Dok očekujemo da nam iz neke za sada neidentifikovane države stigne spasonosna vakcina i usput se nosimo s posledicama odsustva elementarnog poverenja u vlast i tenzijama podstaknutim njihovim haotičnim vođenjem epidemiološke krize, sve dublje tonemo u prostore „nove normalnosti“. U međuvremenu, na kašičicu srčući budućnost koja ne nagoveštava ništa dobro, uverili smo se i koliki je značaj kulture; upravo su nam virtuelne šetnje kroz svetske muzeje i galerije, čitanje knjiga, gledanje filmova na TV-u i onlajn predstava na kompjuterima omogućili da se borimo protiv straha od smrti, neizvesnosti i pripadajuće karantinske depresije. Naravno, pritom smo, kako to vazda biva u neoliberalnom kontekstu, propustili da primetimo da su (i u ovoj situaciji) kultura, a s njom i savremeno stvaralaštvo, svedeni na najprizmniju utilitarnu funkcionalnost i puku zabavu, dakle, na razbibrigu čiji se, eto, „univerzalni“ značaj manifestuje i u slučaju konkretne pandemije.
Na ovom talasu sveopšteg pojednostavljenja nastala je i ideja Tašmajdana kao prostora za igranje pod vedrim nebom, no ona je, nakon ozbiljnih finansijskih izdataka, još više neizvesnosti i, napose, najviše uloženih predizbornih očekivanja, i pre rođenja sahranjena – barem sa stanovišta uspostavljanja letnjeg prestoničkog pozorišnog života. A onda je nastala letargija: zamorili su se svi – i oni što čeznu za živim, neposrednim kontaktom između glumaca i publike, i oni koji obično imaju konstruktivne ideje, a bogme iz letargije se nisu prenuli ni oni od čije volje zavisi zadovoljenje svih ovdašnjih čežnji.
Sada smo, valjda, u fazi čekanja da počne nova sezona, dabome kada se steknu uslovi. To može biti s jeseni, na zimu, ali nije isključeno ni da ćemo u pozorište ponovo odlaziti tek na proleće sledeće godine. Ili možda – nikad više. Naime, najave pune pesimizma stižu iz brodvejskih teatara, gde vele da predstave neće biti igrane do proleća 2021. godine. Neretko se kod nas upravo ovi izvori uzimaju kao relevantna mera stvari i postaju argumenti u prilog odveć lakog odustajanja od ozbiljnijeg razmišljanja o budućnosti našeg teatarskog života i onoga što nas tek čeka.
Teško da je umesno porediti naše državno subvencionisano pozorište s komercijalnim teatrima raspoređenim duž čuvene ulice koja preseca Menhetn. Istina, parola „The Show Must Go On“ prihvaćena je kao lozinka za razumevanje filozofije čitave branše, no na Brodveju ipak važe drugačija pravila, pa nije održiva paralela između ovdašnje i američke kulturne politike. Jer tamo većina glumaca/plesača/pevača/muzičara svakodnevno kelneriše čekajući (prvu, novu, ili barem još jednu, ma i poslednju) priliku da zaigraju na daskama koje (tamo) ne omogućavaju preživljavanje nego ispunjenje životnih snova, dok je ovde za ogromnu većinu izvođača pozornica bukvalno izvor zarade od koje se živi. Dalje, na Brodveju o repertoaru, pa i uopšte o sudbini pozorišta ne odlučuju umetničke uprave nego finansijeri kojima na pamet ne pada da ugroze svoje investicije, pa su tako spremni i da od pojedinih sasvim odustanu te novac usmere ka drugim, sigurnijim izvorima prihoda.
Problem, takođe, nastaje i kada postanemo svesni da će „nova normalnost“ redefinisati mnoge elemente teatarskog života, te da je nerealno budućnost pozorišta, u dužem periodu, sagledavati kroz igranje predstava na otvorenom. Naime, ako u ovom času okolnosti domaćeg pozorišta isključivo posmatramo u odnosu na pandemiju virusa kovid-19, na jesen ili zimu, odnosno kada razvoj zdravstvene situacije omogući početak teatarske sezone, sudbina našeg pozorišnog života biće odmeravana iz bitno drugačije perspektive. Tada će kontekst biti određen finansijskim okolnostima. A one svakako neće biti povoljne, i to niko i ne pokušava da prikrije. Šta se u međuvremenu dogodilo? Kod nas uglavnom ništa. Ovde svima kao da je laknulo što je odloženo rešenje problema kako igrati pozorišne predstave u vreme korone, a samo se još preznojavaju direkcije pojedinih pozorišnih festivala jer ne znaju da li će epidemija dozvoliti održavanje festivala, a ni kada će i da li će morati da vraćaju državni novac dobijen za ovogodišnja izdanja svojih manifestacija. A zapravo se lako može ispostaviti da će u igri biti znatno veća finansijska sredstva. Recimo, zamašni delovi budžeta ili čak kompletni budžeti kojima je finansirano funkcionisanje mnogih ovdašnjih pozorišta i festivala.
Kada najesen (opravdano) zakuka na desetine hiljada otpuštenih, kada se pokaže da je privreda u kolapsu i da recesija nema milosti ni prema takozvanim malim privredama, te da ne haje za ovdašnje optimističke prognoze koje u pozitivan saldo računaju i cifre koje počinju minusom, više neće biti aktuelna priča o „održavanju glumačke kondicije“, „čežnji za susretom glumca i gledalaca“, ali će zato sasvim drugačiji prizvuk dobiti „pozitivni primeri“ uloge onlajn i TV teatra iz doba „prvog pika prvog talasa korone“. Tada više neće biti prostora za odbranu pozorišta (jer će ono i definitivno biti shvaćeno samo kao razbibriga), niti će nekoliko hiljada zaposlenih u teatarskom životu Srbije predstavljati odveć snažan argumenat u odbrani i onako istanjenih pozorišnih budžeta.
U međuvremenu, na drugim mestima, pozorišni životi, premda smalaksali, nisu stali. Nakon „ogromnog lobiranja i snažnih pritisaka“, vlada Borisa Džonsona je od 1. avgusta u Velikoj Britaniji, u kojoj se već igraju predstave na otvorenom, odobrila i izvođenje predstava u teatarskim zgradama, a prethodno je namenila 1,57 milijardi funti kao pomoć teatrima, galerijama i drugim institucijama kulture. Odluka o aktiviranju pozorišnih sala podrazumeva uvažavanje strogih epidemioloških mera, a nova rešenja zasnovana su na istraživanjima koja je Endrju Lojd Veber sprovodio u pozorištu Paladijum na Vest Endu. On je, naime, analizirao iskustva sticana na nedavnoj turneji njegovog slavnog mjuzikla Fantom u operi po Južnoj Koreji, gde su sistematski primenjivane pažljivo koncipirane stroge mere bezbednosti (onlajn kupovina ulaznica, termalne kamere, beskontaktni termometri, dezinfekcija, razmak između gledalaca, filteri za klima-uređaje…).
U Britaniji su svesni da u ovom času igranje u pozorišnoj zgradi nije isplativo sa stanovišta komercijalnih uzusa svojstvenih Vest Endu (londonski Brodvej), ali odluku vlade pozdravljaju kao „korak u pravom smeru“ i – jednu u nizu faza. A precizno ih je predviđeno čak pet pre no što se britanska pozorište vrate u normalno stanje. Sada je kod njih aktuelna četvrta, pretposlednja.
U Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu nedavno je odigrana premijera predstave Kafka na žalu, koju je po romanu Harukija Murakamija a u scenskoj adaptaciji Franka Galatija režirao Ivica Buljan. Naravno, sva izvođenja najnovije premijere zagrebačkog HNK realizuju se u uslovima poštovanja propisanih epidemioloških mera – obavezna maska tokom trajanja predstave, dezinfekcija i merenje telesne temperature pri ulasku u teatar i, napokon, razmak od dva metra između gledalaca. Tamošnja upravnica Dubravka Vrgoč objavljuje početak prodaje pretplate ulaznica za narednu sezonu i kaže: „Sezonu 2020/2021. osmislili smo vjerujući kako nam upravo teatar u ovim nesigurnim vremenima možda može najviše pomoći. I to podjednako gledateljima kao i umjetnicima. Gledatelje ćemo u idućoj sezoni iznova podsjetiti našim predstavama koliko teatar može biti utjeha, utočište i mjesto za susrete.“
Navedene primere „osvajanja pozorišnih sala“ u Velikoj Britaniji i Hrvatskoj – ma koliko se oni međusobno razlikovali i bez obzira na specifičnosti lokalnih okolnosti i načine funkcionisanja dveju teatarskih sredina – ne treba posmatrati (samo) kao izraze nepristajanja na „koronsku stvarnost“ ili konzervativizma, nego kao svest o potrebi permanentne borbe za pozicioniranje pozorišta u maglovitoj ali svakako nimalo vedroj „novoj realnosti“. Za nju, ma kako na koncu ona izgledala, valja sačuvati sve resurse – umetničke, tehničke, no ponajpre ljudske. Naravno, iskustvo nam veli da bi državi – britanskoj, hrvatskoj, srpskoj – bilo lakše kada ne bi imala obaveze prema teatru. On nas, međutim, bez obzira na sve estetike i autorske poetike, uvek vraća na temeljna pitanja, na uspostavljanje dijaloga, a to je, u krajnjoj liniji, borba za demokratiju. Otuda se u toj borbi ne treba štedeti, niti je valja odlagati.
