A što ćemo ljubav kriti?

Berićetan festivalski pohod filma Oaza Ivana Ikića počeo je još lane na Venecijanskom filmskom festivalu, gde je ovaj većinski srpski film imao svetsku premijeru. Dva festivalska odličja je osvojio i na nedavno okončanom FEST-u, što je dovoljno za veću i usredsređeniju medijsku pažnju, ali što suštinski slabo šta govori o samoj prirodi tog filma, osim možda to da je Iikić u tom svom drugom dugometražnom igranom radu uspeo da, između ostalog, dosegne tačku univerzalnosti, pa još u ubedljivoj sprezi sa kinestetskom upečatljivošću. Sve to je onda zapravo već dovoljna referenca i preporuka za ovaj primetno tih film u kome, baš kao i u Ikićevom prvencu, ostvarenju Varvari, narečena tišina još silovitije potcrtava burna previranja u dušama mladih junaka, očito ni približno kadrih da se nose sa tako izazovnim zadatkom sazrevanja i artikulacije emotivne bagaže.

A ta, dakle, sada već višestruko nagrađivana Ikićeva Oaza počinje arhivskim snimkom, delom onovremenskog filmskožurnalskog, naglašeno didaktičko-propagandnog filma o uspešnom radu centra u blizini Beograda koji se stara i za život i (borbu) u stvarnosnoj dimenziji života osposobljava mlade sa intelektualnim smetnjama; tako ćemo se tu upoznati sa nekadašnjom brigom mitskog „sistema“ za osetljivije mu delove i sojeve, što je ilustrovano prizorima štićenika koje vaspitači u simulakrumu stvarnih situacija i zahteva (lična higijena, snalaženje u prodavnici i slično) upućuju u mehanizme svakodnevice. Iako bi se, prateći trag mogućih lakih i oštrih oprečnosti, od Oaze onda moglo da se očekuje da krene put tipskog kontrasta sa današnjim sunovratom bezmalo svih dimenzija po pitanju funkcionalnosti i pukog funkcionisanja sistema, koji, kako nas zdrava pamet uči, i na svakodnevnom nivou mora da iskorači iz te lagodne funkcionalne anarhije, gde barem osnovne poluge društvenog bitisanja delaju nošene inercijom i preduzetnošću i ličnim osećajem odgovornosti pojedinca; međutim, a na sreću i autora i gledalaca ovog filma, Oaza ipak skreće put znatno potentnijeg i odvažnijeg baratanja mogućnostima melodrame unutar tih samozacrtanih okvira verističkog prikaza života mladih sa intelektualnim smetnjama u domu za pomoć onima koje i ti i takvi izazovi opterećuju i more. Već tu se stvara plodno tle za idejnu osobenost ovog filma – uz nešto napora ionako za to postavljenih društvenih mehanizama i nadležnih službi, štićenici će uspeti da ovladaju tim polaznim situacijama života i preživljavanja u i kodiranom društvu, ali može li ih iko obučiti kako da se nose i kako da, kao kakvi-takvi pobednici, izađu iz boja sa pitanjima srca? To je upravo tačka najsnažnije idejne tematske tačke i idejne „kičme“ Oaze – kako uobličiti tako lako i tako često prezrenu melodramu, koja je, kako je sijaset puta jasno i glasno i u konkretnim slučajevima/primerima i okolnostima pokazano i dokazano, izrazito zahtevna rabota, sva u nužnim finesama i skrivenim zamkama.

foto: promo

A eto, za početak, Oaza je vešto sročena melodrama u kojoj nameti tog podžanra dosta prirodno i lagodno stupaju u plodotvoran spoj sa narečenim naturalizmom kao udarnim stilskim pristupom, ovde dodatno omeđenim strukturom priče date u ona već dugo mitska i neizostavna tri čina, od kojih svaki, doduše, barem nominalno u žiži ima nekog od troje junaka tog, reklo bi se, isprva gledano, sasvim uobičajenog ljubavnog trougla koji se hitro kreira između troje mladih protagonista, manje ili više glasno pobunjenih „korisnika usluga“ pomenutog centra i tela socijalne brige. Naravno, gde melodrama pusti ovako zdravo i snažno korenje, u pogledu reakcije sasvim je opravdano očekivati nepatvorenu empatiju sa gledalačke strane, a svi znamo kako u mraku (ponovo oživelih) bioskopskih sala nehinjena empatija ume da bude katartički značajna i onda samim tim i neophodna i dragocena. S druge strane, ostaje vidno malo manevarskog prostora za bilo šta drugo u toj motivsko-tematskoj ravni, što je u ovom konkretnom slučaju svakako dobra i dalekosežno mudra i celishodna odluka; otud, Oaza, naglašeno usredsređena na tu svoju melodramsku bit, ne biva i ono što je možda očekivano i poprilično lako izvodljivo – osuda birokratizovanog i rigidnog sistema, nekako u trenu osetljivog na svaku naznaku čovečnosti, sa njom povezane ranjivosti… Upravo suprotno, vaspitači (u ciljano samozauzdanom i precizno nenametljivom tumačenju Maruše Mejer i Gorana Bogdana) nisu otelotvorenja uskogrudosti nametnutih autoriteta, nego sa platna emituju takođe preko potrebnu toplinu, čime ovi likovi unutar tako postavljene i intonirane priče nadilaze pozicije pukih podstrekača/generatora bočnih aspekata osnovne radnje, što je, inače, neretko slučaj u idejno i stilski sličnim filmskim delima i sa drugih meridijana, gde je ovakvih ostvarenja možda i znatno više.

Ikićev ključni stilski pristup i ovog je puta (kao i u ovde već pominjanim Varvarima) određen verom u taj naturalistički, gotovo pa dokumentaristički ogoljen izraz, čime onda i Oaza stiže na onu dobro znanu teritoriju Godarovog doživljaja te katkad i usiljeno potencirane dihotomije, gde je, da podsetimo, maestro insistirao da zapravo svi veliki igrani filmovi naginju ka dokumentarizmu, baš kao što i svi veliki dokumentarni filmovi očitavaju težnju ka igranom izrazu. Dokumentaristička preciznost je ovde lako uočljiva u više relevantnih aspekata – u tretmanu priče i likova koji, kako to inače biva i u dokumentarističkom miljeu, moraju biti navođeni, ali u tretmanu prostora i onim detaljima koji ga, baš kao i vreme u kome se radnja zbiva i prate, čine upravo takvim kakav jeste, a što ga onda prevodi u vode nečega vrednog i autorske pažnje i gledalačkog vremena. Uz to, Ikićev rad sa naturščicima je minuciozan, kolorit koji je izabrao i uobličio direktor fotografije Miloš Jaćimović je diskretno naglašen, pa još sve topliji i snolikiji, te i bliži likovnosti kako se priča o nesrećnoj mladalačkoj zaljubljenosti i ponesenosti bliži tihoj a efektnoj završnici. Ovaj sasvim uspeo i autorski promišljen i zreo film mogao je, doduše, da bude i kraći od ova 123 minuta, ali strpljivom gledaocu on svakako ima dosta toga da ponudi, počev od već pominjane učinkovosti na polju emocija (ali i sjajno udenutih detalja, jer, recimo, srpski neo-folk ovde se odlično „lepi“ za sliku i ono šta na joj pratimo, te tako, na primer, stihovi iz hita koji peva Tanja Savić („nema ljubavi u mojoj kratkoj biografiji… previše je to za moje nežne godine“) ovde dobijaju na dodatnoj ranjivosti i upečatljivosti.

Junaci Oaze tako će, poput mnogih srećnijih, spokojnijih i snađenijih nas, doći do one mnogobolne spoznaje koju je Magda Sabo ekonomično izrazila već na prvim stranicama maestralnog romana Ulica Katalin (preveo Marko Čudić, objavila kuća Štrik): „A tada su već znali i da je razlika između mrtvih i živih samo kvalitativna, te i da nije toliko važna, ali i to da svako u životu upozna samo jednu osobu čije ime može da uzvikne u trenutku smrti.“