„Građani Srbije, budite uz svoju zemlju. Živela Srbija“, iz studija televizije Pink završio je ovim rečima svoj govor Aleksandar Vulin, u svojstvu ministra odbrane, a povodom pandemije virusa kovid 19 i njime izazvanih rizika i pretnji koji zahtevaju preduzimanje hitnih mera iz nadležnosti predsednika. Dan kasnije, 15. marta, uvedeno je vanredno stanje. „Srbija je od danas u ratu protiv nevidljivog protivnika. Naša Srbija mora da pobedi (…) ovo će za nas biti najteža bitka za naš narod, bitka za naše stare i bolesne, oni su meta ovog žestokog napada (…) Predaja nije opcija za Srbiju“, između ostalog, kazao je tada Aleksandar Vučić.
Nastavili su predstavnici vlasti, ali i dela stručne javnosti o virusu korona da govore ratnom terminologijom, tu su bitke, saveznici, ali i krivci (od gastarbajtera, loših građana do nesolidarne Evrope), čvrsto vođstvo, protivnik, stradanja, disciplinovanja, dramatična situacija, ratno stanje i vojnička pravila.
Daleko od toga da je ovaj ratni okvir, kada se govori o zdravstvenoj krizi, prisutan samo u Srbiji. Mađarski predsednik Viktor Orban je govorio o ratu na dva fronta – protiv migracije i protiv virusa korona; Donald Tramp o ratu protiv kineskog virusa, koji se mora dobiti, nazivajući sebe ratnim predsednikom; Emanuel Makron je, obraćajući se građanima u toku 20 minuta, više puta ponavljao: „Mi smo u ratu.“
Kako imenovanje utiče na ljude? Koje su psihološke posledice? Šta se u stvari može čitati između redova, odnosno koje su opasnosti ove (zlo)upotrebe jezika? Koje su teritorije koje bi u ovom ratu vlast mogla ne da odbrani već da osvoji? Može li se govoriti o virusu korona drugačije i konstruktivnije? Na koji način?
NISMO U RATU
Ines Olsa je istraživačica Instituta za kulturu i društvo Univerziteta Navara u Španiji. Nakon što je čula obraćanje španskog premijera i lidera drugih zemalja koji su govorili o jakom neprijatelju, o koordinisanoj strategiji, konačnom porazu virusa, pokrenula je inicijativu ReframeCovid. Ideja je da pokuša da ograniči takav jezički okvir i da ponudi drugačiji.
„Metaforički izrazi koji eksploatišu ratni okvir mogu biti efektni u prvoj fazi krize, da ljudi shvate ozbiljnost situacije, da se pozovu na disciplinu i da ostanu kod kuće. Ali jednom kada smo svi zabrinuti, održavanje ratnih metafora može da ima kontraefekte, može voditi ka neželjenim osećanjima i određenim (neželjenim) političkim stanjima“, kaže za „Vreme“ Ines Olsa.
Iskustvo iz Španije pokazalo joj je da su ljudi, nakon oštrih mera i izolacije, koje nisu brzo dovele do dobrih rezultata jer je broj zaraženih i broj preminulih stalno rastao, postali frustrirani. Osećali su da su oni negde omanuli, a stalno su bili pozivani na borbu, dok su metafore rata samo generisale dodatni strah i anksioznost.
„Ne živimo u ratu, već prolazimo kroz tešku zdravstvenu krizu. Ako prihvatimo da smo u ratu sa virusom, političari mogu konačno da sprovedu mere kojima se narušava demokratija“, naglašava Ines Olza, dodajući da su vanredna stanja dobra da mobilišu populaciju, ali mogu biti i iskorišćena da ograniče našu slobodu i kontrolu koju građani treba da imaju nad vlastima. Otuda, ta vlast može da pomisli da je slobodna da radi šta joj se hoće. „Sve to može da vodi ka ograničavanju sloboda“, zaključuje sagovornica „Vremena“.
Ratni okvir može takođe da se koristi i za ućutkivanje drugih glasova.
„Iz psihološke perspektive, korišćenje reči koje se odnose na rat ima posebne posledice koje su većinom korisne tim političkim liderima“, kaže za „Vreme“ Tobijas Rotmund, profesor psihologije medija i komunikacije na Univerzitetu „Fridrih Šiler“ u Jeni. S jedne strane, takva terminologija ujedinjuje građane pod njihovim političkim vođom, jer u vremenima rata svaki sukob unutar društva „slabi snagu potrebnu za borbu sa neprijateljem“. Sagovornik „Vremena“ dalje ističe da „ratno stanje“ – kada se tako predstavi kriza poput trenutne – dozvoljava političarima na vlasti da ignorišu vladavinu prava, kao i da delaju autoritarno.
„Konačno, rat je borba dobra i zla, crnog i belog, razmišljanje u i o nijansama nisu njegova odlika“, naglašava profesor Rotmund.
Šta to može da znači? U ovakvoj postavci stvari, svaka kritika može biti odbačena, preispitivanje (mera, delovanja, realnog stanja) takođe. Jer u borbi dobra i zla postoje samo dve strane, a ako je vlast na strani dobra, jer je bez sumnje reč o spasavanju ljudskih života, onda će svi oni koji uviđaju njene pogrešne korake biti apriorno diskvalifikovani.
IMENOVANJA I REGION
Lingvistikinja Aleksandra Salamurović, glavna istraživačica na projektu „DiskursWestBalkan“, koji se bavi javnom komunikacijom na Zapadnom Balkanu jenskog univerziteta, analizirajući prva obraćanja predsednika država regiona, kaže da su ovim početnim imenovanjima postavljeni glavni okviri i kasnije upotrebe jezika, ali i radnji koje iz tih jezičkih okvira proizilaze.
„Globalni trend označavanja aktuelne pandemije krizom preuzet je recimo u prvim obraćanjima predsednika Hrvatske i Srbije. Etimološki, reč kriza znači preokret, dakle, u korenu reči nalazi se glagol kretati. Za razliku od Zorana Milanovića, koji na početku svog obraćanja, a i u kasnijem toku govora više puta govori o krizi, i time metaforički situaciju pandemije u Hrvatskoj postavlja u kognitivne okvire kretanja, Aleksandar Vučić već u prvoj rečenici postavlja trenutnu situaciju u domen rata“, objašnjava Aleksandra Salamurović, dodajući da su osnovne odlike metafore rata da uvodi polarizaciju, dok je njena primarna funkcija na emocionalnom nivou, kako su pokazale mnogobrojne lingvističke studije, da izaziva osećanje pretnje, straha i panike.
Kako dalje ističe Salamurović, njena upotreba i posebno njeno dejstvo, međutim, u velikoj meri zavise od konteksta upotrebe, dakle od toga ko je upotrebljava, kada i u kojoj meri, tj. koja druga jezička sredstva prate tu metaforu.
Predsednik Srbije, u pomenutom obraćanju, uspostavlja diskursivnu vezu sa realnim ratovima iz istorije: „Iz toga proizilazi kognitivni scenario po kome je trenutna pandemija nastavak svih srpskih ratova, od balkanskih pa do poslednjih na kraju prošlog veka.“
Imajući u vidu da je ovo treće vanredno stanje u Srbiji za poslednjih 20 godina, da u svom bilansu imamo vrlo nedavne ratove, dejstvo ovih metafora je pojačano i one izazivaju drugačije emocije nego kada bi, recimo, bila reč o skandinavskim zemljama.
„U tom smislu smatram i prekomernu upotrebu metafore rata u Srbiji u ovom trenutku potpuno nefunkcionalnom sa stanovišta podsticanja građana na željenu akciju, koja nije da se panično prazne radnje, da se drugi ljudi posmatraju kao protivnici i slično, već da se podstaknu solidarnost, ozbiljnost i odgovornost, kako prema sebi tako i prema drugima“, zaključuje Aleksandra Salamurović.
Konačno, još jednu stvar ne treba izgubiti iz vida. Kako je istakla u toku razgovora Ines Olsa, negde se odvijaju pravi ratovi i mi ne možemo da svedemo užasna, kompleksna dešavanja pravih ratova na način na koji se mi nosimo sa ozbiljnom i bolnom, ali ipak zdravstvenom krizom.
Aleksandra Salamurović je istakla na koji način se javna komunikacija, urušena poput naše, „leči“:
„Poznati hrvatski lingvisti Dubravko Škiljan je u svojoj uvek aktuelnoj studiji Javni jezik rekao da se važnost javne komunikacije ogleda u tome što ona zajednici daje karakter strukturiranog i celovitog društva (…) Očigledno je iz komentara čitalaca na socijalnim mrežama, u raznim medijima, da se mnogi vrlo kritički odnose prema trenutnim komunikacijskim matricama i da su svesni njihovog razornog dejstva na uspostavljanje takvog jednog celovitog društva. Međutim, i pozitivne i negativne primere komunikacije u javnosti treba posmatrati ne izolovano, već kao kontinuum, uz uvek otvorenu mogućnost promene, odnosno preokreta. Jedan od konstruktivnih načina da se takav preokret podstakne jeste, po mom mišljenju, da se u javnom govoru uvek kada je to moguće ne ponavljaju ti loši primeri koji se kritikuju jer se time oni kognitivno dodatno učvršćuju, već da se uvek traži alternativa koja oslikava ono što želimo da vidimo kao posledicu naših reči. Jer jezik je akcija koja uvek izaziva reakciju. U trenutnoj pandemiji mediji bi recimo uvek kada je to moguće trebalo da izbegnu ponavljanje reči svih političkih aktera koji zloupotrebljavaju jezik i da ponude druga rešenja. Alternativne jezičke forme koje se danas upotrebe jesu zalog i za period posle pandemije. U tom smislu odgovornost za upotrebu jezika je na svima nama.“
MOŽE LI DRUGAČIJE
Koja bi bila odgovarajuća i konstruktivna upotreba jezika?
Profesor Tobijas Rotmund smatra da je u opštoj nesigurnosti i poplavi dezinformacija, spekulacija, lažnih stručnjaka i vesti kojima su ljudi u ovakvim situacijama skloni, najvažnije da političari budu jasni, da komuniciraju transparentno o stvarima koje znaju i da kažu kada nešto ne znaju.
Kada je reč o govoru o virusu korona, Aleksandra Salamurović nabraja neke alternative koje bi bilo učinkovito koristiti u javnosti – one koje pandemiju predstavljaju kao putovanje ili kao zadatak. „Na jednom kineskom medijskom portalu situacija je opisana na sledeći način: ‘Kina i svet veslaju na istoj reci na kojoj ima i vetra i talasa.’ Oba metaforička scenarija, dakle scenario putovanja i učenja, stavljaju u prvi plan krajnju tačku, odnosno cilj koji je pozitivan, kao i solidarno, odnosno odgovorno delovanje u kome svako može smisleno učestvovati.“
Konačno, važno je istaći i neke dobre primere onih čija bi obraćanja povodom pandemije virusa kovid 19 slobodno mogla da uđu u udžbenike.
Šta, recimo, odlikuje govor nemačke kancelarke Angele Merkel? Ona analizira situaciju kao problem koji treba rešiti i govori o načinima da se to reši, bez patetike, bez zastrašivanja, bez paternalizma, govori o tome zašto su potrebni određeni koraci za prevazilaženje krize, koja je odgovornost građana u tome i zašto je važna solidarnost, ona nikoga ne kumi i ne moli, ne preti, ne krivi, već se obraća građanima, pričajući o ekonomiji, o demokratiji i o realnim prognozama. A kada dođe do mera vezanih za virus, profesor Rotmund to sumira ovako:
„Neki ljudi se ovde u Nemačkoj pitaju da li moć danas u društvu i dalje imaju političari ili je drže naučnici.“
