Pisao se 18. mart 1978. godine kada su četvorica golobradih mladića iz benda neobičnog naziva – U2 – sa instrumentima u rukama izašli na scenu Savoj teatra u pitoresknom irskom gradu Limeriku. Bili su spremni da se na takmičenju talenata, koje je sponzorisao čuveni proizvođač piva „Ginis“, bore za glavnu nagradu: snimanje singl-ploče za uticajni CBS Records. Još važnije, pobeda na ovom takmičenju potencijalnim srećnicima dala bi priliku da budu predgrupa tada već kultnim Strenglersima na njihovoj turneji po Irskoj te godine.
U to vreme, međutim, Irska nije bila ni nalik zemlji koju danas mnogi označavaju „keltskim tigrom“ i „privrednim čudom“ Evrope. Naprotiv, bila je više nalik državama Trećeg sveta: geografski izolovana, siromašna, politički i verski duboko podeljena, a muzički na potpunoj periferiji svetskih dešavanja. „Sa malim brojem studija za probu, bez muzičke štampe i bez pop radija tokom većeg dela 70-ih, nacija koja je danas globalno poznata po svojoj ‘muzičkoj duši’, žalosno je oskudevala za pristojnom novom muzikom“, piše o ovom vremenu magazin „Uncut“.
Izabrati da se baviš rok muzikom u Irskoj krajem 70-ih moglo je, dakle, značiti samo jedno od ovog: ili da imaš ludačko samopouzdanje i veru u to što radiš, ili da nemaš apsolutno nikakvu drugu opipljivu životnu perspektivu. Za Pola Hjusona (koji se javnosti predstavio kao Bono), Dejva Evansa (poznatijeg kao Edž), Adama Klejtona i Larija Malena juniora, pripadnost bendu značila je više od puke potrebe da se kreativno iskažu kroz muziku: za njih je to bilo nasušno, egzistencijalno pitanje. „Kao tinejdžer nisam imao nijedan razlog da postojim, sve dok nisam upoznao ove momke. Grupa mi je spasila život“, prisećao se Bono svojih muzičkih početaka.
I da, četvorica tinejdžera s početka teksta pobedili su na Ginisovom takmičenju, snimivši svoj prvi EP sa tri autorske pesme, ne baš originalno nazvan U2 3. Od tog trenutka pokrenula se lavina (muzičkih) događaja koja će u narednoj deceniji irski kvartet vinuti u sam vrh planetarne rokenrol scene, rame uz rame sa Stonsima, Kvinom ili Led Cepelinom. Zato je priča o prvom albumu U2 Boy, objavljenom 20. oktobra 1980, priča o tome kako je jedan od najvećih rok sastava u poslednjih nekoliko decenija, gotovo ni iz čega, uspeo da dosegne zvezdane visine globalne slave i popularnosti.
Iako su već do sredine 1980. godine stekli reputaciju energičnog i inovativnog benda, prepoznatljivog po živim nastupima, njihov frontmen još je bio daleko od one osobe koja će u mikrofon vikati angažovane i zapaljive govore, ili mahati na koncertima belom zastavom kao porukom. Zapravo, njihov studijski prvenac jedini je album bez ikakvih političkih konotacija ili poruka usmerenih ka društvenom aktivizmu, koje su u potonjoj karijeri Iraca postale njihov zaštitni znak.
Boy, album kojim su se U2 predstavili svetu, prepun je tipičnih tinejdž priča koje oslikavaju period odrastanja, skeniraju adolescentske probleme i opisuju prva seksualna i ljubavna iskustva. Već uvodna pesma I Will Follow, bez koje je i danas gotovo nemoguće zamisliti koncertnu setlistu benda, stihom A boy tries hard to be a man/His mother takes him by his hand aludira na komplikovane odnose tog uzrasta. Čak i omot ploče imao je za cilj da vizuelno dočara sadržaj pesama nabijenih iskazima o emotivnoj ranjivosti mladih i njihovom preobražaju u odrasle ljude. Bono je imao jasnu sliku o tome kako bi naslovnica trebalo da izgleda: „Dečije lice koje se pomalja iz bele pozadine, poput fotografije pre nego što se potpuno razvije; to je zaista neverovatna metafora“. Nažalost, zbog svog „kontroverznog“ dizajna, omot nije mogao da prođe u puritanskoj i konzervativnoj Americi, pa je bend bio prinuđen da za tamošnje tržište obezbedi prikladniju fotografiju.
Boy je trebalo da producira ekscentrični Martin Henet, koji je tih godina radio sa mančesterskim asovima Joy Division, a „koji je bio naš omiljeni bend u to vreme“, kako je rekao Bono. Međutim, neposredno pre ulaska u studio, Martin Henet je otkazao učešće u projektu potresen samoubistvom svog prijatelja Jana Kertisa, frontmena Joy Division. Zbog toga su izabrali Stiva Lilivajta, sa kojim su 1980. snimili drugi singl A Day Without Me.
Stiv Lilivajt već je imao iskustva u produciranju bendova kao što su Siouxsie and the Banshees ili XTC i uspeo je ono što Henetu očito nije pošlo za rukom: da buntovnim mladićima unese dodatni impuls samopouzdanja i svojim pozitivnim pristupom tokom snimanja omogući grupi da iskaže svoj muzički potencijal. „Stiv je umeo da na sjajan način izvuče ono najbolje iz svakoga od nas“, izjavio je gitarista Edž. Boy je, inače, snimljen za mesec dana i ispostaviće se da je to njihova najbrže snimljena ploča od 14 studijskih albuma koje su objavili do danas. Iako su U2 i naredna dva izdanja snimili pod Lilivajtovom producentskom palicom, tek je dolazak Brajana Ina na mesto glavnog producenta predstavljao onu ključnu muzičku komponentu koja je bendu obezbedila planetarni uspeh.
Postoji zanimljiva anegdota iz tog perioda kako su U2 prvi profesionalni ugovor sa izdavačkom kućom Island Records – u kojoj su proveli faktički čitavu karijeru – potpisali na najneobičnijem mogućem mestu: u ženskom toaletu londonskog Liceum teatra, čekajući na svirku. Njihov dugogodišnji menadžer Pol Mekginis objasnio je to rečima da im je, tu gde su se zatekli, jednostavno „trebalo neko mesto gde bismo mogli da vidimo šta radimo, a dame su bile neuporedivo uviđavnije od muškaraca“.
A upravo te 1980. godine svoje studijske prvence objavili su brojni, generacijski i muzičkim izrazom srodni bendovi kao što su Echo and the Bunnymen (Crocodiles), Psychedelic Furs (istoimeni album) i Bauhaus (In the Flat Field). Godinu dana ranije, svoja debi izdanja imali su Simple Minds i The Cure. Britanska post-pank scena je, dakle, između 1979. i 1980. doživela pravu eksploziju mladalačke kreativnosti, sličnu onoj koja je početkom osamdesetih zahvatila i jugoslovensku novotalasnu rokenrol scenu.
Iako su mnogi elementi prepoznatljivog jutuovskog zvuka bili prisutni već na prvom albumu, Boy nije postigao preveliki komercijalni uspeh, a U2 su morali da pričekaju još tri godine kako bi neko njihovo izdanje stiglo do mesta br. 1 na britanskoj top-listi. Ipak, Dečak je nagovestio kojom trajektorijom će se kretati muzičari iz predgrađa Dablina, a njihova ambicija, muzički kvaliteti i ubedljiva energija prokrčiće im put ka nesvakidašnjem mejnstrim uspehu. Mada su u karijeri osvojili 22 Gremi nagrade i prodali više od 170 miliona albuma širom sveta, zbog prenaglašenog društvenog i političkog aktivizma čini se da se nasleđe ovog benda danas sve više ogleda kroz prizmu njihovih sporednih, vanmuzičkih aktivnosti. Ali to je već neka druga priča.
