Zatekla me je i zbunila vest da nas je napustio Boško Milin, kolega dramaturg, pozorišni kritičar, prevodilac, teatrolog i iznad svega posvećeni profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti. Ta smrt je totalno van reda i smisla, a Boško je upravo bio čovek reda i smisla. Volela sam da sa njim putujem u Kritičarskom karavanu i da naširoko i nadugačko razgovaramo o viđenim predstavama. Njega nije zanimalo da u diskusiji nametne svoj stav već da čuje drugačije mišljenje, da uporedi različita stanovišta i proveri koja argumentacija je ubedljivija i doslednija. Boško Milin se nije razmahivao svojom demokratičnošću, on je bio suštinski otvoren da sasluša drugačije stanovište. Takav je bio i kada je pisao pozorišne kritike. Želeo je da proveri ima li predstava o kojoj piše doslednosti u sebi, poštuje li sopstvenu logiku, da li je u skladu sa mogućnostima i potrebama samog pozorišta i dramskog teksta na osnovu koga nastaje. Možda baš zato što je išao iz predstave, a ne iz svog kritičarskog JA, on nikada nije bio tzv. „kritičarska zvezda“ već dosledan i pasioniran analitičar našeg pozorišnog života koji je kritike objavljivao na Trećem programu Radio Beograda. Za svoj kritičarski rad dobio je dva puta (2008. i 2010) Nagradu „Miodrag Kujundžić“, najprestižnije priznanje za pozorišnu kritiku. Nikada se nije dičio i hvalio svojim uspesima – smatrao je to neprimerenim ponašanjem za jednog profesionalca i stručnjaka.
Milin je bio jedan od retkih stručnjaka koji je bio selektor Sterijinog pozorja u tri izdanja ovog festivala. Bile su to istovremeno i tri teške i komplikovane godine – 2001, 2002. i 2018. Kada je bio selektor 2001. i 2002. godine, suštinski se menjalo ustrojstvo države i trebalo je napraviti izbalansirane selekcije – a on je bio pravi čovek za takav posao, miran, staložen, odmeren, ali dosledan. Doslednost je naročito došla do izražaja kada je postao selektor po treći put, 2018. godine. Bilo je to nakon promene koncepcije festivala i insistiranju da je Sterijino pozorje festival domaćeg dramskog stvaralaštva. Novi smer festivala Milin je shvatio veoma dosledno, čak ultimativno. Zato je bio odlučan da kroz svoju selekciju predstavi nove, mlade srpske dramske pisce i spisateljice – u fokusu je bila drama, a ne pozorište. Mnogima se ta njegova selekcija nije dopala, mnogo su ga kritikovali, ali u istoriji Sterijinog pozorja ostaće zabeleženo da se te godine prvi put na prestižnom festivalu pojavila čitava jedna nova generacija dramaturga.
Malo ko je od odmerenog i umerenog gospodina teatrologa i kritičara Boška Milina očekivao takvu radikalnu selekciju, ali opet ona je bila sasvim logičan izbor profesora dramaturgije Boška Milina. Boško Milin je godinama predavao na Katedri za dramaturgiju na trećoj godini. Treća godina je posebno osetljiv period za mlade dramaturge u nastajanju jer se tada situacija lomi – trenutak je da studenti naprave svoje prve korake u profesionalnom životu. U tome je Boško Milin svojim studentima neštedimice pomagao. Sledeći svog profesora Vladimira Stamenkovića (koji je pre Milina takođe predavao na trećoj godini), on je svoj autoritet u pozorištu (koji nije bio mali!) zalagao za svoje studente. Istovremeno, kao profesor je bio dovoljno otvoren da pusti studente da pišu iz sebe, onako kako oni osećaju da treba, a ne onako kako profesor misli da bi bilo celishodno i razumno. Upravo ta njegova divna sposobnost da se istovremeno založi za svog studenta i da ga ostavi na miru da bude to što mlad čovek oseća da treba da bude dovela je do toga da se Fakultet dramskih umetnosti može pohvaliti sjajnim generacijama dramskih pisaca i spisateljica koji sa uspehom pišu i dramske tekstove i radio-drame. Možda je manje poznato, ali radio-drama je bila velika ljubav Boška Milina. Osim što je i sam držao predavanja iz oblasti radio-drame, on je za života napisao preko trideset dramatizacija i originalnih drama za Dramski program Radio Beograda. Kada je studente učio pisanju za radio, on ni tada nije nametao sopstveni ukus već je nastojao da motiviše studente uveravajući ih da je radio-drama prostor slobode – jedini medij u kome dramski pisac može da izvede sve što zamisli jer praktično nema produkcijskih ograničenja. Boško Milin je voleo slobodu na pravi način – cenio je svoju i poštovao tuđu.
Boško Milin je zaista bio jedinstvena pojava u našem pozorišnom životu. U vreme kada je odjednom postalo moderno razmahivati se unaokolo svojom građanskom orijentacijom, Boško Milin je samom svojom pojavom bio kvintesencija građanskog – doteran gospodin u odelu i sa štapom u ruci, odmerenih i laganih kretnji i uglađenih manira. Onima koji ga nisu poznavali mogao je delovati čudno – gotovo kao iz neke druge (zaista) građanske epohe. Malo ko je razumevao da je taj njegov stil bio njegov način da istovremeno zaštiti sebe i da drugima ponudi najbolji deo sebe. Na Fakultetu dramskih umetnosti studentima je predavao teoriju drame građanskog pozorišta – Didroa, Getea, Šilera… Kao teatrolog izučavao je ekspresionističke drame – godine 2008. je u izdanju Sterijinog pozorja objavio teatrološku knjigu Lavirinti ekspresionizma. Šteta je što su ga prvo bolest, a onda i prerana smrt sprečili da objavi više radova, jer on je zaista poznavao i voleo pozorište. Na početku profesionalne karijere bio je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu i u Theater zum Fürchten u Beču. Godinama je posvećeno prevodio dramske tekstove sa nemačkog jezika. Zahvaljujući njemu danas imamo prevode drama Edena fon Horvata Italijanska noć (izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 2004. godine), Priče iz bečke šume (SNP, 2012) i Kazimir i Karolina (Atelje 212, 2014). Poslednji njegov doprinos pozorištu je prevod poznatog, a do tada neprevedenog komada Artura Šniclera Široka zemlja koji je pre desetak dana imao premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kada se tome doda da je šest godina bio član uredništva našeg uglednog pozorišnog časopisa „Scena“, da je decenijama pisao pozorišne kritike i izveo generacije novih dramskih pisaca i dramaturga, jasno je da se profesionalno interesovanje Boška Milina kao fino tkanje provlačilo kroz sve aspekte našeg pozorišnog života. Šta je sve to fino tkanje povezivalo, bojim se da ćemo shvatiti tek sada kada ga više nema. Kako je moguće da ga više nema? Za života je smatrao da je pristojno na svaki sastanak doći bar pet minuta pre dogovorenog roka. Zašto je Boško Milin morao da ode pre roka?
