Kada je poslednji put onaj momak iz poznate priče povikao „vuk!, vuk!“ izricao je istinu, ali pre toga je uspešno porušio kontekst, te mu istina nije pomogla. Recimo, kada Vučić, Brnabić ili Mali kažu da je udeo javnog duga u Srbiji 54 odsto, dok je evropski prosek 94 odsto, to je tačno, ali to ne znači da je Srbija u boljem položaju od, recimo, Francuske, što ekipa obmanjivača sugeriše. Srbija je, pre svega, jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope – prevashodno zahvaljujući štetočinskom delovanju rečenih likova – pa javni dug od 54 odsto više opterećuje Srbiju od znatno višeg javnog duga stabilne ili bogate zemlje, da ne govorimo o tome kako sumanutim trošenjem novca na potpune gluposti (eto nam stadiona, na primer) Vučić i Brnabić najeklatantnije krše zakone ove zemlje (prema zakonu javni dug ne sme da pređe 45 odsto). Dakle, kada ponude informaciju Vučić i Brnabić je izvade iz konteksta, a bez konteksta ta informacija nije istinita nego služi obmanjivanju. Ili, kako to kaže profesorka Danica Popović, „to je kao da kažete da je prosečna godišnja temperatura tolika i tolika i iz toga izvlačite zaključak o današnjem danu. To može da radi samo laik ili neko ko je vrlo zlonameran, a u ovom slučaju namera je da se javnost obmane kako je Srbija u odličnom položaju“ (Danas, 16. 12. 2022).
Gradacija populističkog laganja mogla bi da izgleda ovako: sirovo i brutalno laganje, potom laganje na taj način što se preskače kontekst i, najzad, laganje korišćenjem logičkih trikova. Uvek je, naravno, reč o lažima koje se izgovaraju u javnom prostoru, te posledica ovakve prakse nije, naprosto, to što će laž doći na mesto istine (laž: Srbija je u zlatnom dobu; istina: Srbija je na egzistencijalnom dnu), već što se razara javni prostor, a građani gube orijentaciju. U svojoj briljantnoj knjizi Kako ostati bez države. Sedam koraka od demokratije do diktature (Krupni plan, Beograd, 2022), sjajna turska novinarka Edže Temelkuran, koja je morala da pobegne iz Turske pred pretnjama Erdoganove bande, analizira kako populisti razaraju logiku. U onoj meri u kojoj logika važi za sve ljude i sva društva na svetu, model koji analizira Temelkuran primenjiv je na svaku populističku vladavinu.
1.Opovrgavanje argumenta kroz napad na ličnost protivnika, umesto pobijanja suštine argumenta (argumentum ad hominem). Recimo, tvrdnja da je projekat „Beograd na vodi“ arhitektonski nakazan, urbanistički poguban, ekonomski neisplativ, da se sprovodi bez uvida javnosti te da, samim tim, budi sumnju da je u mnogim svojim segmentima nezakonit, a svakako veoma štetan, pripadnik režima, a najčešće sam Vučić, „odgovoriće“ napadom na ličnost kritičara. Umesto, dakle, da ponudi argumente koji pokazuju da je projekat arhitektonski utemeljen, urbanistički svrsishodan, ekonomski isplativ, odnosno da sve dokumente ponudi javnosti na uvid (što je zakonska obaveza, a i zašto bi krio dokumenta ako je sve rađeno po zakonu), čime bi ućutkao glasove da je reč o mafijaškom poduhvatu, Vučić će onome ko postavi pitanje „odgovoriti“ time što će reći da radi za stranu televiziju, da je strani plaćenik, nepatriota, te da radi protiv svoje zemlje i, razume se, njega lično.
2. Opsenjivanje prostote, ili podilaženje neznanju, tvrdnjom da je pretpostavka tačna jer još uvek nije opovrgnuta (argumentum ad ignorantiam). Tvrdnju, naime, da je javni dug od 54 odsto manji od javnog duga od 94 odsto niko nije opovrgao zato što ne može da se opovrgne, osim što je tvrdnja izvađena iz konteksta, a kao izvađena iz konteksta ona će da fascinira slabo obrazovane građane i time ih, naprosto, obmane.
3. Tvrdnja da je pretpostavka tačna jer mnogi (svi) veruju u nju (argumentum ad populum). Recimo, svi znaju da je Srbija, uvek, vodila samo odbrambene, dakle pravedne ratove. Dugogodišnjom indoktrinacijom, laganjem, davanjem povlastica istoričarima sklonim klanjanju vlastima, ili onim intelektualcima kojima je Srbija preča od istine, te neprestanim ponavljanjem neistine, stvara se mnjenje na koje se, onda, populista koji ga je i oblikovao – poziva.
4. Dokazivanje ili opovrgavanje nekog argumenta pokušajem da se dokaže kako on vodi u apsurd (reductio ad absurdum). Vučić, a potom i njegovi pajaci, skloni su da tvrdnju koja im ne odgovara odguraju do njene krajnosti, bez obzira što u samoj tvrdnji nema ni primisli o ekstremnim posledicama. Nebrojeno smo puta čuli kako Vučić sikće na protivnike da bi prodali, čak uništili, čitavu zemlju zarad sopstvenih interesa (što je apsurdno), samo kako se ne bi zadržao na sadržini kritike (da je, recimo, bio aktivni činilac vlasti koja je, sumanutom politikom, izgubila Kosovo).
5. Pronalaženje argumenta u samoj stvari kako bi se podržala sopstvena ideja (ad hoc zaključivanje). U demokratiji svako ima pravo na svoje mišljenje, dakle imam ga i ja (Vućić).
Ovih pet ogrešenja o logiku analizira Edže Temelkuran pokazujući svu njihovu pogubnost po društvo, ali i besramnu upotrebu kojoj pribegava ama baš svaka populistička ekipa.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
