuse – sve zbog soje, čiji je izvoz iz Rusije prošle godine desetostruko uvećan i dostigao skoro milion tona, nakon što je Trampov trgovinski rat praktično izbrisao izvoz soje iz SAD u Kinu.

VOJNA TEHNOLOGIJA

Moskva je ukinula ranije zabrane izvoza visoko tehnoloških proizvoda svog vojnoindustrijskog kompleksa Kini i u novembru 2014. potpisan je ugovor o prodaji raketnih sistema S400 Kini, a u novembru 2015. i prodaju aviona Su 35, o čemu je pregovarano od 2011. godine. Amerikanci su zbog toga zaveli simbolične sankcije protiv Li Šanfua, rukovodioca departmana kineskog Centralnog vojnog saveta za pripremu i snabdevanje, što je bio prvi slučaj da su Kinezi pogođeni zbog saradnje sa Rusijom.

Za prijateljstvo Pekinga i Moskve kineski ministar odbrane general Vej Fenge ranije je na moskovskom forumu o bezbednosti rekao da je čvrsto kao kultna kineska planina Tai. Prema petrogradskom „Komersantu“ pak proširenje vojne saradnje ne znači i formiranje vojnog saveza za koji Peking i Moskva još nisu spremni.

I pored toga što su zajedničke rusko-kineske vojne vežbe prošle godine izazvale uzbuđenje medija i vojnih lobista na Zapadu, stanje je ipak daleko od takozvane Tukididove zamke, po kojoj sila u usponu zahteva da se poštuju njena prava, dok vladajuća sila oseća nesigurnost, a odlučno brani dominantan položaj, pa nastaje stanje nalik na ono kada su Atina i Sparta nastojale da ojačaju saveze sa drugim državama u nadi da će prevladati, što je dovelo do rata, kao i u mnogo sličnih slučajeva posle toga. (Videti tekst „Orao i zmaj u Tukididovoj zamci“, Vreme broj 1459. od 20. decembra 2018)

IGRA POD SANKCIJAMA

Kada je pod pritiskom sankcija krupnim ruskim kompanijama bio ograničen pristup zapadnim kreditima i tehnologijama na koje su bile naviknute, neke od njih su se nadale da će zahvaljujući dobrim političkim odnosima Kina dozvoliti Moskvi da se osloni na njene finansijske resurse i da tako poništi ili neutrališe efekat sankcija.

Kina ipak nije postala uporišna tačka ruske ekonomije, nije obezbeđivala jeftine kredite za spas ruske ekonomije, već je od 2014. nastojala da iskoristi položaj Rusije da uđe u sektore u koje je Moskva ranije nije puštala – pre svega u oblast proizvodnje nafte. Zbog straha od američkih sankcija kineske banke su počele tada da blokiraju sve klijente iz Rusije, bez obzira da li su na crnoj listi, ili će biti, ili možda ipak nisu.

Čitave 2018. Rusi su bezuspešno pokušavali da ubede Kineze da potpišu odgovarajući međudržavni sporazum koji bi uprostio poslovanje u rubljama i juanima, kako bi se izbegao dolar.

Kinezi su nastojali da trgovinu u juanima prebace na barter, razmenu roba bez posredstva novca, ali Rusi na barter nisu mogli da pristanu zato što im je potreban novac od izvoza za finansiranje budžeta, i zato što bi saglasnost o barteru Rusiju u odnosima s Kinom svela na nivo Severne Koreje ili Irana. Treći razlog je procena da bi barter obezbedio da Kina stekne preimućstvo manipulišući juanom koji nije konvertibilna valuta, već valuta sa nekoliko kurseva koje je odredio Peking.

Poslovanje u rubljama i juanima je, inače, od 2014. do 2018. malo povećano, a prema analizi direktora Azijskog programa u moskovskom Karnedžijevom centru Aleksandra Gabujeva, uloga dolara u servisiranju bilateralne trgovine između Rusije i Kine opada, ali ga uglavnom zamjenjuje evro. Tokom posete Si Đipinga Moskvi saopšteno je da je sada, ipak, potpisan međudržavni sporazum o trgovini u nacionalnim valutama, ali njegovi detalji nisu poznati.

SNAGA SIBIRA

Dva meseca nakon što su EU i SAD zavele sankcije Rusiji, Putin je u maju 2014. godine posetio Šangaj u pratnji 25 najvećih ruskih biznismena. Tada je potpisan ugovor o isporuci gasa

između Gazproma i Kineske nacionalne petrolejske kompanije CNPC u iznosu od 400 milijardi dolara za period od 30 godina.

Taj gas u decembru 2019. treba da krene 2200 kilometara dugim istočnim krakom gasovoda „Snaga Sibira“ kapaciteta 38 milijardi kubika godišnje, koji vodi od ruske Jakutije do Blagovešćenska na kineskoj granici preko seizmički komplikovanog terena i kroz zone ekstremne klime od minus 62 stepena Celzijusova u Jakutiji. Zapadni krak još čeka realizaciju.

KINEZI NA JAMALU

Kineske kompanije sada poseduju 29,9 odsto akcija u projektu proizvodnje tečnog gasa NOVATEK Jamal SPG na istoimenom sibirskom poluostrvu, najvećem ležištu prirodnog gasa. Uz to, u januaru 2017. kineska naftna kompanija Sinopec je stekla 10 odsto akcija ruske naftnohemijske kompanije Sibur koja se bavi i proizvodnjom tečnog gasa. U junu 2017. kompanija Rosnjeft je kompaniji Beijing Gas za 1,1 milijardu dolara prodala 20 odsto akcija u svojoj podružnici Verhnečonskneftegaz iz Irkutska.

Ruski mediji uz takve vesti rado pominju mogućnost da se Kina odrekne kupovine američkog tečnog gasa, što pomalo predstavlja priželjkivanje, tzv. whishful thinking, a i verbalnu osvetu za američki pritisak na Evropljane da ograniče kupovinu ruskog gasa, da „iz razloga bezbednosne prevencije“ kupe skuplji američki tečni gas (o čemu govore pritisci na investitore Severnog toka, i ranije Južnog toka).

SEVERNI MORSKI PUT

U julu 2018. prve isporuke tečnog gasa Kini s poluostrva Jamal krenule su tankerima po delu takozvanog Severnog morskog puta, maršrutom koju Kinezi zovu Ledeni svileni put, a o kojoj ruski mediji pišu kao potencijalnoj zameni za Suecki kanal.

Na Petrogradskom ekonomskom forumu Putin je sugerisao da Put svile treba da bude povezan i sa ruskom Severnom morskom rutom, koja zbog globalnog otopljavanja postaje prohodnija.

Putin apeluje da Rosatom odredi razumnu cenu usluge koju prevoznicima pružaju nuklearni ledolomci kojima upravlja. Rusi smatraju da taj morski put ide njihovim unutrašnjim vodama i insistiraju da brodove sprovode ruski piloti i da prolaz bude najavljen 45 dana unapred.

Moskva zvanično nije direktni učesnik projekta „Pojas i put svile“, već s tim projektom po sporazumu 2015. sarađuje preko Evroazijskog ekonomskog saveza. S tim u vezi potpisan je pet milijardi težak, a, prema analizi thediplomat.com, sajta istoimenog međunarodnog njuzmagazina sa sedištem u Tokiju, prilično „bezub“ memorandum o razumevanju.

Jedan od problema Severnog morskog puta je što sadašnja generacija ruskih ledolomaca, s trupom širokim u proseku 30 metara, kad stegne led, može da krči put takvim gasnim tankerima i brodovima za rasuti teret, ali ne i velikim panamamax brodovima, prevoznicima kontejnera dizajniranim prema gabaritu Panamskog kanala.

Tranzit kineske robe ka Evropi je pretežno pomorski. Kako je za svetsku službu BBC jednom preračunao Marko Pluijm, lučki inženjer u virdžinijskoj korporaciji Bechtel, najnoviji triple E kargo brod, koji sadrži čelika kao osam Ajfelovih kula, prevozi onoliko tereta koliko može da stane u 30 železničkih kompozicija sa dva kontejnera visine, dugačka skoro dva kilometra, a to je, na primer, 36.000 automobila. Taj fakat ne menjaju bitno podaci ruske železnice o tome da je suvozemni tranzit kineske robe preko Rusije 2018/9. unekoliko povećan, a da se takođe povećava i suvozemni tranzit evropske robe Transsibirskom železnicom ka Kini.

ULAGANJA U INFRASTRUKTURU

Od zajedničkih kinesko-ruskih infrastrukturnih investicija pažnju privlači 2200 metara dug železničko-automobilski most preko reke Amur pušten u saobraćaj u februaru 2019, koji povezuje ruski grad Nižnjelenjinkoje i kineski grad Tongjang, kao i brza gradnja 19,9 kilometara dugog mosta preko reke Amur na magistrali koja povezuje ruski Blagovešćensk i kineski grad Heihe.

Pregovori o izgradnji železničke pruge velike brzine koja bi povezivala Peking i Moskvu i protezala se do Berlina, u koji je verovao premijer Dmitrij Medvedev, zamrznuti su. Prošle jeseni predsednik Putin nije podržao izgradnju važne deonice na toj trasi između Moskve i Nižnjeg Novgoroda. Dao je prednost magistrali između Moskve i Petrograda. Izgleda da su Rusi rezervisani prema kineskoj politici investiranja u infrastrukturu zbog toga što ona podrazumeva davanje garancija za kredite pre svega u projektima u kojima su izvođači kineska preduzeća.

Neki slučajevi govore i o lokalnom otporu prema kineskim investitorima u samoj Rusiji. Na primer, odobrenje za izgradnju postrojenja za eksploataciju i flaširanje do 158 hiljada kubnih metara godišnje vode sa Bajkala uz odgovarajuće ekološke ekspertize je izdato 2016. godine, a opozvano u martu 2019. pod pritiskom peticije koju je potpisalo milion i dvesta hiljada ljudi.

Što se tiče ekonomske saradnje, prema analizi lista „Komersant“, kinesko rukovodstvo stavlja do znanja da se u njegovim očima Rusija ne razlikuje od Grčke ili Angole.

UGROŽENI PRIORITETI

Kineski i ruski rukovodioci su još 2011. postavili ambiciozan cilj da kinesko-ruska trgovinska razmena do 2015. dostigne 100 milijardi dolara, a 200 milijardi dolara do 2020. godine. U početku je izgledalo da je cilj ostvariv jer je 2014. nivo razmene dosegao 90 milijardi dolara, ali tada je zbog zapadnih sankcija Rusiji razmena smanjena na 64 milijarde dolara.

Ruska trgovina sa Kinom je, doduše, od 2014. do 2018. porasla sa 95 milijardi (12,1 odsto) na 108 milijardi (15,7 odsto), što predstavlja tri godine zakasnelo ostvarenje starog cilja, ali ta suma je i dalje mnogo manja od nivoa od 630 milijardi dolara vredne razmene između Kine i SAD. U SAD ide 19 odsto ukupnog kineskog izvoza – na Rusiju otpada samo dva odsto; američki snabdevači zadovoljavaju 8 odsto ukupnog kineskog uvoza – Rusija 2 odsto.

Za devet meseci prošle godine obim ruskog izvoza nafte u Kinu povećao se za 12,5 odsto, što je u prvom redu obezbeđeno puštanjem u pogon prekograničnog rusko-kineskog naftovoda Skvorodino – Мohe, kapaciteta 30 miliona tona godišnje. Ugljovodonici i dalje čine 70 odsto ruskog izvoza u Kinu. I pored važnosti nafte, Rusija je ipak daleko od toga da postane najvažniji kineski trgovinski partner.

Prema podacima Svetske banke, Rusija je bila deseti trgovinski partner Kine, iza njenih azijskih suseda kao što su Vijetnam, Malezija i Indija, ali i dalekih partnera kao što su Brazil i Nemačka.

S druge strane, i pored okretanja ka Kini i sankcija, Evropa je ostala ruski preovlađujući trgovinski partner. U 2014. promet između Rusije i Evropske unije vredeo je oko 380 milijardi dolara (48,2 odsto ukupne ruske trgovine), a 2018. godine taj broj pao je na 294,2 milijarde dolara (42,7 odsto), ali je i dalje trostruko veća od pomenutog rekordnog rusko-kineskog trgovinskog salda.

List „Izvestija“ citira profesora politikologije i sociologije na Ruskom ekonomskom univerzitetu „Plehanov“ Dmitrija Gorina koji konstatuje da ne treba preuveličavati perspektive saradnje Rusije i Kine, jer američko tržište za Kinu odranije predstavlja strateški interes, a za Rusiju prioritet imaju odnosi sa evropskim partnerima.