Nestvarna sezona »bucka iz Sombora«

Zemlja mogućnosti – to je globalno prihvaćena definicija Amerike. Ako imaš ideju, znanje i upornost, sva vrata su ti otvorena. Potpuno isto važi i za sport, ponekad i više nego za bilo koju drugu delatnost u životu. Bogatstvo i slava koji se mogu steći bavljenjem popularnim sportom u Americi nedostižni su bilo gde drugde u svetu. Ipak, slava zahteva da se živi po ustaljenim pravilima ponašanja, pre svega iz razloga što ta slava povlači za sobom ogromnu količinu novca, koji kompanije i marketinška mašinerija ulažu u sportistu pokušavajući da ga poistovete sa svojim idejama i pravcima razvoja.

Samim tim se vodi računa da izbor igrača podrazumeva da on predstavlja sve ono što Amerika voli: po mogućstvu, da mu je porodica živela teško; da okolina nije razumevala njegov talenat i rad; da je od mladih dana posvećen zajednici i, ako je moguće, da izgleda što lepše. I možda najvažnije, da igra u velikom timu, ili bar u velikom gradu.

Ako kandidat nije iz Amerike, poželjno je da je iz neke bogatije i marketinški zanimljive zemlje. Naravno, bitno je da je igraču izbor za MVP lige najvažnija stvar u životu, i da se za njega bori na takav način da podiže tenziju do poslednjeg trenutka pre samog izbora. To je pravi američki san. Ipak, teško je uvek sklopiti idealnu priču, pre svega ako neko toliko iskače van ovog postavljenog šablona, a to se baš ove godine dešava.

JOKIĆEV PUT U NBA LIGI

Nikola Jokić je sve suprotno od poželjnog izbora za najboljeg igrača NBA lige. Bucmasti dečkić koji ispija litre koka-kole dnevno je relativno kasno i prilično nezainteresovano kročio na košarkaški teren, i od početka verovao da je to sve sjajna zabava. Nesebičnost i manjak atletskih sposobnosti su hendikep koji ga takođe čini manje interesantnim kandidatom. Visina mu je bila prednost, ali ono što ga je izdvajalo od svih je retko viđen talenat. Taj talenat ga i danas izdvaja od svih, želja da se igra košarke i da sa lakoćom dominira, pre svega pregledom igre i neverovatnim osećajem za dodavanje lopte saigračima.

Kada se 2014. godine, sa 19 godina, pojavio na Draftu (izbor mladih igrača koji će igrati u NBA ligi), sa pedigreom najboljeg igrača Jadranske lige, imao je najmanje 15 kilograma viška. Sa 41. mesta su ga izabrali Denver Nagetsi i napravili najbolji potez u istoriji kluba. Već posle par utakmica se videlo da je nesvakidašnji igrač. Formirana je centarska linija zajedno sa Jusufom Nurkićem, koji je izabran sa 16. mesta na Draftu. Ipak, posle dve godine je odlučeno da je Nikola glavni centar tima, a uskoro i glavni igrač.

Nikada pre njega nije postojao igrač njegove visine koji je sa lakoćom postizao blizu dvadeset koševa po utakmici, usput imao i desetak skokova, ali i gotovo dvocifren broj asistencija. Prepoznavši pravo košarkaško blago koje je pred sobom imao, celokupan trenerski i administrativni deo tima stao iza jednog igrača. U Americi se to naziva „igrač franšize“. To podrazumeva da se kompletan igrački i trenerski kadar podređuje jednom igraču, koji dobija najviši prioritet i tretman. Jokiću je dodeljen poseban kondicioni trener i poseban plan rada, sve u cilju da njegovo telo dovede u situaciju da još bolje iskaže neosporan talenat. Rad koji je ekipa uložila u njegov razvoj se sve više pokazivao na terenu.

Smanjenje težine i nabacivanje mišiće mase su samo pomogli u njegovoj igri. Statistika je iz godine u godinu poboljšavana, šut za tri poena je doveo do nivoa prosečnog šutera na bekovskoj poziciji. Ono što je bilo zaista zastrašujuće je to što se nije video kraj njegovih mogućnosti. U svakoj sezoni je sve više napredovao i ubrzo je postao najbolji centar NBA lige.

Od prosečnog tima, Denver Nagetsi sa Nikolom Jokićem i uz pomoć pre svega Džemala Mareja su uspeli da do sezone 2018–2019. postanu jedna od najboljih ekipa u Zapadnoj konferenciji NBA lige. Košarkaški svet je uveliko govorio o neobičnom načinu igre i lakoći saradnje ova dva igrača. Ono što je nedostajalo ovom timu bilo je iskustvo, i neko ko bi igrački doprineo da se postigne nešto više. Iz utakmice u utakmicu su njih dvojica postizali gotovo polovinu svih koševa, ali je sve zavisilo od toga da li je i koliko neko odskočio od svog proseka. To je bila razlika između pobede i poraza.

Nastavak uspona Nikole Jokića i njegovog tima je vezana za prošlu sezonu, koja je zbog pandemije prekinuta i nastavljena pod specifičnim okolnostima, u takozvanom „balonu“. Sezona se završila bez prisustva publike i pod jednim krovom. Sve ekipe su se skupile u Diznijevom centru u Orlandu, završile utakmice regularnog dela i igrale plej-of. Denver Nagetsi su došli do finala Zapadne konferencije, pobedivši Portland Trejl Blejzerse i LA Kliperse u sedam utakmica. Jokić je navikao košarkaški svet da je sposoban da postiže trideset koševa po utakmici, ali njegov napredak u fizičkoj snazi i izdržljivosti ga je dovodio u priliku da daje i više od četrdeset poena po meču.

Kraj jedne košarkaške bajke se dogodio u finalu Zapadne konferencije. Izgubili su od LA Lejkersa koji su kasnije dominantno postali prvaci NBA lige. Ipak je tim sa Lebronom Džejmsom i Entonijem Dejvisom bio prejak. Lejkersi su slavili pre svega zbog iskustva svojih zvezda i boljih igrača ostatka tima.

SEZONA IZ SNOVA

Nikola Jokić je pauzu između dve sezone, po svemu sudeći, proveo u napornom radu na fizičkoj snazi i pokretljivosti. Titulu najboljeg centra NBA lige je potrebno održati i, po mogućnosti, unaprediti. Šta je to što je nedostajalo Jokiću da ode čak i dalje, i da se kandiduje za najboljeg igrača NBA lige?

Postoji samo par stvari na kojima je mogao raditi – šut za tri poena i brzina. Procenat šuta se podiže bezbrojnim pokušajima. U proseku je potrebno da se na koš uputi najmanje hiljadu šuteva dnevno, iz različitih pozicija ili pod različitim pritiskom. Pitajte Dražena Petrovića ili Bogdana Bogdanovića. Što se brzine tiče, cilj je da se radi na mišićnoj masi na uštrb telesne, ali ne zanemarujući kondicione vežbe.

Od početka sezone se video napredak u ova dve važna segmenta igre. Procenat šuta za tri poena je oko 40 odsto. Brzina okreta i eksplozivnost od starta je daleko veća nego ranije. Komentatori su se ranije šalili sa Jokićevom skočnošću i prvim korakom. Svako njegovo zakucavanje je bilo propraćeno euforijom u studiju. Sada je to već izgledalo drugačije. Dešavalo se da pred kraj ove sezone ima i po pet zakucavanja po meču, što je za njega u prethodnim sezonama bila misaona imenica. Kada je na neverovatan pregled igre i odličnu centarsku tehniku nadogradio brzinu i šut, postao je nerešiva enigma za sve. Ranije je onima koji ga nisu gledali sa pažnjom i poznavanjem košarkaške igre, izgledao kao da ne može da izdrži pola utakmice u punom tempu, ali sada je jedan od najspremnijih košarkaša na svetu. Možda bismo mogli da ga poredimo sa Federerom, pre svega zbog načina na koji troši energiju. Znanje i talenat ne zahtevaju bezrazložno trošenje energije.

Već od početka sezone je ušao u uži izbor za titulu MVP-a. Pandemija je sprečila igrače da se posvete individualnoj pripremi pred sezonu na adekvatan način, a posledica toga su nebrojene povrede tokom sezone. Polako su kandidati za titulu najboljeg igrača ispadali iz trke zbog povreda, pre svega Lebron Džejms i Janis Adetokunbo (dvostruki uzastopni MVP). Nekadašnji „buca“ je sve istrpeo na nogama. Pred kraj sezone je ostao bez podrške Džemala Mareja, svog najboljeg saigrača, i još dvojice važnih igrača iz prošlogodišnje postavke, ali je nastavio u istom tempu. Specifičnim odnosom prema igri, koji se sastoji od nesebičnosti i nikad viđenom pregledu igre, nastavio je da od svakog saigrača izvlači maksimum. Dovoljno je videti šta je ove sezone uradio sa Majklom Porterom Džuniorom. Od velikog potencijala je napravio sjajnog igrača, i na taj način smanjio nedostatak Džemala Mareja.

foto: ap photo

Ko je ove godine pažljivo pratio NBA ligu, svedok je da su povrede usled pandemije pravile užasne probleme timovima. Prošlogodišnji prvaci lige, LA Lejkeresi, su usled učestalih povreda svojih najboljih igrača ispali iz direktnog plasmana u plej-of. Bruklin Netsi, tim koji je napravljen da bi uzeo titulu (spojili su nekadašnje najbolje igrače nekoliko timova – Kevina Durenta, Kajrija Irvinga i Džejmsa Hardena), ni u jednom trenutku nije iskazao svoj potencijal ukoliko se bar jedna od zvezda povredila. Za to vreme, Jokić je, gotovo sam, predvodio svoj tim do trećeg mesta u Zapadnoj konferenciji.

Videćemo kako će izgledati put Denver Nagetsa u ovogodišnjem plej-ofu. Za sada znamo da im je, kao i prošle godine, protivnik u prvom kolu ekipa Portland Trejl Blejzersa. Kako god da se ove godine završi učešće Nikole Jokića u doigravanju, ono što je do sada uradio je najbolja sezona jednog košarkaša sa prostora bivše Jugoslavije u istoriji NBA lige.

KO JE MVP

Za sada su u najužem izboru za MVP a Nikola Jokić, Džoel Embid, Janis Adetokunbo, Luka Dončić i Stef Kari. Osim igrača sa prostora bivše Jugoslavije, svi predstavljaju idealnu američku priču. Janis Adetokumbo (dva puta) i Stef Kari (tri puta) su već osvajali titulu MVP-a.

Stef Kari je najbolji šuter u NBA ligi, osvajač tri šampionske titule; Janis Adetokunbo, „zver iz Grčke“, fizički je najdominantniji igrač u NBA ligi; Džoel Embid, Kamerunac, otvara vrata marketinškoj mašineriji na afrički kontinent. Luka Dončić je budućnost NBA lige i za njega svakako ima vremena. Sve je protiv izbora Jokića za MVP-a, ali on svojim igrama iz utakmice u utakmicu nastavlja da ispisuje istoriju košarke. Za prave ljubitelje igre, MVP je Jokić, a ostaje nam da za mesec dana vidimo šta o tome misli svet novca.