Moderno opremljena, sveže obnovljenog voznog parka, spremna da „odlučno nastavi“ borbu sa organizovanim i neorganizovanim kriminalom, srpska policija je još jednom pokazala da joj za rukom polazi ono što bi uspelo retko kojoj policiji u svetu. Pokazala je, naime, da joj je potrebno čitavih sat vremena da dođe do informacije da je ispred zgrade republičke vlade neko pucao, kao i da joj ni čitava tri dana nisu dovoljna da saopšti ne samo ko je pucao, već da li je uopšte pucano. Od subote, 13. septembra u 20 časova kada je došlo do pucnjave, osim policije u punom sjaju pokazali su se i političari, pre svih potpredsednik republičke vlade Žarko Korać koji je opet našao za shodno da reaguje neodmereno, nepromišljeno i bez ikakvog osvrta na činjenicu da nikakvi podaci o famoznoj pucnjavi nisu poznati.
VERZIJE: Tri dana posle prvog pomena o pucnjavi, medijska verzija svodi se na isto: da su nepoznate osobe iz automobila u pokretu ispalile tri hica u vazduh, da se sve dogodilo ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici i da policija traga za automobilom marke „audi A8“ sive boje. Što se tiče policijske verzije, ona se do zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak, 16. septembar) nije pomerila dalje od onoga što je objavljeno dan posle pucnjave: da MUP utvrđuje činjenice iz dojave o pucnjavi koja je primljena oko 20.55 sati, dakle čitav sat posle incidenta. Istina, objavljeno je da su „policijski čelnici gotovo odmah dali nalog za akciju ‘Vihor’, što je značilo da se istog trenutka blokiraju sve važnije saobraćajnice, kao i prilazi gradu i da počinje stroga kontrola građana i vozila“, ali nikakvih rezultata nije bilo: nikakvi materijalni dokazi o pucnjavi nisu pronađeni, čaura nije bilo, a čak i priča o „audiju A8“ zvuči prilično „klimavo“. Kako dežurno obezbeđenje u zgradi Vlade nije čulo pucnje, za sada nije poznato čak ni od koga je dojava stigla.
Što se tiče političara, takva misteriozna situacija dobro im je došla – tradicionalno „mrtva“ nedelja, kad obično nema tema o kojima bi se pred kamerama moglo reći nešto pametno, nije uzalud prošla. Prva se oglasila Demokratska stranka, navodeći u svom saopštenju da „subotnji događaj pokazuje paničan strah kriminalaca od suđenja koja za nekoliko nedelja počinju pred specijalnim sudom“, ali i da incident ima neke veze s politikom: „Srbija je na najboljem putu da postane bezbedna zemlja za sve svoje građane. U tome nas neće sprečiti ni ostaci organizovanih kriminalnih grupa, ali ni političke snage koje već nekoliko meseci pokušavaju da destabilizuju državu i njene institucije.“ Ne obazirući se na ovaj „politički ugao“, predsednik Skupštinskog odbora za bezbednost Dragan Šutanovac je za B92 izjavio da kriminalci „pokušavaju da uzbune narod i da ga na taj način dovedu do situacije da narod počne da sumnja u policiju“, a podsetio je i da se čitava stvar poklapa sa početkom suđenja grupi Željka Maksimovića i obeležavanjem šest meseci od ubistva Zorana Đinđića.
SUBLIMIRANjE: Za svojevrsnu sublimaciju takvih izjava bio je, po običaju, zadužen Žarko Korać: uz tezu da je „poslata poruka Vladi Srbije, ali pre svega građanima Srbije“, Korać je ocenio da ne bi trebalo potceniti „tri elementa koja su do toga dovela“. Po potpredsednikovim rečima, prvi element tiče se ubistva Zorana Đinđića (lokacija i obeležavanje šest meseci od tog događaja), drugi bi bio „suđenje akterima tog zločina“, dok je pre iznošenja trećeg elementa Korać mudro uneo i jedno „naravno“. Sa tim „naravno“, teza izgleda ovako: „…I, naravno, ono treće, što će mnogi želeti da sada sakriju, a to je da proizvodnja skandala, afera i intriga, stvaranje haosa na političkoj sceni Srbije ponovo ohrabruje one koji samo u haosu vide šanse za svoj opstanak. Znači, tamo gde se politička borba, i to pre svega među onima koji bi trebalo da predstavljaju demokratski potencijal ovog društva, vodi bez ostatka i ne birajući sredstva, u suštini sekundarno proizvodi ovakve događaje. O odgovornosti za ovo trebalo bi da se zamisle oni koji to rade.“ I naravno, tu smo. Negde na tragu G17 plus, jedine političke snage koja odgovara detaljnom Koraćevom opisu – em što bi „trebalo da predstavljaju demokratski potencijal ovog društva“, em što u poslednje vreme uglavnom oni otvaraju „skandale, afere i intrige“, ukratko „haos na političkoj sceni“. Nije, naravno, Korać imenovao dotičnu političku snagu, baš kao što ni Čedomir Jovanović, onomad, nije imenovao novinare koji su navodno dobrano doprineli ubistvu Zorana Đinđića – čak i u zemlji toliko haotičnoj koliko zemlja Srbija jeste, pravosudni organi kako-tako rade, a dovođenje ni krivih ni dužnih ljudi u vezu sa pucnjavama i ubistvima bilo bi za pravosuđe krajnje inspirativno. U svakom slučaju, bitno je (za Koraća, kao i onomad za Jovanovića) da se prozvani sami prepoznaju i da budu prepoznati. Baš kao što su ne tako davno demonstranti bili prepoznati kao saradnici snaga NATO-a, a Otporaši kao tesno povezani sa međunarodnim teroristima.
Kad se sve sabere i oduzme, dolazimo do sledećeg: 1. u subotu je neko pucao ispred Vlade, ali to još nije sasvim sigurno jer nikakvih materijalnih dokaza nema; 2. neko je o toj pucnjavi dojavio policiji, istina sa sat zakašnjenja i istina neko nepoznat; 3. operacijom „Vihor“ trebalo je da se uhvati nekakav automobil, ali ne znamo kakav, pošto se priča o „audiju A8“ pominje kao nešto „što je prostrujalo gradom“; 4. za sve gorenavedeno, krivi su kriminalci s kojima obračun još nije završen, ali i svi oni koji mašu nekakvim papirima i tako remete teško postignut duševni mir Vlade i čednih joj ministara. Ozbiljnije rasprave na temu da li bi pucnjava mogla da bude neka vrsta upozorenja nekom iz Vlade, za sada nije bilo. Sasvim realnu mogućnost da iza svega stoje „pijani i naduvani“ sitni kriminalci pomenuo je samo jedan kolega novinar. O neagilnosti policije i njenoj nemoći pred „tri pucnja u vazduh“, ni reči nema. Baš kao ni debate o obezbeđenju državne institucije od prvorazrednog značaja. U rekapitulaciji događaja, svoje mesto osigurale su jedino „političke snage“, a svi bi trebalo da znamo koje. Naravno.
