Gde god da se pojavio, čekalo bi se da se čuje šta će reći.
Kad god se pisalo nekakvo novinarsko saopštenje, čekalo se na njegov sud, na njegovu intervenciju, na njegovu korekciju.
U slučaju bilo kakvog konflikta u širem ili užem okruženju, čekalo se baš na njega da strpljivo, bez povišenog tona i sukoba sa bilo kim, rasplete naizgled neraspletivu stvar.
Čekalo se, ćutalo i slušalo zbog vere u njegovu mnogo puta dokazanu mudrost i erudiciju, zbog poštovanja prema njegovom talentu, poštenju i doslednosti.
Sa Zoranom Sekulićem nestao je poslednji novinar čije su mišljenje u večito polarizovanom društvu uvažavali svi – kako je znao da kaže, i navijači Zvezde i navijači Partizana.
Sa Zoranom Sekulićem nestalo je gospodstvo na medijskoj sceni, jer bio je upravo to – Gospodin Novinar, stara škola, pripadnik vrste koja je izumrla s njim.
Privilegija je bila gledati ga kako istovremeno rediguje vesti, prikuplja novac od zaboravnih pretplatnika FoNeta i rešava svakodnevne zadatke.
Privilegija je bila sarađivati s njim, gledati ga kako se poslu i svemu što radi predaje do koske, a opet tiho, nenametljivo i bez trunke sujete.
Verovao je u dobro i kvalitetno u ljudima. FoNet je zbog toga bio utočište kako za one tek stasale novinare, tako i za one koji su se umorili i prestali da veruju sami u sebe. Svima je davao zaštitu, vetar u leđa i slobodu da budu najbolja verzija sebe.
Istovremeno, jasno je razlikovao dobro od zla, pritvorno od iskrenog, pošteno od kalkulantskog. I nije se libio da to i pokaže.
U vremenima u kojima su se mnogi prodali za šaku para i mrvu slave, Zoran Sekulić je svoju agenciju izgradio od nule, ne prodavši se i ne ponizivši, ne praveći kompromise ni sa kim, pa ni sa elementarnim ljudskim vrednostima i profesionalnim standardima.
Nije priznavao strah.
Tokom jedne od tabloidnih hajki na mene, kupila sam šešir, kako bih se malo kamuflirala dok sam među nepoznatim ljudima.
“Šta će ti to, pobogu”, pitao je.
“Pa da se zaštitim.”
“Baci ga, ne treba ti.”
“A kako da idem ulicom?”
“Kako? Kao heroina.”
Tokom čitavog svog radnog veka Zoran Sekulić kretao se javnom scenom baš tako, kao heroj bez šešira.
Voleo je filmove, muziku, kuvanje.
Voleo je lepe košulje, cipele i naočare.
Iznad svega, voleo je svoju porodicu, život, ljude.
A mi smo mu uzvraćali, najbolje što smo mogli.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТВ kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
