Dobri romani, složićemo se, iniciraju priču o temi koju opisuju i utiču na mišljenje čitaoca. Bengalska noć / Maitreji Mirče Elijadea, roman o drugosti i predrasudama, kod nas je objavljen u jeku rasističkih sukoba u Americi zbog kojih smo se setili da mržnju prema nekom ko nije kao ja imamo i u svojoj kući.
Maitreji je najpoznatiji roman Mirče Elijadea, napisan je na rumunskom jeziku kao i ostali njegovi književni radovi za razliku od naučnih, a objavljen je 1933. godine. U kasnijim prevodima poznat je po naslovu Bengalska noć. Pomenuto naše izdanje je prvo na srpskom jeziku, objavila ga je Geopoetika u prevodu Daniele Popov. Mirča Elijade je, uz Emila Siorana i Ežena Joneska, jedan od najpoznatijih Rumuna prethodnog veka, pre svega zahvaljujući svojim radovima o istoriji religije i filozofije. Kad je nakon Drugog svetskog rata njegova domovina postala članica istočnog bloka, Elijade se odselio u Pariz, tamo je predavao na Sorboni, a potom je otišao na Čikaški univerzitet i postao šef Katedre za istoriju religije koja je 1985. godine nazvana njegovim imenom. Kompletna bibliografija na svim jezicima Mirče Elijadea ima oko tri hiljade jedinica. Roman Bengalska noć / Maitreji, priču o zabranjenoj ljubavi između Britanca i Indijke, napisao je nakon četvorogodišnjeg studijskog boravka u Indiji na osnovu ličnog iskustva.
Mirču Elijadea je srpskoj čitalačkoj publici otkrila Marijana Dan, profesorka rumunskog jezika i književnosti na Katedri za romanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, prevodima njegovih dela Kod Ciganki / Noći u Seramporeu (Srpska književna zadruga, 1999) i Tajna doktora Honigbergera i druge novele (Paideia, 2002).
Profesorka Marijana Dan ističe da Bengalska noć / Maitreji nije priča o različitosti civilizacija, kako se opisuje u javnosti. „Elijadeova težnja nije bila da razdvaja, već da spaja Indiju i Evropu – što mu se u stvarnom životu dogodilo kao autentično iskustvo putem idile sa pesnikinjom Maitreji Devi, inače glavnom junakinjom njegovog romana, ćerkom filozofa Surendranata Dasgupte, koji je bio njegov mentor u Indiji i u čijoj kući je živeo. Dasgupta, koji je radio prethodno i kao profesor filozofije u Britaniji, uči Elijadea sanskrit i zajedno prevode Upanišade. Maitreji, pod uticajem Rabindranata Tagore čija je bila miljenica, otkrila mu je duhovnu ljubav vezanu za drveće, vasionu i poeziju. Dasgupta je prihvatio Elijadea kao sina, navodno i zato što su u Indiji počeli nemiri pa je želeo da se sa porodicom vrati u Britaniju. Elijade, koji u romanu sebe opisuje kao Engleza Alena, pogrešno tumači da bi Dasgupta želeo da se on oženi njegovom ćerkom i, dalje se sve dešava kao i u romanu. Odlaskom iz kuće svog mentora, Elijade nije napustio Indiju već je, želeći da doživi autentično duhovno iskustvo, otišao u ašram u Rišikešu gde je učio određene jogističke tehnike. Izgleda da je Elijade tamo zaista dobio neka autentična duhovna iskustva, zato što ih opisuje u Noći u Seramporeu, Zmiji, Tajni doktora Honigbergera i drugim delima.“
Elijade nije nikada govorio o Indiji kao o onom drugom. Štaviše, kaže profesorka Dan, u celokupnom opusu govori o odnosu coincidentia oppositorum (podudaranje/nadopunjavanje suprotnosti). Na isti način, Elijade sagledava mogućnost spajanja indijskog i evropskog pogleda na svet, kao put ka spoznaji sveta. Hteo je da dokaže da su svi ljudi isti, on nije ni za Istok ni za Zapad. Suprotstavljao se evropocentrizmu možda i zato što je pripadao maloj zemlji i hteo je da pokaže da su svi ljudi isti.
Elijadeova generacija pisaca pripada egzistencijalizmu, s time što su rumunska književnost i misao razvile veoma zanimljiv vid metafizičkog egzistencijalizma, objašnjava profesorka Dan, koji naglasak stavlja na samo autentično iskustvo bivstvovanja, telesno, ali i duhovno. „Rat je narušio dotadašnji pogled na svet, setimo se da je Evropa do tada mahala racionalizmom i pozitivizmom, a da je rat pokazao iracionalnost ljudskog bića. Mlada generacija je tada težila pitanjima duhovnosti kao autentičnom iskustvu zato što su videli da se svet ne može definisati racionalnim terminima. Kao dobrog saveznika za to, oni nalaze argumente u kulturama koje ne pripadaju Evropi, ali su tradicionalne, kao što su bile balkanske kulture. Biti „tradicionalna kultura“ znači imati organski pogled na svet, odnosno da su i čovek i čovekov život deo sveukupnog/sveopšteg postojanja, suprotno mišljenju da je čovek ‘pupak sveta’. To je razlog što se Elijade uputio u Indiju, kako bi razumeo na koji način Indusi sagledavaju postojanje, a i da ga i sam iskusi.“
Profesorka Marijana Dan smatra da ono što spaja beletristiku i naučna dela Mirče Elijadea, bez obzira da li su napisana na francuskom ili engleskom jeziku, jesu slike i simboli koji su univerzalni, a koji, istovremeno, imaju moć da premoste svesnu i nesvesnu čovekovu mogućnost/sposobnost da spozna svet. Elijadeov naglasak je upravo na sveopštoj čovekovoj potrebi da spozna i sebe i svet, kao egzistencijalni lični cilj, a ne na zajednici ili društvu/mentalitetu kome određeni čovek pripada, niti na apriornom shvatanju date (trenutne, nasleđene, tradicionalne, mentalitetske) realnosti.“
Njegov cilj je bio da prikaže istovetnost. „Ceo njegov opus se bavi homoreligiozusom, s tim što po njemu to nije samo čovek koji veruje u boga, već smatra da je svakom čoveku potrebno da veruje u nešto, u neki životni princip, neko životno načelo. Na primer, u jednom od svojih poslednjih intervjua, objavljenom u jugoslovenskom časopisu ‘Istok i Zapad’, on tvrdi da Lenjinov mauzolej vrši istu funkciju kao i religijski simbol. Bilo je to u vreme dok je komunizam bio u jeku, dok je predstavljao stvarnost. Po toj tvrdnji zaključuje se da je svakom čoveku, pripadniku bilo koje kulture, potrebno da traga za smislom postojanja, što znači da i komunizam predstavlja veru, tj. čovekovu potrebu da veruje u neki princip kao životno načelo.“
Saradnja kultura sveta ponekad se događa i na čudesne načine, ocenjuje Marijana Dan i navodi da je „četiri decenije pošto je objavljen, Elijadeov roman Maitreji dobio odgovor u formi romana Maitreji Devi Na Hanyate (u prevodu sa bengalskog: Ljubav ne umire), u kome ona opisuje svoju verziju ljubavi između nje i Mirčea Elijadea, koja se dogodila kada je on imao 23 godine, a ona 16. Uprkos činjenici da su oba romana nagrađena, Elijadeov od strane Rumunskog književnog društva, a Maitrejin od strane Indijske akademije, književni kritičari su bili podeljeni i kao na nekoj utakmici favorizovali su ili Elijadeov ili Maitrejin roman. To znači da oni nisu mogli da spoje dve kulture, dve književnosti, dva mentaliteta – ono što je Elijade nastojao svojim delom, a posebno ovim romanom.“
Nekako pred prošlogodišnji Sajam knjiga u Beogradu, Filološki fakultet je objavio studiju Elijade – obrasci mita i stvarnosti danas Marijane Dan, ali nije imao štand da pokaže svoja izdanja. Krajem ove godine knjigu će objaviti u Rumuniji značajni izdavač Muzeul National al Literaturii Romane (Nacionalni muzej rumunske književnosti) iz Bukurešta. Kako je napisao Vukomanović u pogovoru knjige, reč je o „interdisciplinarnom poduhvatu, monografiji koja tematski i žanrovski obuhvata studije mita, ali i književnoteorijsku i kulturološku raspravu, kao i neophodne analize iz perspektive savremene sociokulturne antropologije i istorije religija“, ističići da ovu „nadasve specijalističku studiju nisu napisali ni religiolog ni antropološkinja, već profesorka rumunskog jezika, književnosti i kulture“.
