Zločin i lov na veštice

U ponedeljak 27. avgusta, u večernjim časovima, na dvadesetak kilometara od centra Beograda, u Novim Banovcima, nestali su Vasilije Trbović (26) i njegov sestrić L.O. (5). Poslednji put su viđeni živi kada su krenuli u šetnju posle 18 časova te večeri. Njihov nestanak prijavljen je policiji. U potrazi za nestalim mladićem i dečakom, koja je trajala od utorka do četvrtka, učestvovalo je mnogo ljudi, među kojima i Vasilijev drug iz osnovne škole Danijel Jakupek (zvani Žak). U petak, 31. avgusta, policija je uhapsila Jakupeka (27) zbog osnovane sumnje da je na posebno svirep način ubio Trbovića i njegovog sestrića.

DVA DRUGA: Ubica Danijel Jakupek i žrtva Vasilije Trbović ne samo da su se znali odranije već su bili drugovi iz detinjstva – dobri drugovi; „dobra, učtiva i uzorna deca“. Za Vasilija se u Novim Banovcima može čuti da je, sve do prerane smrti, bio miran, tih, vredan i lepo vaspitan. Završio je srednju školu medicinske struke, zaposlio se i živeo sasvim prosečnim životom. Do pred kraj svog školovanja i Danijel je bio „dobar dečko“ i „nije na sebe skretao pažnju ničim što bi bilo koga navelo da se zabrine za njega“. Isto ljudi govore i o njegovom bratu Robertu. Išli su u školu, družili se i viđali sa devojkama iz kraja. Roditelji su im živeli i radili u Štutgartu. Po završenoj školi, i Robert je pošao na sever, trbuhom za kruhom. Oni koji su dobro poznavali Danijela, a takvih nije mnogo, kažu da se posle očeve smrti jako promenio. Neki tvrde da je dospeo u loše društvo; drugi za sve krive drogu. Naime, Vasilije i Danijel su se u jednom trenutku svog odrastanja udaljili. Prestali su da se viđaju. Jedan od mogućih razloga je pretpostavka da je Danijel počeo da eksperimentiše sa drogom (tako to obično počinje), a Vasilije nije želeo da ima ništa s tim. Da li je to zaista bilo tako? Nažalost, sada na to pitanje može dati odgovor samo Danijel, a on je za sada odlučio da ćuti.

Posle izvesne pauze u druženju, Danijel se jednog dana iznenada pojavio u kući Trbovića i izrazio želju da nastave da se druže. Dobroćudnog Vasilija nije trebalo dugo nagovarati. Vrlo brzo sve je delovalo „kao u dobra stara vremena“. Danijel je često odlazio kod Vasilija, a neretko je i Vasa išao kod njega. Jakupek je živeo sam. Nije radio i imao je puno slobodnog vremena – „i previše“. Danijelova majka je primala nemačku porodičnu penziju, koju je nasledila od pokojnog supruga, a i sama je mnogo radila, kako u Nemačkoj tako i u rodnom kraju. Priča se da je radila kao spremačica u obližnjem restoranu Dunavska terasa, da je dobro šila i da je imala malo vremena za sebe. Mnogo je volela svoja dva sina; naročito Danijela. Kao mladić, Danijel je počeo da se menja, nagore. Sve se više udaljavao od ljudi među kojima je živeo. „Znala sam da su mu brat i majka u Nemačkoj, i znala sam da je on verovatno tu. Kuća je spolja uvek delovala vrlo uredno; čiste zavese, lepo cveće…“, rekla nam je jedna komšinica i dodala, „ali sam njega veoma retko viđala.“ Jedan lokalni alas bio je još konkretniji: „Momak je vremenom postao nevidljiv. Kao da nije bio tu.“

USAMLJENIK: Povlačeći se sve više u sebe, Danijelu je bilo potrebno da sebe pronađe u nečemu; da ispuni dane, koji su se u dokolici i neumoljivoj ravničarskoj monotoniji činili još dužim. Za mnoge meštane nema sumnje da je deo utehe pokušao da pronađe u narkoticima. Kasnije je u njegov život došla i „nekakva sekta“. Danijel Jakopek je jedno vreme živeo s porodicom u Nemačkoj, pa neki misle da je „to tamo pokupio“. Drugi smatraju da je negde nekog upoznao, „jer ima dosta sekti uokolo, a ni Beograd nije daleko“. Oni koji Danijela malo bolje poznaju kažu da je „najverovatnije, od duga vremena, nabasao na tako neke na internetu“. Bilo kako bilo, većina se slaže da je u njegovoj kući policija zaista pronašla „neki oltar i neke grozne knjige“. Isti upiru prstom u drogu kao glavnog krivca, i tvrde da ga je „ona odvela tamo“. Malobrojni bliski Jakupekovima ponajviše krive Danijelovu majku. Kažu da je svojim preteranim radom zapostavila sinove, što je naročito pogodilo Danijela. Stalno je radila, bila je daleko „u belom svetu, a Danijel je uglavnom bio ovde“. Za razliku od čvršćeg i sigurnijeg brata Roberta, Danijelu je nedostajala majka – i to se videlo. Neki su joj to često i govorili.

Međutim, nije sve krenulo naopako odjednom. Danijel je, prema pričama komšija i meštana, prvo bio drzak i osoran prema majci, stalno joj tražio novac i sve češće vikao na nju. Na kraju je počeo i da je, u besu, udara, pa i bije. Ona nikada nije potražila pomoć. „Ja bih ga prijavila policiji“, kaže jedna meštanka. Neki ovo ponašanje Danijelove majke objašnjavaju rečima: „Želela je da ga zaštiti. Plašila se za njega.“ Drugi misle da se „plašila od njega“. Mogu se čuti i optužbe da je „njegova majka sve znala, i za drogu, i za oltar i sve stvari… kako je mogla da ne zna… pa živeli su u istoj kući“. Stiče se utisak da je nemali broj ljudi znao makar nešto. Ipak, niko nikome izvan „kafe i čašice razgovora ništa nije rekao“. Sve do tragedije. Bilo je naznaka da Danijel „ima nekih problema“. Kao prvi znak ljudi navode njegov stil odevanja: „Često je išao u maskirnim pantalonama, rolki i vijetnamskoj jakni.“ Osim odevanja, meštani naglašavaju i to kako se ponašao: „Uglavnom je hodao pognute glave. Bio je tih, čudan i ćutljiv. Pravi samotnjak. Obično nije ljude gledao u oči. Hodao je kao robot, gledao samo pravo, ispred sebe. Nikome ni dobar dan nije govorio.“

ZLOČIN I ISTRAGA: Dvostruko ubistvo najverovatnije se dogodilo u kasnim večernjim časovima, u kući porodice Jakupek, u Beogradskoj ulici 44, u Novim Banovcima. Ovu ulicu mnogi opisuju kao „elitni deo Banovaca, zato što tamo imaju kuće uglavnom imućni ljudi, pa čak i neki jako bogati“ (ovde se pre svega misli na Dragoljuba Markovića, vlasnika firme Krmivoprodukt). Danijel je u toj kući živeo uglavnom sam, osim kada je tu povremeno boravila njegova majka.

Informacije o samom zločinu, koje se mogu dobiti od lokalne policije, veoma su šture. Načelnik Policijske uprave Stara Pazova Zoran Obrenović rekao nam je da je „istražni sudija koji vodi slučaj izdao naređenje da samo on može davati informacije medijima“, da se PU Stara Pazova „drži propisa i službene hijerarhije“ i da nam on „nažalost, ne može dati bilo kakve informacije o slučaju“. Informacija ipak ima. Većina nezvaničnih informacija dolazi iz pravaca Sremske Mitrovice, Novog Sada i Beograda.

Zna se da je Vasilije svog sestrića vodio kog Danijela „najverovatnije zato što je u njega imao poverenja“. „Ovo nije prvi put da je on malog vodio tamo. Jako je voleo svog sestrića i često ga je vodio sa sobom“, rekla nam je jedna Banovčanka. Scenarija o tome kako je došlo do zločina i njegovih motiva ima više. Nezvanično, iz policijskih krugova, stižu nam dva. Jakupek je ubrzo nakon lišavanja slobode počeo da govori policiji „šta je učinio“. Izvori u MUP-u ističu da je „priznao sve“. Prema prvoj verziji, Danijel je nožem ubio petogodišnjeg dečaka u kadi, da bi zatim u šipražju na obali Dunava život oduzeo i svom drugu Vasiliju. Neko je ovome dodao i tezu da je Vasilije prethodno bio „omamljen nekim sredstvom, da ne bi pružao otpor“. Mnogo logičnije zvuči druga verzija prema kojoj je Jakupek prvo preklao svog druga, a zatim njegovog sinovca. Nakon ubistava, telo dečaka je nožem i bonsekom raskomadao u kadi (agencija Beta prenosi da je zamenik okružnog tužioca Đorđe Marković izjavio da nije korišćen bonsek, već motorna testera). Telo svog druga je na sličan način isekao u komade nešto kasnije, na obali Dunava. Obe verzije navode da je neke delove tela, nož i bonsek stavio u jedno bure i bacio ga u Dunav. Na pitanja o motivu zločina uporno je odgovarao da „ne zna šta ga je navelo da to učini“. Izgleda da je Danijel Jakupek zločin planirao već duže vreme, da je imao nekakav plan, a neki izvori tvrde da je ubistvo veoma slično nekim od „satanističkih ritualnih obreda opisanih u knjigama pronađenim u kući i garaži osumnjičenog“. Ipak, nema „indicija da je osumnjičeni bio član neke sekte“. Krvavu odeću žrtava Danijel je, navodno, stavio u jednu kesu, koju je bacio u Dunav. Tu kesu našli su ronioci Žandarmerije u Dunavu, u petak po podne. Bure sa delovima tela i testerom, kao ni glave žrtava, još uvek nisu pronađeni. U garaži je, navodno, pronađen „satanistički oltar sa predmetima obojenim u kombinaciji crne i crvene boje – koja je boja satanista“. Prema poslednjim informacijama do kojih smo uspeli da dođemo „samo postojanje oltara u kući je dovedeno u pitanje“. „Na kraju će ispasti da ga nije ni bilo“, kaže naš izvor.

Što se motiva tiče, prednjače tri. Prvi je ujedno i najlogičniji i oslikava ljubavnu dramu sa tragičnim krajem (vidi okvir). Druga teorija je svima poznata, i uključuje „satanističku sektu“ i mnogo droge. Što vreme više odmiče, „satanistički ugao“ postaje sve manje verovatan. Treći motiv je takođe zanimljiv, ali ima svojih nedostataka. Ova teza kaže da je Vasilije otkrio da se Danijel drogira i da se posvetio satanizmu, iako mu je ovaj čvrsto obećao da neće. Kada mu je Vasilije rekao da sam potraži pomoć, ili će mu je on naći, Danijel je to video kao izdaju od strane jedinog prijatelja i ubio ga je iz besa (dečak je stradao samo zato što je bio svedok). Neki stručnjaci za mentalno zdravlje sumnjaju da je takvo razočaranje moglo da u Danijelu proizvede količinu besa potrebnu da izvrši tako svirepa ubistva.

Više informacija nije pružio ni istražni sudija Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Nebojša Starčević, koji nam je rekao da „sa nama ne može da razgovara“. „Ja sam rekao sve što sam imao da kažem na jučerašnjoj konferenciji za novinare, koja je manje-više bila od mene iznuđena od strane medija, naročito televizija. Ja i dalje ostajem pri svemu što sam rekao, a novinari mogu da pišu šta god žele. Na toj konferenciji za novinare bile su prisutne vaše kolege iz TV Novi Sad, pa ako vas zanima šta sam rekao, pitajte njih. Ja ću se ponovo obratiti javnosti posle 11. septembra, kada svedoci daju izjave i budu obavljena sva veštačenja.“ Starčević je bio veoma ljut, i činilo se da je njegova gorčina bila upućena novinarima. Tačno je da su neki štampani i elektronski mediji zaista prenosili neproverene i netačne informacije, ali postoji još jedan aspekt ove priče: kao istražni sudija, gospodin Stračević je prvi koji treba rezultate istrage da prenese javnosti. Međutim, mnogi su ga u tome pretekli, a i mnogo „loših“ informacija je „procurilo“ u javnost. Reklo bi se da je ipak najviše ljut na rukovodioca policijske istrage, glavnog inspektora MUP-a Srbije Zorana Lukovića, koji je prekinuo medijsku paralizu državnih organa i prvi detaljno odgovarao na novinarska pitanja. „Neko je morao. Ovo ćutanje i poluinformacije samo hrane spekulacije i paniku“, rekao nam je izvor blizak MUP-u.

Konferencija za novinare, koju je sudija Starčević navodno održao 3. septembra, u stvari se sastojala u tome što je pozvao novinarku RTV Vojvodina i rekao nekoliko rečenica koje se svode na isto što je u minut i po razgovora rekao i autoru ovih redova. Postavlja se pitanje da li takav odnos prema medijima zaista pomaže ohrabrivanju zabrinutih građana i smirivanju strasti. Novinski naslovi poput: „Ljudožder!“, „Serijski ubica?“, „Čovek zver!“, ili „Sektaši vršljaju Srbijom“ zaista ne doprinose trezvenom razmišljanju i stišavanju emocija. Upotreba reči kao što su „monstrum“ ili „kuća strave“ ne donosi ništa osim većeg tiraža i zarade, a priče o „kanibalizmu“ i „neonacističkoj pozadini“ su, po rečima mnogih koji su upućeni u stvarni tok istrage, „prosto izmišljotine“.

Tako mnogi u Srbiji pokušavaju i pokušavaće sami sebi i drugima da objasne zašto je Danijel Jakupek uradio to što je uradio. Možda je najbolji i naprecizniji odgovor ponudila jedna mlada i visprena Banovčanka, koja je autoru ovih redova, na pitanje o Jakupekovim motivima odgovorila kratkom rečenicom: „Dečko je jednstavno puk’o.“